Пише: Бојан Муњин
Редатељица, сценаристица и сниматељица, Емилија Гашић, данас живи на релацији Њујорк – Београд. Завршила је студиј филмске режије на Академији уметности у Београду, а мастер камере на њујоршком универзитету Тиш. Студентски филмови које је режирала имали су успјешан фестивалски живот, док је њен дугометражни филмски сценариј ,,Милева” награђен од стране Слоун фондације у Њујорку 2021. године. Као сниматељица, Емилија је снимала филмове у САД, Француској, Норвешкој и Чешкој. Добитница је више међународних награда и признања за достигнућа у области филма. Сценариј за свој дебитантски филм ,,78 дана” развила је у склопу програма на Венецијанском бијеналу 2020. На овогодишњем филмском фестивалу на Палићу у Војводини филм Емилије Гашић „78 дана“ добио је награду Златни торањ за најбољи филм главног такмичарског програма и награду публике „Горки лист“ за најбољи филм фестивала.
Као припадница млађе генерације, зашто сте за свој филм „78 дана“ одабрали тему бомбардирања Србије 1999. године, када сте тада вјеројатно били још дијете?
Када се десило то НАТО бомбардовање Србије, ја јесам била мала, имала сам седам и по година, ишла сам у први разред основне школе, али се јако добро сећам свега шта се догађало. Сећам се тих сирена за ваздушну опасност, страха, авиона, али и великог заједништва у таквој ситуацији. Све је то оставило јако велики утисак на мене. Када сам радила презентацију мог пројекта, пре него што смо ушли у снимање, увек сам говорила да је моје искуство тог времена спој страха и заједништва и то сам овим филмом хтела да покажем.
Како се у вама рађала сама прича и начин како ћете је приказати на филму?
Па ја се нисам усуђивала да почнем да радим на том филму, да пишем сценарио пре него што сам пронашла формат кроз који ћу да испричам ту причу. Пре тога сам направила један кратки филм о бомбардовању и то је био филм у хорор жанру, али када сам нашла неке своје видео касете из тог времена, то је био прави окидач како и шта треба да радим на ову тему. Филм је направљен као кућни видео, али у ствари се ради о потиснутим сећањима: ми данас вадимо касете од пре 25 година, свако своје и сећамо се онога што је било трауматично и што је у међувремену избрисано, али што је и остало у нама.
Сећање на детињство
Кућни видео из ђечјег угла, као начин да се покаже једно заиста тешко вријеме, стварно ђелује као необична и интересантна идеја…
Ја сам те моје видео касете из детињства дигитализовала када сам била на Академији уметности у Београду. Те касете су снимале у то време моје две старије сестре и ја сам приметила да су те снимке јако филмичне: све ситуације су крајње спонтане, али делују као да су монтиране и изрежиране, а нису. Када сам желела да направим филм о бомбардовању, те касете су ми биле у глави, али требало је да прође доста времена, 10 година, да схватим да је за мене то начин да из мог угла преко дечјих видео касета прикажем једно тешко време пуно страха. Када сам писала сценарио, послала сам на друштвене мреже један анонимни упитник да људи напишу и поделе своја искуства из времена бомбардовања и та сведочења, као неко колективно сећање моје генерације, такође, и то ми је помогло у раду на филму.
Колико је заправо након 25 година дубок тај печат искуства?
То искуство из времена бомбардовања, тих 78 дана, сигурно је оставило на све нас дубок траг, то време нас је обликовало, али наши људи су такви да они ретко желе тиме да се баве и не желе да причају о томе. Егзистенцијална психолошкиња Сара Кубурић, која живи и ради у Канади, каже да људи када причају о свом детињству у том времену бомбардовања, рећи ће да је то био најлепши део њиховог живота, али ако се усуде да копају мало дубље, онда ту испливају разне ствари и људи ће признати да се догађало и нешто јако ружно, као што је било то бомбардовање.
Како је ваш филм прихватила публика?
Филм „78 дана“ је већ био по разним фестивалима и тада би ми прилазили наши људи са том истом причом: сећамо се детињства из тог периода као лепог периода заједништва, али сада након 25 година када се присетимо и ових ствари о којима говори филм, онда нам се стегне грло. Људи су ми зато прилазили и са сузама у очима, што значи да смо сва та ружна сећања, као да је то нека обрамбена терапија заборава, потиснули у подсвест.
Ако бисте се вратили у прошлост, што је људима ваше генерације из тог времена било најупечатљивије?
Па рецимо памтим да је један човек који је попуњавао тај анонимни упитник о сећањима из тог времена написао да је то било време „када сам први и последњи пут ушао у сваку кућу у комшилуку.“ Та реченица је лепа и она показује да људска имагинација може да иде мимо и изнад људске несреће која им се догодила.
Чини се да данашња генерација филмских стваралаца, којој и ви припадате и која у својој зрелој доби није била свједок ратова и распада заједничке државе, бира један интересантан начин приступа теми – не из средишта драме него с руба, тамо гђе је та драма тек назначена. Да ли бисте се сложили с таквим дојмом?
Па ја сам овој теми бомбардовања Србије у тих 78 дана 1999. године приступила из властитог искуства дечије доби у којој сам тада била и тај видео који су деца тада снимала, у ситуацији када су морала да оду из својих кућа у Београду на село, то заиста јесте забележена слика тог света у којем смо ја и друга деца око мене расли у таквим околностима. Друго, ово је мој први играни филм и са тим „необичним“ поступком приказивања једне приче кроз кућни видео ја сам на неки начин желела да будем креативна. Треће, мора се узети у обзир и да нисам имала неограничена средства за снимање, тако да су различите ствари, као што се често дешава, утицале на тај креативни процес.
Расута генерација
И ваши ранији филмски радови су били остварени на понешто другачији начин…
Што се тиче медија кроз који се прича једна прича, ја сам у мом ранијем кратком филму „Чекање“, у којем такође игра Горан Богдан, имала јунакињу која снима свет око себе, али диктафоном. Девојчица у том филму, која гледа трауму кроз коју пролази њен отац, бележи све оно што се говори, звукове те трауме, диктафоном. Тај звук је велики део филма. У ,,78 дана” сам желела да се користим тим једноставним медијем, као што је видео, који је за мене још увек у ствари неистражено подручје, како бих приближила причу њеној аутентичности. Ми смо генерација која није била у средишту догађаја, али смо гледали и слушали те трауме кроз које су пролазили наши родитељи у тим годинама када се њима рушио читав један свет и када је било тешко.
Како је заправо одрастала ваша генерација у тих рецимо 10 кључних формативних година?
Ми смо генерација јако различитих људи, који су имали различите судбине у једном турбулентном времену и тешко ми је да опишем неку атмосферу која би повезивала читаву генерацију. Неки су остали у Србији, а неки су отишли у друге земље. Ја сам, на пример, студирала филмску режију и камеру у Њујорку и моја су искуства другачија од мојих другова у Србији – ми смо расута генерација. Могла бих да говорим о мојим колегама студентима које сам затекла у Њујорку и видела сам да су они пуно опуштенији него ми: не трче и не грабе прву прилику која им се пружи него размишљају, праве планове и живе неки мирнији живот него онај живот, пун неизвесности, који сам ја оставила у Београду.
Како су вас перципирали људи из Америке када сте дошли на студиј?
Па прво није им било сасвим јасно да ли сам ја из Сибира или из Сирије, нису знали којим језиком говорим, чинило им се да је то можда руски, а на реч Југославија некако су могли да ме сместе одакле долазим. У сваком случају наши крајеви им делују помало егзотично. Ми за њих нисмо западна Европа, а опет нисмо ни Исток, тако да је интересантно то њихово сналажење око нас.
Живите у Америци више година. Како ви видите ту земљу?
Ја живим у Њујорку и тај толико специфичан град не може да осликава читаву земљу. Оно што је мој основни дојам када тамо гледам свакодневне људе, који раде и живе неке своје свакодневне животе, јесте њихова отвореност, када јако лако можете ступити у разговор и повезивати се са најразличитијим људима, и приватно и професионално. Та пулсирајућа енергија која се преноси од човека на човека и отвореност свих тих људи које срећем и који су дошли са свих страна да живе у Њујорку и да нешто ураде са својим животом, различита је наравно од атмосфере у Београду, али то јесте нешто што ме је привукло том граду.
Како када дођете из Америке у Србију видите земљу у којој сте одрасли?
Свакодневна Америка је како ја кажем земља доминације јутјуб туториала: све се да лако објаснити, рационализовати и нема никаквих мистерија, а овде то није тако. Морам да кажем да ми тамо понекад фали тог нашег сујеверја, мистерија, веровања, тајни и нечег необјашњивог што јесте између осталог карактеристика овог простора и наших људи. То помало јесу два света и ја те разлике видим највише кроз мој креативни рад у писању и раду на филму.
Како су људи из сасвим другог краја планете, који можда и не знају за бомбардирање Србије 1999. године, гледајући „78 дана“ доживјели ваш филм?
Људи су тај филм доживели прилично интимно и сви који су га гледали доста су били дирнути, чак и ако не познају контекст и део света у којем се догађа радња тог филма. Оно што сам видела је да је лепо да након тих пројекција људи имају потребу да о филму разговарају, што значи да их је нешто у том филму дотакнуло. Мени је било стало када сам правила овај филм да ту локалну причу проширим на опште људски план. Било ми је пуно срце када ми након филма дођу неки људи, рецимо један младић из Анголе и девојка из Грузије, који имају историју ратова у својим земљама и кажу: „Еј, овакво је било и моје детињство…“
Извор: П-Портал
