Пише: Редакција
У подгоричкој библиотеци „Радосав Љумовић“, у понедјељак 24. марта, с почетком у 19 часова, биће уприличено вече књижевника Елиса Бекташа. Разговор с Бекташем водиће Милорад Дурутовић.
Елис Бекташ рођен је 1970. године у Зеници. Објавио збирку поезије Маргине, те збирку поезије Карина под хетеронимом Мауро Серафини, збирку хићаја дошо шејтан у Сарајво, као и збирке кратких прича Узалудан труд и Окус козјег сира. Живи у Требињу.
Овдје доносимо одломак из есесја Дражена Пехара, босанско-херцеговачког и хрватског филозофа, преводиоца и универзитетског професора, посвећеног Бекташу у његовој прозној књизи Окус козјег сира (Handelsbolag Artisticum, Stockhom, 2022):
„Одрасли смо у истом граду, под сличним околностима. Нисмо емигрирали. Дјеца смо дисфункционалних обитељи унутар дисфункционалних држава. У Зеници имали смо исти, изражено еколошки проблем. На срећу без већих посљедица по плућа. Обојица смо то лијечили пушењем, ја сам прекинуо, он још увијек ужива у дувану. Кретали смо се у скоро идентитчним круговима. Када си дијете већег града, имаш прилику да себи изабереш мало боље, привремене старатеље с којима можеш разговарати о лијепим стварима, нпр. књигама, пјесмама, причама, теоријама; и тако можеш себи лакше помоћи кад ти је помоћ потребна, али то не желиш објавити јавно. Добио је име по једној пјесми Георга Тракла, великог аустријског пјесника, An den Knaben Elis – Дјечаку Елису. То ми је по себи било кул, чинило ми је његово име памтљивијим од осталих, а увијек ми је било смијешно и дискретно сукобљавање са тзв. широм заједницом што га је то име ненамјерно и често мотивирало – наиме, често су га погрешно именовали као Елвис јер им је његово збиљско име звучало вјеројатно бајковито или невјеројатно. Ту видим и неки прамодел за његов дар производње јако добре фикције – име му долази из области фиктивног, пјесничког дискурса, а локалне перцепције настоје то име редуцирати и свести на нешто што је познатије, али заправо много фиктивније; тако настаје драма коју он одиграва у животу милијуне различитих начина, понекад са јако занимљивим резултатима.
Упознао сам прво његовог оца, а онда и њега; сједјели смо и причали често у Блакну, култној локалној кавани (…). Мене су касније путеви одвели у Загреб на студије, али вратио сам се у Зеницу, и ту смо наставили дружење. Нисмо се баш често дружили, он је био више хедониста од мене, и више је волио друштво. И некако, свеукупно је искреније приступао људима и животу. (…) Читао сам његову поезију, једном приликом је и представљао, у Мостару мислим 2014, ријеч је била о Маргинама. Онда сам неки дан добио на читање његову књигу Окус козјег сира (…). Па сам након неког врмена отворио уста, бленуо, и већ за вријеме читања књиге осјетио понос јер долазимо из истог града и јер су нам се путеви чудно укрштали, увијек дискретно и са дубљим разумијевањем. Осјетим толики понос да ћу у овом запису покушати уплести властити глас с његовим, а уједно кроз то уплитање написати реченицу-двије о овом ремек-дјелу суврмене прозе на пост-југословенским језицима. (…)“