
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Прошле су четири деценије од зимских Олимпијских игара у Сарајеву, једине (уз оне љетње у Москви 1980) које су се збиле у земљама комунистичког блока. Само, ове сарајевске нијесу биле бојкотоване ни од кога, и представљале су једну од најљепших издања бивше СФРЈ у њеној историји.
Игманске нордијске трке, мушка скијања на Бјелашници, женска на Јахорини, боб и санкање на Требевићу, умјетничко клизање у Зетри…. и свуда присутни Вучко. Друштвени идеал комунистичког напретка и несврстаности распао нам се пред очима. Сарајево је постало симбол застрашујућег рата. А Вучко се претворио у олињалог старог вука, кога лове сви.
Рим, у кога воде сви путеви, родио се од једне вучице. А Сарајево, из кога од рата на овамо сви бјеже, дијели судбину прогнаног вука.
Прије равно 40 година, радовали смо се Јурету Франку, симпатичном Словенцу, који је у велеслаломској трци освојио прву медаљу за Југославију на зимским играма. И то сребрну. Тада је, као награду за тај историјски успјех и својеврсну побједу домаћина, добио – колор телевизор. Данашњи медијски јунаци, за много мање успјехе, добијају више. Пуно више. Али они остају безимени у односу на бесмртни Франков лик.
Вучко се нагледао свега. Представљен је побјегао у гору, да тамо сконча као и свака друга звјерка. Или је једноставно отишао у легенду, тамо гдје опстају као бесмртне, све лијепе идеје овога свијета. Углавном, тешко да ћемо нешто слично, попут њега и његових игра, икада више видјети на овим просторима.
До читања у сљедећем броју….