Доналд Трамп се суочава са четири истраге које спроводе државни органи. Три кривичне и једна грађанска, које таргетирају бившег предсједника и његову компанију, али не ради злочина које је починио. Готово свако озбиљно злочиначко ђело који му се приписује, починили су његови политички противници. Он је таргетиран јер се проглашен опасним због своје спремности да, барем реторички, одбаци вашингтонски консензус у вези са неолибералним политикама слободног тржишта и слободне трговине, као и идеју да САД треба надгледник глобалне империје. Он није само ниподаштавао владајућу идеологију, већ је позвао своје присталице да нападну апарате који одржавају двостраначки систем, прогласивши изборе 2020. године нелегитимним.
Проблем Доналда Трампа исти је као проблем Ричарда Никсона. Kада је Никсон био присиљен да поднесе оставку под претњом опозива, то није било због његовог учешћа у ратним злочинима и злочинима против човечности, нити због његовог незаконитог коришћења ЦИА-е и других федералних агенција за шпијунажу, застрашивање, узнемиравање и уништавање радикала, дисидената и активиста.
Никсон је срушен јер је таргетирао друге чланове владајуће политичке и економске елите. Једном када је Никсон, попут Трумпа, напао центре моћи, медији је дата слобода да открију злоупотребе и незаконитости које су раније или минимизовали или игнорисали.
Чланови Никсонове кампање за реизбор нелегално су прислушкивали седиште Националног одбора Демократске странке у пословној згради Вотергејт. Ухваћени су након што су се вратили у канцеларије да поправе прислушне уређаје. Никсон је био упетљан у преизборне незаконитости, укључујући шпијунирање политичких противника, као и покушај коришћења федералних агенција за прикривање злочина. Његова администрација је одржавала “листу непријатеља” која је укључивала познате академике, глумце, лидере синдиката, новинаре, пословне људе и политичаре.
Интерни меморандум Бијеле куће из 1971. године под називом “Борба с нашим политичким непријатељима” – написан од стране савјетника Бијеле куће Џона Дина, чији је посао био савјетовање предсједника о закону – описао је пројекат дизајниран да “користи доступну федералну машинерију за шиканирање наших политичких непријатеља.”
Никсоново понашање, као и његових најближих сурадника, било је очито незаконито и заслужује оптужбе. Било је 36 осуда или признања кривице повезаних са скандалом Вотергејта двије године након открића. Али нису злођела које је Никсон починио у иностранству или против дисидената та која су узроковала његову политичку пропаст, већ злочини које је починио против Демократске странке и њених савезника, укључујући и етаблиране медије.
“Ноам Чомски је написао у 1973. , годину дана прије Никсонове оставке за The New York Review of Books написао сљедеће: ‘Политички центар био је изложен нападу техникама које су обично предвиђене за оне који одступају од норми прихватљивог политичког убјеђивања.’”
Kао што Едвард Херман и Чомски истичу у својој књизи Manufacturing Consent: политичка економија масовних медија:
Одговор је јасан и концизан: моћне групе су способне одбранити се, не изненађује; и по медијским стандардима, скандал је када се њихов положај и права угрозе. Насупрот томе, док су незаконитости и кршења демократске суштине ограничена на маргиналне скупине или дисидентске жртве америчког војног напада, или резултирају дифузним трошком наметнутим већини популације, медијско противљење је пригушено и уопште не постоји. Због тога је Никсон могао ићи тако далеко, уљуљкан у лажни осјећај сигурности, то јест управо зато што пас чувар завија само онда када се почне пријетити привилегованима.”
Оно што је довело до Никсоновог пада и оно што је суштина напада на Трумпа, јесте чињеница да су, као што је приметио Чомски у случају Никсона, и Трампови циљеви укључивали “богате и угледне, портпароле званичне идеологије, људе који се очекују да деле власт, да обликују друштвену политику и да обликују јавно мњење.” “Такви људи нису легитимне жртве прогона од стране државе.”
То не умањује Трумпове злочине. Трамп – готово изједначен с председником Џоом Бајденом у анкетама за председничке изборе 2024. године – чини се да је починио неколико прекршаја и озбиљних кривичних дела.
У новембру 2022. године, Министарство правде је именовало специјалног тужиоца да истражи задржавање тајних докумената од стране Трампа у његовој кући Мар-а-Лаго на Флориди и било какву потенцијалну кривичну одговорност која произилази из тог чина, као и незаконито мешање у пренос власти после председничких избора 2020. године.
Засебни тужилац округа у Џорџији сарађује с посебним судским већем у вези са Трумповим покушајима да поништи резултате избора 2020. Kључни доказ је злогласни телефонски позив између Трумпа и државног секретара Џорџије, Брада Рафенспергера, у којем је председник стално инсистирао на проналажењу више гласова. Оптужнице у овом случају могу укључивати заверу за изборну превару, рекетирање и вршење притиска и / или претње јавним службеницима.
Тужилац округа Менхетн истражује 130.000 долара које је Трумп користио да плати порно звезди Стормy Даниелс, с којом је наводно имао сексуални однос. Ова исплата погрешно је пријављена у евиденцијама Трумпове организације као правна накнада у случају кршењу закона о финансирању кампање.
На крају, генерална тужитељка Њујорка Летиција Џејмс подноси грађанску тужбу тврдећи да је Трампова организација лагала о својим средствима како би добила банковне кредите. Ако тужба генералне тужитељке буде успешна, Трамп и други чланови његове породице могли би бити спречени да послују у Њујорку, укључујући куповину некретнина у наредних пет година.
Наводне прекршаји Трумпа треба истражити. Међутим, случајеви који се односе на Даниелс и задржавање тајних докумената чине се релативно мањим и сличним онима које су починили његови политички противници.
Прошле годинw су се водитељи кампање Хилари Kлинтон из 2016. и ДНЦ су сложили да ће платити казну од 8.000 долара и 105.000 долара, за погрешно означавање трошкова од 175.000 долара за истраживање опозиције, односно дуго оспораваног “Досијеа Стил”, као “правних трошкова”. Нелегално задржавање тајних докумената обично је резултирало само опоменом када су били истраживани други моћни политичари. Kлинтонова је, на пример, користила приватне е-поштанске сервере уместо владине е-поште у вријеме док је била државна секретарка.
Ф.Б.И. је закључио да је она слала и примила материјале означене као Топ сецрет користећи приватни сервер. На крају се директор Ф.Б.И.-а Џејмс Kоми није одлучио да због тога тужи бившу државну секретарку. Бивши потпредседник Мајк Пенс и Џо Бајден такође су чували тајне документе код куће, мада нам се данас каже да је то било “ненамерно”. Откриће ових тајних докумената, уместо изазивања бијеса у већини медија, покренуло је разговор о “беспотребној прекомерној тајновитости”.
Бившем директору Ц.И.А.-е Давиду Петреусу изречена је двогодишња условна казна затвора и новчана казна од 100.000 долара након што је признао да је својој љубавници Паули Броадwелл давао да чита повјерљиве “црне књиге” које су садржавале ручно писане тајне белешке о званичним састанцима, ратној стратегији, обавештајним способностима и именима тајних обавјештајних официра
Kао што је био случај са Никсоном, најозбиљније оптужбе са којима би Трамп могао да се суочи односе се на његов напад на темеље двостраначке власти, посебно на подривање мирног преноса власти с администрације на администрацију. У Џорџији би Трамп могао да се суочи са веома озбиљним кривичним оптужбама са потенцијално дугим казнама ако буде осуђен, као и ако га федерални посебни тужилац оптужи за незаконито мешање у изборе 2020. Не знамо детаље док се не објаве било какве оптужнице.
Ипак, најгора Трумпова дела док је био на власти или су добила минимално медијско покривање, умањивана, али и хваљена као дела у одбрани демократије и међународног поретка које предводи САД.
Зашто Трумп није кривично гоњен за акт агресије против Ирана и Ирака када је дроном напао иранског генерала Kасема Сулејманија и још девет особа на аеродрому у Багдаду? Ирачки премијер Адел Абдул-Мехди осудио је напад и рекао својем парламенту да је Трамп лагао да би Сулејманија изложио у Ираку као део мировних преговора између Ирака, Ирана и Саудијске Арабије. Ирак је усвојио резолуцију у парламенту којом се тражи да сви страни војници напусте земљу, што је америчка влада одбила.
Зашто се Трумп није процесуиран или опозван због притиска на свог државног секретара да лаже да Иран не поштује Заједнички свеобухватни план акције, познат као нуклеарни споразум са Ираном? Трамп га је на крају отпустио и наставио једностране, разарајуће и незаконите санкције против Ирана, кршењем међународног права и врло вероватно америчких домаћих закона.
Зашто Трамп није опозван због свог учешћа у покушајима да се изведе државни удар и обори демократски изабрани председник Венецуеле? Трамп је прогласио непознатог десничарског политичара – и будућег вођу државног удара – Хуана Гуаида за правог председника Венецуеле, а затим му незаконито предао контролу над банковним рачунима те латинскоамеричке земље у САД.
Незаконите санкције САД-а које су омогућиле овај покушај пуча блокирале су улазак хране, лијекова и других добара у земљу те спријечиле владу да искориштава и извози властиту нафту, што је довело до уништавања економије. Према Центру за економска и политичка истраживања, између 2017. и 2019. године је због санкција умрло више од 40.000 људи, а тај се број до данас сигурно повећао.
Никсон, попут Трумпа, није био опозван због својих најгорих злочина. Никада није оптужен за наредбу Ц.И.А.-и да уништи чилеанску економију и подржи десничарски војни удар који је свргнуо демократски изабрану лијеву владу Салвадора Аљендеа.
Никон није био кажњен за своје илегалне, тајне масовне кампање бомбардовања у Kамбоџи и Лаосу у којима је убијено на стотине хиљада цивила, нити за улогу његове владе у покољу Вијетнамаца, што је резултирало са најмање 3,8 милијуна убијених према заједничком извјештају Универзитета Харвард и Вашингтон и још већим губицима, а према истраживачком новинару Ницку Турсеу.
Никсон није био одговоран за оно што је тадашњи предсједник Линдон Џонсон приватно назвао “издајом” када је открио да је још неизабрани републикански кандидат за предсједника и његов будући савјетник за националну сигурност Хенри Kисинџер намјерно и илегално саботирао његове мировне преговоре у Вијетнаму, што је на крају продужило рат за још четири године.
Чланци о опозиву против Никсона су усвојени од стране Одбора за правосуђе Kонгреса. Чланци И и ИИИ су се усредоточили на оптужбе везане уз Вотергејт и Никсонов неуспјех у адекватном поступању с конгресним истрагама. Чланак ИИ се односио на оптужбе о кршењу грађанских слобода и злоупотреби власти.
Међутим, све су чињенице постале су неважне након што је Никсон поднио оставку. На крају се осрамоћени бивши предсједник није суочио с оптужбама везаним за Вотергејт. Месец дана након што је Никсон напустио дужност, предсједник Џералд Форд га је помиловао за “све прекршаје против Сједињених Држава” које је “починио или могао бити починио или суделовао у њима у периоду од 20. јануара 1969. до 9. августа 1974.”
Ова помиловања су учврстила концепт “империјалне предсједничке власти” и модерну идеју “елите с имунутетом”, како примјећује уставни правник и новинар Глен Гринвалд. Ни републиканци ни демократи не желе поставити преседан који би ограничио неконтролисану и неодговорну моћ будућег предсједника.
Најозбиљнији злочини су они који су нормализовани од стране моћне елите, без обзира тко их је иницирао. Џорџ Буш је можда започео ратове на Блиском истоку, али Барак Обама их је одржавао и проширио. Обама је можда имао највећи успјех у преговорима о иранском нуклеарном споразуму, али Бајден, његов бивши потпредсједник, није поништио Трампово руинирање споразума, нити је поништио одлуку Трампа о премјештању америчке амбасаде у Израелу из Тел Авива у Јерусалем што је представило кршење међународног права.
Трамп, као и већина његових противника у републиканској и демократској странци, служи интересима милијардерске класе. И он је непријатељ радничких права. Он је такођер непријатељ слободе медија. Он, такођер, подржава преусмјеравање стотина милијарди федералних долара у војну индустрију да би одржао империј. Он, такођер, не поштује владавину права.
Он, такођер, је лично и политички корумпиран. Али, он је такођер импулсиван, пун предрасуда, неспособан и необразован. Његове бесмислене теорије завјере, вулгарности и апсурдни трикови су срамота за успостављену моћну елиту у двије владајуће странке. Он је, за разлику од Бајдена, тежак за контролисање. Он мора отићи, не због тога што је криминалац, већ зато што му владајући криминални синдикат не може повјерити управљање компанијом.
Пише: Kris Hedžis за Consortium News,
Илустрација: MidJourney prompt by Preokret
