Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Иако дјелује, боље рећи, намеће се мишљење, да је интерес Срба у Црној Гори да буду на тастеру Вучићу кад год то њему треба (попут оног дугмета којим болесник зове медицинску сестру да му дође у собу, или путник стјуардесу…) како би, према указаној прилици, показали јунаштво, оданост, пожртвовање и сл., ипак дјелује примарно да црногорски Срби најприје утврде сопствену позицију у сопственој држави. Да у Уставу и закону утемеље своја грађанска, национална = колективна права, своје вјерске слободе, да се активно укључе у унапређење живота у Црној Гори, па да тек на другом или трећем мјесту интересе свог непосредног политичког, свакодневног живота усаглашавају, онда када је то могуће, са интересима Београда и Бања Луке, који, узгред буди речено, за своје стратешке покрете и мировања, нијесу до сада консултовали овдашње Србе, нити је то било ни логично ни природно.
Дакле, Срби у Црној Гори нијесу ни криви ни одговорни што су се 2020.г, након својеврсне политичке револуције, обрели у другој држави у односу на Србију и Српску; у другом војном савезу у односу на њих, и у посве другој и другачијој динамици придруживања ЕУ. (Што се не би могло гарантовати ни за Додика, ни за Вучића – кад је у питању њихова одговорност за дезинтеграцију српства, поготово Додикова улога у црногорском референдуму). Па пошто Срби у Црној Гори јесу у неком сасвим другом вагону (политичко-економском паковању) у односу на своје сународнике у окружењу, питање је да ли треба да се свим силама труде да из тог вагона самоубилачки искоче у ништа, или да своју улогу у том вагону сведу наполитички беспредметну мањину, или пак да настоје да преузму управљање им вагоном и његово унутрашње преуређење колико год је то могуће. Уколико успију у овом посљедњем, имају добре шансе да кретање свог вагона (државе Црне Горе, садашње НАТО и будуће ЕУ чланице) управе тако да и другим Србима и државама гдје Срби живе – буде добро. Уколико ураде нешто од прва два сценарија, нити ће помоћи себи нити другима.
Непристојни тонови из сусједства
А ако неко пита, па у чему се онда огледа њихово српство ако не у беспоговорној оданости београдској Влади, (као што то мање или више успјешно чини Додик)? – треба подсјетити да је чување духовног и културног јединства (у недостатку државног) кроз активну улогу СПЦ, Матице српске, чување и унапређење српског језика и памћења, афирмисање кључних тачка српског идентитета у ЦГ (светосавље, Косовски завјет, Његош) несумњиви допринос народном јединству. Уз то треба нагласити да државне границе и унутрашња устројства држава јесу полазне тачке савремених демократских акција и пројеката, али да то нијесу „кинески зидови“ и непремостиве баријере (у ери интернета и брзог саобраћаја) да би дјелови српског народа изгледали одсјечени једни од других у свим активностима које јачају духовно и културно јединство српског народа, ма гдје он да живи.
При том, оно што је најмање разумљиво Србима изван Црне Горе, а што представља витални значај за политички прогрес Срба у сопственој држави, јесте труд политичких и културних представника српског народа у ЦГ да се националне разлике између два рођена брата „Србина“ и „Црногорца“ умање, односно да се не пристаје на проглашавање два различита етницитета од оних које је једна мајка родила. Ужарене и нагомилане барикаде између рођене браће у Црној Гори, не представљају српски национални интерес. Напротив. Њихово умањење у складу је са свим препорукама уређења грађанског друштва, какво би, Црна Гора, требало да буде.
Зато, када је ријеч о продуктима политичких игара великих сила каква је иницијатива о сребреничкој резолуцији, иза које стоје Њемачка и они који стоје иза Руанде, и за коју иницијативу и сам предсједник Србије каже да је незаустављива, поставља се питање: треба ли рушити Спајићеву Владу (коју подржавају, чине и коју ће чинити црногорски Срби) ради симболике која суштински не може спријечити коначан исход? Треба ли је рушити ради врло проблематичног и упитног исказа о геноциду у Сребреници, који су својевремено изгласале, како скупштина Црне Горе, тако и скупштина Србије? Треба ли је рушити, ако знамо да је њена једина могућа алтернатива некаква франкеншајновска већина неких Срба са распалим ДПС-ом, доказаним борцем против сваког српског трага у Црној Гори ?
До читања у сљедећем броју….
