Пише: Крис Хеџис
У сукобима које сам покривао као новинар у Латинској Америци, Африци, на Блиском Истоку и на Балкану, сусретао сам посебне људе различитих вјероисповијести, религија, раса и националности који су достојанствено устајали да се супротставе угњетачу у име угњетених. Неки од њих су мртви. Неки су заборављени. Већина их је непозната.
Ти људи, упркос великим културним разликама, имали су заједничке особине — дубоку посвећеност истини, неприхваћеност у својој средини, храброст, неповјерење у моћ, мржњу према насиљу и дубоку емпатију коју су проширили на људе који су се разликовали од њих, чак и на људе које је доминантна култура дефинисала као непријатеље.
То су најизузетнији мушкарци и жене које сам упознао у својих 20 година као страни дописник. Свој живот сам усмјерио према стандардима које су они поставили.
Чули сте за неке, као што је Вацлав Хавел, кога сам, заједно с другим страним новинарима, сусретао скоро сваке вечери, током Баршунасте револуције 1989. године у Позоришту Магична лампа у Прагу.
Други, ништа мање велики, вјероватно вам нису познати, као што је језуитски свештеник Игњацио Елакурија, којег су убили одреди смрти у Ел Салвадору 1989. године.
А су су „обични“ људи – иако, како је рекао писац В.С. Притчет, нико није обичан – који су у ратовима ризиковали своје животе да би сакрили и заштитили људе друге религије или етничке припадности који су били прогањани и ловљени. И некима од тих „обичних“ људи дугујем свој живот.
Противљење радикалном злу, како то ви чините, значи подносити живот који по стандардима ширег друштва представља неуспех. То је супротстављање неправди по цијену ваше каријере, вашег угледа, ваше финансијске стабилности и понекад вашег живота. То значи бити доживотни јеретик.
И, можда најважнија ствар, то је прихватање да ће вас доминантна култура, чак и либералне елите, гурнути на маргине и покушати да вас дискредитују и то не само оно што радите, већ и ваш карактер.
Када сам се вратио у редакцију Њујорк Тајмса након што су ме 2003. испратили звиждуцима због осуде инвазије на Ирак и јавне опомене редакције због мог антиратног става, новинари и уредници које сам познавао и с којима сам радио 15 година спуштали су или окретали главу од мене када сам био у близини.
Нису жељели да буду заражени болешћу која убија каријеру..
Владајуће институције — држава, штампа, црква, судови, универзитети — говоре језиком морала, али служе структурама моћи, без обзира колико оне биле корумпиране, а то је због тога што им оне обезбјеђују новац, статус и ауторитет.
Све ове институције, укључујући и академију, су саучесници или својом шутњом или активном сарадњом са радикалним злом. То је било тачно током геноцида који смо починили против америчких домородаца, ропства, лова на вјештице за време Мекартијеве ере, покрета за грађанска права и антиратног покрета и борбе против режима апартхејда у Јужној Африци.
Најхрабрији су прогнани и претворени у парије.
Све институције, укључујући цркву, како је једном написао теолог Пол Тилих, у суштини су демонске. И живот посвећен отпору мора прихватити да је однос са било којом институцијом често привремен, јер ће та институција касније или раније тражити шутњу или послушност које ваша савјест неће дозволити.
Теолог Џејмс Кон у својој књизи Крст и вјешала пише да за потлачене црнце крст представља „парадоксалан религијски симбол јер преокреће свјетски систем вредности вјешћу да нада долази путем пораза, да патња и смрт немају последњу ријеч, да ће последњи бити први и први последњи.“
Кон наставља:
„То што је Бог Исусовим крстом ‘сачинио пут из ничега’ било је заиста апсурдно за интелект, али дубоко реално у душама црнаца. Црначки који су први чули јеванђељску поруку ослањали су се на моћ крста. Распети Христос је показивао Божију ослобађајућу присутност пуну љубави у контрадикцијама црначког живота—ту трансцендентну присутност у животима црначких хришћана која их је оснажила у вјери да их напослијетку, у Божијој есхатолошкој будућности, неће побиједити ‘невоље овог света’, без обзира колике и болне биле њихове патње. Вјеровање у овај парадокс, ову апсурдну тврдњу вјере, било је могуће само скрушеношћу и покајањем. Није било мјеста за поносне и моћне, за људе који мисле да их је Бог позвао да владају над другима. Крст је био Божија критика моћи—бијеле моћи—љубављу која се у немоћи показује која отима побједу поразу.“
Величанствено Лудило
Рајнхолд Нибур је означио овај капацитет да се пркоси снагама репресије као „величанствено лудило у души“. Нибур је написао да „ништа осим лудила неће војевати против зликовачке моћи и ‘духовне нечистоће на високим мјестима’“.
Ово величанствено лудило, како га је Нибур схватио, је опасно, али је животно важно. Без њега, „истина је замагљена“. И Нибур је такође знао да је традиционални либерализам бескорисна снага у екстремним тренуцима. Либерализам, како је Нибур рекао, „нема духа ентузијазма, а камоли фанатизма, који је толико неопходан да свијет скрене са својих утабаних стаза. Превише је интелектуалан и премало емоционалан да би био ефикасна снага која покреће историју“.
Јеврејски пророци су познавали ово величанствено лудило. Ријечи јеврејских пророка, како је написао рабин Авраам Хешел, биле су „врисак у ноћи. Док је свијет на миру и спава, пророк осјећа дах с неба“. Пророк, с обзиром да је видио и суочио се с непријатном стварношћу, био је, како је Хешел написао, „приморан проглашавати супортност од свега онога што је његово срце очекивало“.
Ово величанствено лудило је суштински квалитет живог отпора. То је прихватање да када станете са угњетенима бићете третирани као угњетени. То је прихватање да, иако је емпиријски све што смо се трудили постићи током нашег живота може поћи наопако, наша борба сама себе потврђује.
Радикални католички свештеник Данијел Бериган — који је осуђен на три године у федералном затвору због спаљивања војних докумената током рата у Вијетнаму — рекао ми је да је вјера уверење да добро привлачи добро. Будисти ово називају кармом. Али он је рекао за нас као хришћане да нисмо знали куда иде. Вјеровали смо да иде негдје. Али нисмо знали куда. Позвани смо да чинимо добро, или барем добро колико можемо да га одредимо, а затим да га пустимо.
Надилажење очаја
Као што је писала Хана Арент, једини морално поуздани људи нису они који кажу „ово је погрешно“ или „ово не треба чинити“, већ они који кажу „не могу“.
Они знају да, како је написао Имануел Кант: „Ако правда изумре, људски живот на Земљи је изгубио своје значење.“ И то значи да, попут Сократа, морамо доћи до закључка да је боље трпјети зло него чинити зло. Морамо истовремено гледати и дјеловати, а с обзиром на то шта значи гледати, то значи да ће надилажење очаја доћи, не разумом, већ вјером.
У сукобима којима сам свједочио уједно сам свједочио снагу ове вјере, која лежи изван било којег религијског или филозофског креда. Ова вјера је оно што је Хавел у свом есеју „Моћ беспомоћних“ назвао живљењем у истини. Живљење у истини излаже корупцију, лажи и обмане државе. То је одбијање да се буде дио шараде.
Џејмс Болдвин, син проповједника и кратко вријеме сам проповједник, рекао је да је напустио проповједаоницу да проповједа Јеванђеље. Јеванђеље, како је схватио, се већину недјеља не проповједа у хришћанским богослужним местима.
Ово не значи да црква не постоји. Ово не значи да одбацујем цркву. Напротив. Црква данас није смјештена у пространим и углавном празним мјестима богослужња, већ овдје, с вама, с онима који захтјевају правду, онима чији неслужбени вјерски исказ јесу Блаженства:
„Блажени сиромашни духом, њихово је царство небеско. Блажени који су тужни, јер ће бити утјешени. Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу. Блажени који гладују и жеђају за правдом, јер ће бити засићени. Блажени милостиви, јер ће задобити милост. Блажени чистог срца, јер ће Бога видјети. Блажени миротворци, јер ће се синовима и кћерима Божијим назвати. Блажени који трпе прогоне правде ради, њихово је царство небеско.“
Убијен као побуњеник
Исус, да је живио у савременом друштву, не би посједовао документа. Није био римски држављанин. Живео је обесправљен, под римском окупацијом. Исус је био “обојени”. Римљани су били бијели. Римљани, који су промовисали своју верзију бијеле супремације, прибијали су обојене људе на крст, као што их ми данас убијамо смртоносним ињекцијама, на улицама, закључавамо у затворе или их кољемо у Гази.
Римљани су убили Исуса као побуњеника, револуционара. Бојали су се радикализма хришћанског Јеванђеља. И били су у праву јер су га се бојали. Римска држава је доживљавала Исуса на начин на који америчка држава доживљава Малколма Икса и Мартина Лутера Кинга млађег. Тада, као и сада, пророци су били убијани.
Библија недвосмислено осуђује моћне. Она није приручник који објашњава како ћете се обогатити. Она не благосиља Америку ни било коју другу нацију. Написана је за беспомоћне, за оне које Џејмс Кон назива распетима на свијету. Написана је да буде глас оних које сатире демонска моћ империје и потврди њихово достојанство.
Вјера није ништа лако. Захтјева да срушимо идоле који нас поробљавају. Захтјева да не будемо од овог свијета. Захтјева жртвовање. Захтјева отпор. Позива нас да себе видимо у презренима у свијету. Раздваја нас од свега што је познато. Зна да ћемо, чим осјетимо туђу патњу, дјеловати.
„Али каква је цијена мира?“ пита Бериган у својој књизи „Без препрека за мушкост“.
„Размишљам о добрим, поштеним, мирољубивим људима, хиљадама њих које сам упознао, и питам се. Колико их је тако захваћено болешћу нормалности да, чак и док се солидаришу за мир, несвјесно траже удобност, дом, сигурност, приход, будућност, своје планове – тај петогодишњи план студија, тај десетогодишњи план професионалног статуса, тај двадесетогодишњи план породичног раста и јединства, тај педесетогодишњи план пристојног живота и часне природне смрти.
„Наравно, да хоћемо мир“, вичемо, „али у исто вријеме да имамо нормалност, да не изгубимо ништа, да наши животи остану нетакнути, да не искусимо ни затвор ни бување на лошем гласу ни прекид веза са људима.“ И зато што морамо ово обухватити и то заштитити, и зато што по сваку цијену — по сваку цену — наше наде морају да се крећу по распореду, и зато што је незамисливо да у име мира падне мач, раздвајајући ту фину и лукаву мрежу коју су исплели наши животи, зато што је незамисливо да добри људи трпе неправду или да породице буду растављене или да изгубе добар глас — због тога вичемо мир, мир, а мира нема.
Нема мира зато што нема миротвораца. Нема миротвораца зато што је стварање мира бар једнако скупо као и стварање рата — бар једнако захтјевно, бар једнако рушилачко, бар једнако способно да нам донесе срамоту, затвор и смрт.“
Ношење крста није потрага за срећом. Нe прихвата илузију неизбјежног људског напретка. Не ради се о стицању статуса, богатства, славе или моћи. Захтјева жртву. Ради се о нашем сусједу. Органи државне безбједности вас прате и узнемиравају. Сакупљају огромне досијее о вашим активностима. Ремете ваш живот.
Зашто сам данас овде с вама? Овдје сам јер сам покушао, ма колико несавршено, да живим по радикалној поруци Јеванђеља. Овде сам јер знам да није важно шта говоримо или исповједамо, већ шта радимо. Овдје сам јер сам видео да је могуће бити Јеврејин, будиста, муслиман, хришћанин, хинду или атеиста и носити крст. Ријечи су различите, али жртвовање и жеђ за правдом су исте.
Ови мушкарци и жене, који можда не исповедају оно што ја исповедам или не верују у оно у шта ја верујем, моја су браћа и сестре. И стојим уз њих, поштујући наше разлике и налазећи наду, снагу и љубав у нашој заједничкој посвећености. У тренуцима као што су ови, чујем гласове светаца који су нам претходили.
Суфражеткиња Сузан Б. Ентони, која је објавила да је отпор тиранији послушност Богу, и суфражеткиња Елизабет Кеди Стентон, која је рекла: „Тренутак када почнемо да се бојимо туђих мишљења и оклијевамо да кажемо истину која је у нама, и из мотива политике ћутимо када бисмо требали да говоримо, божански изливи свјетлости и живота више не теку у наше душе.“
Или Хенри Дејвид Торо, који нам је рекао да прво треба да будемо мушкарци и жене, а потом поданици, да треба да развијамо поштовање не према закону, већ према ономе што је исправно. И Фредерик Даглас, који нас је упозорио:
„Моћ не уступа ништа без пријетње. Никада није и никада неће. Сазнајте само шта су људи спремни да мирно трпе и открићете тачну мјеру неправде и зла која ће им бити наметнута, и она ће се наставити док не буду одбијена риечима или ударцима, или обома. Тиранинова мјера је одређена издржљивошћу оних које угњетава.“
И велика популисткиња из 19. века Мери Елизабет Лиз, која је констатовала: „Вол Стрит посједује земљу. То више није народна влада, од народа и за народ, већ влада Вол Стрита, од Вол Стрита и за Вол Стрит. Обични људи ове земље су робови, а монопол је господар.“
И генерал Смедли Батлер, који је рекао да је након 33 године и четири мјесеца које је провео у Маринцима схватио да нијје био ништа више од гангстера за капитализам, чинећи Мексико безбједним за америчке нафтне интересе, чинећи Хаити и Кубу безбедним за банке и пацификујући Доминиканску Републику за шећеране. Рат, рекао је, превара у којој су потчињене земље експлоатисане од финансијских елита и Вол Стрита док грађани плаћају рачун и жртвују своје младиће и дјевојке на бојном пољу због корпоративне пожуде.
Или Јуџин В. Дебс, социјалистички предсједнички кандидат, који је 1912. добио скоро милион гласова, или 6 процената, и којег је Вудро Вилсон послао у затвор због противљења Првом свјетском рату, и који је свијету поручио: „Док има ниже класе, ја сам њен припадник, и док има криминалног елемента, ја му припадам, и док има душа у затвору, ја нисам слободан.“
И рабин Хешел, који је када је био критикован због марширања с Мартином Лутером Кингом у суботу у Селми је говорио: „Молим се својим ногама“ и који је цитирао Семјуела Џонсона, који је рекао: „Супротност добру није зло. Супротност добру је равнодушност.“
И Роза Паркс, која је пркосила сегрегацији и рекла „Била сам уморна једино од предаје.“ И Филип Бериган, који је рекао: „Ако довољно хришћана слиједи Јеванђеље, могу оборити било коју државу на колена.“
И Мартин Лутер Кинг, који је рекао: „На неким позицијама, кукавичлук поставља питање ‘Да ли је сигурно?’ Опортунизам поставља питање ‘Да ли је политички?’ Сујета поставља питање ‘Да ли је популарно?’ И долази вријеме када прави сљедбеник Исуса Христа мора заузети став који није ни сигуран, ни политички, ни популаран, али мора заузети став јер је то исправно.“
Гдје сте били када су распели мог Господа?
Да ли сте били тамо да зауставите геноцид над Индијанцима? Да ли сте били тамо када је Бик који сједи умро на крсту? Да ли сте били тамо да зауставите поробљавање Афроамериканаца? Да ли сте били тамо да зауставите гомиле које су терорисале црнце, жене и чак дјецу линчовањем током Џим Кроуа? Да ли сте били тамо када су прогонили организаторе синдиката и када је Џо Хил умро на крсту?
Да ли сте били тамо да зауставите затварање Американаца јапанског поријекла у Другом свјетском рату? Да ли сте били тамо да зауставите псе Була Конора када су били пуштени на учеснике марша за грађанска права у Бирмингему? Да ли сте били тамо када је Мартин Лутер Кинг умро на крсту? Да ли сте били тамо када је Малколм Икс умро на крсту? Да ли сте били тамо да зауставите злоупотребу и понекад поробљавање радника на фармама ове земље?
Да ли сте били тамо да зауставите убијање стотина хиљада недужних Вијетнамаца током рата у Вијетнаму или стотина хиљада муслимана у Ираку и Авганистану? Да ли сте били тамо да зауставите геноцид у Гази? Да ли сте били тамо када су распели Рефата Аларира на крсту?
Гдје сте били када су распели мог Господа?
Ја знам гдје сам био.
Овдје.
С вама.
Амин.
Ово је проповјед коју је аутор одржао у недељу, 28. априла, на служби организованој у кампу за Газу на Универзитету Принстон. Службу су организовали студенти Принстонског теолошког семинара.
Извор: ScheerPost
Превод: Журнал
