Како је Волт Дизни од малог студија за цртане филмове у Холивуду успео да постане једна од највећих медијских компанија? Почетни капитал износио је само 40 долара, а данас скоро свако дете зна за Дизнија.
„Увек се сетите да је све почело с једним мишем“, рекао је Волт Дизни 1954. у једној ТВ-емисији. У то време његова продуцентска компанија постојала је већ више од три деценије и била је једна од најуспешнијих у САД. Мики Маус није био само јунак на филмском платну, његов осмех се могао видети и на мајицама, фудбалским лоптама, па чак и на четкицама за зубе. А 1955. је отворен први Дизниленд у Калифорнији.
Популарни миш Мики је „оживео“. Волт Дизни је одрастао на једној фарми у Мисурију. Каријеру је почео цртајући рекламе, а временом се заљубио у цртане филмове. Са само 40 долара у џепу запутио се у Холивуд и тамо пре тачно сто година основао Компанију Волт Дизни, данас медијску империју „тешку“ неколико милијарди долара.
„Задовољство је радити немогуће ствари.“ То је била једна од максима пионира цртаног филма филмова. Из те изјаве може се прочитати не само то да је био изутзетно вредан, већ и непоколебљива вера у сопствену идеју. Младић са фарме се, наиме, више пута нашао пред колапсом своје фирме. Пројекти су му били сувише одважни, увек је морао да испроба најновију филмску технику и да је усаврши. Та мешавина пословног елана довела га је до тога да је веома брзо почео да спава на каучу у свом студију, да је ретко виђао сопствену децу, а све то како би њему непознату децу очарао бајкама с филмског платна.
Успеси и награде
Волт Дизни је већ 1937. почео да исписује историју филма. Тада се појавила „Снежана и седам патуљака“, први целовечерњи цртани филм који је био приказан у биоскопским дворанама. Мики Маус и остали цртаћи су наиме били краткометражног формата. Нико тада није могао ни да наслути да ће уследити 60 нових дугометражних Дизнијевих филмова.
Ни о успеху Дизни тада није могао ни да сања, јер су га мучиле друге бриге. Поново му је запретио крах, као продуцент се наиме прерачунао. Уместо 250.000, филм је коштао милион и по долара. Уместо 18 месеци, његови цртачи су на пројекту радили три године. Три године рада на идеји коју су многи у Холивуду тада сматрали будалаштином. Целовечерњи цртани филм? Па ко ће још да стане у ред и да купи карту за такав филм, питали су се …
Али, како се показало, многи су били спремни да стану у ред. Убрзо након почетка приказивања филма постало је јасно да се ради о хитну: „Снежана“ је Дизнију донела приход од осам милиона долара. Улазница за биоскоп у то време је коштала у просеку 25 центи. Филм је преведен на десет језика, а приказиван је у 46 земаља света. Америчка филмска академија наградила је Волта Дизнија наградио и Оскаром – а у ствари се радило о осам фигурица: једна велика и седам малих, што је била асоцијација на Снежану и патуљке.
Тврд шеф с великим егом
Рад у студијима Волта Дизнија није међутим увек био бајковит. Прековремени сати, лоше плате, шеф који педантно надгледа сваки потез четкице и који строго пази на свој креативни его – наиме, на почетку филма се увек налазило само једно име: његово.
Његов потпис све до данас краси логотип концерна. Али, фирма за успех не може да захвали само Волту Дизнију. Он је студио основао са својим братом Ројем, који је касније преузео бригу о финансијама. Миша с којим је све почело креирао је уметнички директор Аб Ајверкс, веројатно по строгим инструкцијама свог шефа.
Волт Дизни је био визионар, али и пословни човек. Имао је добар осећај да се окружи талентованим људима. Управо у временима економске кризе крајем двадесетих година прошлог века, у временима када су многа предузећа банкротирала, а породице осиромашиле, он је етаблирао мерчандајзинг. С генијалним маркетиншким менаџером Кејем Каменом од тридесетих година лик Микија Мауса почео је да краси чарапе, паковања муслија или фудбалске лопте. Веома брзо је компанија почела да зарађује знатно више новца преко рекламних уговора него од филмова.
Након „Снежане“ у биоскопе су стигли „Пинокио“ (1940), „Дамбо“ (1941) и „Бамби“ (1942). Они ипак нису били толико успешни као први хит. Део очекиваних прихода је пропао, јер је почео Други светски рат и важно европско тржиште је у годинама које су уследиле било изгубљено. С обзиром на то да је све теже било пронаћи банке које би кредитирале пословање предузећа, Дизни је изашао на берзу. Данас је та компанија, судећи по подацима Института за медијску и информациону политику, на шестом месту листе глобално најуспешнијих медијских концерна. Деонице Дизнија излистане су на индексу Дау Џонс, а то значи да се налазе у друштву најуспешнијих америчких компанија.
Током Другог светског рата Дизни је постао део америчке ратне пропагандне машинерије. Студији су почели да производе бројне кратке филмове и цртаће, у којима се глорификовало америчко вођење рата, односно репродуковала слика о непријатељима. У познатом пропагандном филму „Фирерово лице“ (1943) Паја Патак морао је да ради у једној фабрици оружја у нацистичкој Немачкој, где је готово полудео од сталних узвика „Хајл Хитлер“. Дизни је производио и филмове за обуку америчке војске, а критичари су му пребацивали да би, уместо ратне пропаганде, пре требало да се посвети ширењу пацифистичких и хуманистичких идеја.
У послератним годинама Дизни се вратио на старе стазе успеха с филмовима као што су „Алиса у земљи чуда“ (1951) или „Петар Пан“ (1953). Године 1955. дошао је на још једну визионарску идеју, која се многима тада чинила мегаломанска: своје светове бајки претворио је у стварност и у Калифорнији је отворен први Дизниленд. Током година и деценија које су уследиле, копије тог забавног парка отворене су свуда у свету: од Флориде, преко Париза, до Токија или Шангаја.
Дизни је одликован са укупно 26 Оскара. То је рекорд све до данас. Премијеру филма „Књига о џунгли“ оснивач компаније није лично доживео. Волт Дизни је преминуо 1966. од последица рака плућа, али бренд Дизни је наставио да живи. Временом се међутим показало да предложак по којем су функционисали његови филмови, тај пуритански свет бајки, више на тржишту не функционише.
Осамдесетих година прошлог века запали су у кризу. Курс деоница се суновратио. Од 1986. вођење концерна преузео је Волтов нећак Рои Е. Дизни, који је заједно са Џефријем Каценбергом заслужан за ренесансу Дизнија: „Аријел, морска сирена“ (1989), „Лепотица и звер“ (1991) и на крају „Краљ лавова“ (1994).
„Ако Дизни с нечим може да се повеже, онда су оно што то предузеће чини посебним, по мом мишљењу – магија, фантазија и креативност. То је оно што нас чини тако посебним. Ми причамо приче и креирамо магију у свему чиме се бавимо“, каже за ДЊ Бети Клајн, директорка Архива Волт Дитни. Од почетка овог века концерн се шири. Најпре је купио успешан студио за анимацију Пиксар, онда је „прогутао“ Марвелове суперхероје, а на крају и Лукасфилм, с његовом успешном серијом „Ратови звезда“. У 2019. је покренута стриминг-платформа Дизни+, која је, након почетних потешкоћа, успела да се етаблира и данас је глобално гледајући број три у бранши, након Нетфликса и Амазон Прајма.
Критике на рачун Дизнија
И док концерн остварује промет који се мери милијардама долара, на мети критика нашао се баш онај сегмент с којима је Дизни и почео: његове бајке. Због расистичких елемената у класицима као што су „Дамбо“ или „Књига о џунгли“, Дизни је на почетку својих филмова публику почео на то и да упозорава одговарајућим натписима.
Након гласних критика због начина на који је концерн користио (и присвајао) културно наслеђе одређених култура у промоцији својих филмова (попут афричке изреке „Хакуна матата“, преузете из свахилија), Дизни данас води много више рачуна о културном благу других нација и народа.
Поводом стотог јубилеја коначно тако креће приказивање ремејка хита о морској сирени Аријел – али са стварним глумцима. У главном улози је тамнопута америчка звезда Хале Бејли.
Надин Војцик
Извор: DW
