Владика Григорије упутио је божићну посланицу верницима уочи најрадоснијег хришћанског празника, Божића. У својој посланици епископ диселдорфски и целе Немачке наводи да добра воља међу људима не сме да зна за границе јер је за Јеванђеље добра воља императив
Божићну посланицу владике Григорија преноси у целости:
Ријечи из наслова дио су чувене химне којом су, према Лукином јеванђељу, анђелски хорови пастирима обзнанили људско рођење Сина Божјег: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! (Лк 2, 14). Наравно, како то често бива, изворни текст се може превести на више начина; иако, са формалне тачке гледишта, различите варијанте превода носе различита значења, она су на нивоу дубљег теолошког разумијевања текста комплементарна и освјетљују различите аспекте онога што је суштинско у анђелској химни, а то је порука мира, управо разлог због којег и Божић зовемо празником мира.
Тако, поред варијанте међу људима добра воља, овај дио химне могуће је превести и као међу људима добре воље, али и међу људима који су по (Божјој) доброј вољи, односно по Божјем благовољењу. За коју год варијанту да се опредијелимо, мир о којем је ријеч обухвата сва три значења. Добре воље међу људима нема ако они сами + нису добре воље, а људи који су добре воље су онакви каквима их Бог, по своме благовољењу, хоће.
Врхунац тог Божјег благовољења управо је људско рођење Сина Божјег, којим се, у перспективи вјечности, остварује божански план о свијету и човјеку – савршено сједињење Творца и творевине. То савршено јединство, у којем вјером, надом и љубављу већ сада можемо учествовати, разлог је и основ, према хришћанском учењу, мира о којем су анђели пјевали прве Божићне ноћи.
Већ рекох како овај мир има различите аспекте. Заправо, имам у виду унутрашњи (људи добре воље) и спољашњи мир (међу људима добра воља). Унутрашњи мир смисао је и циљ сваког подвига, сваког аскетског напора. Језиком подвига тај мир се назива још и смирењем. Смирење или сиромаштво духом о којем говори Јеванђеље (Мт 5, 3; Лк 6, 20) није помирење са некаквом ускраћеношћу или какав вољни хендикеп.
Такође, није посриједи ни потчињавање некаквом ауторитету, већ је смирење ослобођење од свега онога што нас везује само за земљу, од свега онога што се погрешно сматра богатством и што нас спречава да видимо шта је то истинско богатство, као и да ка њему стремимо. А истинско богатство је оно што мољац и рђа не квари (Мт 6, 19), оно што није под влашћу смрти и што нас чини сличнима нашем Творцу. Истинско богатство је у томе да, упркос смрти, љубављу ширимо наше биће и учествујемо у животу наших ближњих, а у коначном и у бесмртном животу Ближњега који нас је створио и који нам је тај свој живот, у лику свога Сина, даровао. Једини услов за стицање овога богатства јесте то да смирењем наш дух осиромаши од гордости и самољубља.
Када се то збуде, када – помоћу Божјом – у подвигу стицања смирења успијемо, поставили смо, колико је до нас, темељ за изградњу спољашњега мира – добре воље међу људима. А без таквог мира сваки је напор људскога рода бесмислен. Ево и зашто. Савремена наука човјека одређује као биће које је способно да мисли апстрактно и комуницира помоћу симбола, због чега је у стању да сарађује у размјерама које далеко превазилазе границе једне групе људских јединки које су директно повезане. Зато је могуће говорити о човјечанству, о његовој добробити или опасностима које му пријете, док се говор о мајмунству или лавству већ на нивоу језика показује готово немогућим. Јединке појединих животињских врста, чак и оних људима најсличнијих, немају свијест о некаквој припадности врсти. Оне могу стремити очувању и бринути се само за добробит јединки са којима су непосредно повезане.
Извор: Нова.рс
