Пише: Роберт Барон
Превео: А.Ж.
Чини се да се сваки секуларни и религиозни коментатор посебно занима шта Католичка црква каже у свом новом документу Dignitas infinita („бесконачно достојанство“) у вези са родном теоријом и моралом операције промене пола. И заиста говори занимљиве ствари о оба, али вреди истаћи још три темељне теме изјаве које не треба занемарити.
Прво, сам наслов је од изузетног значаја. У овом документу Црква потврђује главни стуб свог друштвеног учења, наиме, да је свако људско биће субјект бескрајног достојанства. И ова вредност се заснива, не на моралном достигнућу или интелектуалном капацитету, већ на једноставној чињеници да је свака особа створење Божије – штавише, створење које је Христос откупио и које је предодређено за вечни живот.
На веома нов начин, документ се односи на „онтолошко“ достојанство појединца, сигнализирајући да је људско достојанство суштинско, несводљиво основно и везано за само биће које га поседује. Можда ћете бити у искушењу да кажете, „па, зар се сви, религиозни или не, не држе овога?“ Одговор на то питање је: јасно не. Достојанство сваке особе се никако није узимало здраво за готово у контексту древних цивилизација — напротив. А људско достојанство је експлицитно негирано у политичким режимима кроз време и културе, све до данашњих дана. Оно што је фасцинантно је зашто ми на Западу то узимамо здраво за готово. Слажем се са британским историчарарем Томом Холандаом у мишљењу да ово уверење није општи став, већ нешто што нам је завештала библијска и хришћанска традиција.
Неки су покушавали да оправдају принцип људског достојанства на нерелигиозним основама, тврдећи да особа има достојанство због свог менталног капацитета или креативности или осећаја одговорности. Али приметите да би такво објашњење омогућило елиминацију појединаца за које се сматра да нису довољно интелигентни, креативни или друштвено корисни. Да бисте видели куда нас ова логика води, добро погледајте логоре смрти 20. века, или што се тога тиче, антисептичке и наизглед бенигне клинике у којима се свакодневно убијају стари и немоћни у Европи, САД и Канади. Чини ми се сасвим прикладним да нико други до папа, најистакнутији представник библијске религије у свету, данас заузима овај став за људско достојанство.
Друга главна тема Dignitas infinita је чудесно збуњујућа природа католичког друштвеног учења. Доктрина Цркве у погледу друштвених, моралних и политичких питања једноставно не одговара уобичајеном раздвајању на левицу и десницу, либералe и конзервативце.
Када документ истражује различите претње људском достојанству, скреће пажњу на низ питања која су, уопштено говорећи, од посебног интереса за левицу. Тако, на пример, документ говори о тешком положају миграната, ратној пошасти, растућем сиромаштву и насиљу над женама. И такође инсистира на стварима које десница схвата озбиљно: трагедијама абортуса, еутаназије и родне идеологије. На крају, истиче проблеме које обе стране сматрају важним: трговина људима, сексуално злостављање деце, брига о особама са инвалидитетом. Поента је следећа: изазвао бих свакога на Западу да проучи опсег претњи људском достојанству наведених у Dignitas infinita и да ми каже тачно који политички табор је фаворизован. То је лепота католичког социјалног учења — и да будем искрен, то је такође извор доста пасторалних фрустрација. Али то је тема за неки други дан.
Трећа и последња тема коју треба истражити је она о којој сам доста писао у прошлости: култура самоинвенције. Наше савремено либерално друштво је толико заокупљено слободом избора да самоопредељујућој вољи даје власт над самом стварношћу. У предмету Планирано родитељство против Кејсија, Врховни суд САД безбрижно је изјавио да је у природи слободе сваког појединца да одреди смисао универзума и самог постојања. Та висока правна пресуда је сада подразумевана позиција сваког тинејџера у Америци: слобода наређује бити. Али у класичној и библијској имагинацији, слобода је увек у корелацији са објективном истином и вредношћу; то је дисциплиновање жеље како би се постизање добра прво омогућило, а затим остварило.
Када Ватикански документ говори против родне идеологије и „бриге која афирмише род“, он доводи у питање осебујну и самодеструктивну модерну концепцију слободе. Послушајте овај бескомпромисни језик: „Што се тиче родне теорије… Црква подсећа да је људски живот у свим његовим димензијама, физичким и духовним, дар од Бога. Овај дар треба прихватити са захвалношћу и ставити га у службу Добра, жеља за личним самоопредељењем…осим ове фундаменталне истине да је људски живот дар, представља уступак вековном искушењу да се учини Богом.“
Веома сам захвалан кардиналу Виктору Мануелу Фернандезу, префекту Дикастерија за доктрину вере, који је главни аутор овог текста, и папи Франциску који му је дао формално одобрење. У тренутку када се, искрено, чини да су многи на Западу полудели, овај текст је освежавајући у повратку здрављу.
*Аутор је бискуп у Минесоти.
Извор: Њузвик