Пише: Владимир Коларић
Танатос (Милан Одовић) је један од најсуптилнијих младих уметника из спектра хип-хопа код нас, чијем се деловању без сумње може придати епитет уметничког. Његово уметничко име је у потпуном складу са усмерењем његовог рада. Танатос је, као што знамо, бог смрти и нагон смрти, и заиста, код нашег музичара са овим именом осећамо не толико жудњу ка смрћу, као ресантиман према животу или као суицидални порив, колико стално њено присуство, њену силу гравитације. Она није само ту, да нам дише за вратом, да нас чека иза танке опне самозаборава и привида, већ она испуњава сав наш свет и начин на који тај свет видимо и доживљавамо. Она га усковитлава, помућује, децентрира, она од света уместо поретка прави вртлог. Цео наш живот је у томе да се том вртлогу прилагодимо, да се у њему снађемо, па и по цену (само)обмане и лажи. Углавном по ту цену, заправо, у овој или оној мери.
Зато у Танатосовој поетици и њоме посредованој слици света доминирају теме и мотиви зависности и параноје. Зависност је истовремено самозаваравање, самозачаравање, покушај да се некако одржимо у том вртлогу, да нађемо неки метод, ослонац и смисао, али и – свестан или не – одговор на зов смрти, оне која је увек ту и мами нас. И параноја као друго лице те зависности, њено наличје, али и освештавање тог света као вртлога, те смрти која га испуњава, која га свог прожима.
Ипак, код Танатоса зависност и параноја нису тек психичка стања, већ пројекције света испуњеног брзином, идолима свих врста, замађијавањем од стране медија, маркетинга, култа потрошње и уживања, култа самољубља које нам се намеће („пребрз је град“ и „све је ко сан“, неки су од његових стихова). Али и одговор нашег бића, нашег упркос свему нежног бића на све то, све то што заправо није људско, за шта човек није створен.
У том свету мамаца не знамо да ли је више ноћ или је дан, ни поред кога се будимо, нити можемо да станемо кад и где треба, да размислимо о некоме или нечему, да му се посветимо и развијемо било какав дубљи и трајнији однос према људима, појавама и стварима, па нас и људи често плаше јер не можемо да докучимо њихове истинске мотиве, а о осећањима да не говоримо. Цео тај метеж тера нас да непрестано бијемо битку са самим собом, често и не знајући ко смо или ко би уопште могли и требали да будемо. Не знамо шта нас мучи у свему томе, хтели бисмо спас, јер знамо да нам у том вртлогу заправо није добро, али у глави нам стално кљуца неки глас који нас наводи на споредне путеве или нас плаши (или теши?) прераном смрћу, па тиме и недостатком смисла сваког нашег деловања, смисла било чега што би могли да будемо или да урадимо.
Дакле, нема чврстих веза и ослонаца у том свету зависности и параноје, али песнички глас у овој музици стално позива неког да остане, да остане у свету или уз њега, да не иде од њега или из света, да се не предаје и да га не предаје. Он се моли, хоће спас, хоће некакву сигурност пута, пре сигуран у то који су путеви погрешни него прави. Он болним дечачким гласом, у песми „Адикција“, пева оној која је помислила како је пронашла свој пут да он води тамо „где сунце не излази“ и одакле се „неће вратити“, и позива је да не иде тамо, да се не предаје бујици зависности, овог света, смрти. Смрти која ка нама, поред лудила, зависности и насиља као своје агенте шаље демоне, врло опипљиве, од којих се тешко одбранити, па одбранити и оно најдубље у себи, одбранити се од тога да и сами не постанемо један од њих. Свако од нас у себи има „сузе“ и „отров“, и питање је шта ћемо од тога изабрати, и шта ће други препознати и изабрати у нама.
Јер демони су овде обмањивачи, искушитељи, који помућују нашу моћ да јасно видимо и трезвено промислимо, али и да разумемо шта је шта код себе и код других. То дејство смрти, преко њених агената у лику демона, у песми „Последња ноћ“ добија облик истинске фаустовске погодбе за ђаволом, јер шта нам друго преостаје кад нам више „ништа нема смисла“, кад живимо једним зачараним животом колотечине, инерције, самообмане, дезоријентације, зависности од било чега што нам нуди макар какву илузију да имамо тло под ногама.
Али поред свега овог, права тема Танатосових песама је љубав, за коју тачно и не знамо шта је, јер као да нема начина да разазнамо која је права а која је само још једно отеловљење зависности и отрова, само још је једна самообмана и тиме агент смрти. Моли се песнички глас Танатосов, болно плаче за том љубављу, за критеријумом разликовања праве и лажне љубави, љубави и онога што она није, љубави и смрти, љубави која је љубав јер води светлости и изласку из света смрти, и заводљиве идолатрије под именом љубави која води само у смрт, пре које стоји још једино самозаборав и тиме самогашење, кад се ђаволу предајемо не само без борбе, него са готово сексуалном, или боље рећи више него сексуалном жудњом.
Танатос се мучи и мучи нас, жестоко нас и беспоштедно мучи, али и болно плаче и јеца за нас, због нас и уместо нас; његове песме поред отрова нуде и сузе, истинске и дубоке, које тај отров преображавају, дајући наду да постоји нешто што ће преобразити и смрт, тај свет смрти у ком смо и ка ком смо, да изласка из зачараности ипак има. Да ипак негде можемо поћи, а да то није само смрт. Да ипак постоји пут на чијем почетку не мора писати „не иди тамо“ и на чијем нам се крају ђаво неће церекати у лице – истински наш пут.
