На сред поља, у сред горе,
Кад твој човјек чује звек,
Очи небу дигне горе,
Свом гријеху тражи л’јек.
На кољена земљи пане:
,,Помози ми Боже мој!“
Склопи руке и уздахне:-
,,Мио Творче, ја сам твој!“
Када свети твој глас хуји,
Он сведочи Бога двор,
Ђе: ,,Господи, помилуј ни!“
Српске ђеце пјева хор.
Звони, звони, мило звони,
Србима је то олтар;
За њ’ се р’јека крви проли,
То је Христа Бога дар!
И кроз ваздух и облаке
Твој нек с’ ори слатки јек
И поздравља све јунаке,
Којима се диви в’јек:
Карађорђа и Данила…
И кажи им звоно хој!
Да је већа турска сила,
Срушиће је народ мој!
Књаз Никола I Петровић
Извор: ,,Глас Црногорца“, Цетиње, 1. јануар 1890
