Светионик, Свингерски крузер
9. јун, 2023.
Звона цетињског манастира
11. јун, 2023.
Прикажи све

УЕФА нам је продала још један сан. И нека је

Вест Хемов трофеј, (Фото: These football times)

Прича је у томе да и они који губе морају једном побиједити. Зато се и идентификујемо с њима, јер је тај моменат побједе пун суза и среће, није само још једна значка у низу неког Јувентуса или Динама из Загреба

Вест Хемов трофеј, (Фото: These football times)

Новац не доноси срећу али мало ко од нас би искрено могао да каже да не жели бити богат. Ипак, разлози због којих богатство желимо су различити – неко жуди за путовањима, него за некретнинама и возилима, неко за утицајем. Али у топлој јунској ноћи прије неке двије године сам у Његошевој улици у Београду чуо од пријатеља вјероватно јединствен разлог. “Како нисам богат, како нисам неки олигарх или тајкун”, рече. Прије него што сам стигао да га упитам за разлог, наставио је: “Фино бих купио Арсенал из Тивта, усуо огроман новац и за пар година имао новинске чланке – Првак Европе је Арсенал, али из Тивта! Тај мој пријатељ нит је Тивћанин, нит је неки фудбалски зналац, а поготово није богаташ. Али је љубитељ добре приче, а свака добра је у неком смислу и велика прича. Каква је то прича и зашто би нас било брига што је тамо неки Вест Хем из источног Лондона узео треће по снази европско такмичење?

У жељи да разумијемо спорт, ми константно покушавамо да га дефинишемо. Тако су се и одомаћиле мисли “спорт је рат без пуцања” или “спорт је рат другим методама” и слично. Али те, као и све друге дефиниције, суштински промашују поенту, као што увијек свакој дефиницији бјежи оно ирационално у нама. Можемо му се можда приближити, можемо га у некој мјери осјетити и тако сматрати да смо на корак од истине али нам упркос томе исклизава.

Могућност било каквог дефинисања је постала и тежа преласком спорта у глобални феномен, поготово фудбала. Одједном тумачење игре као одмјеравања снага између градова, насеља, квартова више не важи. Није питање да ли је Бар бољи од Цетиња, Вождовац од Карабурме или Далмација од Загорја. Сва та идентификовања одједном падају у воду ако се мој кум и ја гурамо и вичемо док на терену “ратују другим методама” Вест Хем и Челси. И нећу губити вријеме у објашњавању општих мјеста да се ради о глобализму, о комерцијализацији, да је поента продати дресове у Кини и да се рекламе са стадиона виде подједнако у Вијетнаму и Сједињеним Државама. Све то знамо, али ирационално остаје. Можемо данима да објашњавамо како је то све начин да Адидас и Умбро продају што више своје робе. Можемо мјесецима да предајемо о томе како су се гладијаторске игре из Колосеума пренијеле на травнате терене и мале екране. Можемо разглабати у бескрај како су некад сиромашни забављали богате док су данас улоге замијењене па су сиромашни ти којима се скреће пажња док гледају богате који шутирају кожну лопту. Све то можемо рећи и знати али опет нећемо промијенити суштину – то ирационално постоји, ми фудбал гледамо, до фудбала нам је стало, и то кроз тимове и играче са којима немамо ништа заједничко, са стадионима на којима нисмо никад били, са клупским историјама и митологијама које нису из наше улице.

Меша Селимовић је у суштини проникао у ту ирационалност одговарајући на нешто другачије питање у роману “Тврђава”, пишући: “нешто мора бити моје, зато што је све туђе, и присвајам улицу, град, крај, небо које гледам над собом од дјетињства.” Тешко да се књижевни великан кроз Ахмеда Шаба питао о томе зашто навијамо за источни Лондон или плаву страну ријеке Мерси, али је његова мисао разумјела потребу да се дио нечега, а данас се дијелом најлакше постаје кроз навијање, локално и глобално. 

Колико год сулудо било проводити два-три сата седмично (а некад и више) у нервози, у љутњи, у повици на судије, у том сталном осјећају неправде по којем се туђи увијек провлаче, увијек их гурају, а наши су увијек оштећени, увијек бољи али несрећни, увијек “замало”, ми у томе стварно уживамо, то нам је заиста потребно. Потребно нам је припадање, потребно нам је да је нешто наше, па и да је најгоре. Потребне су навијачке боје и поменута митологија која чини да смо дио нечега већег од нас. Важно нам је да знамо како смо за вријеме нашег живота на земљи припадали, уградили се у причу. Јер оно што ми “купујемо” нису дресови, нису шалови, нису карте, ми купујемо причу чији смо тако интегрални дио.

Пехар Лиге шампиона, (Фото: УЕФА)

Већ поменута глобализација је управо то донијела – већу доступност прича и нашу индивидуалну могућност да се саживимо с њима. Југословенски простор нас је томе припремио – невезано за рат и сва та грозна збивања, добар дио житеља је већ био опредјељен и за свој локални клуб, али и за неки од четири великана. Шта значи некоме из Славонског Брода ко је волио Хајдук Сплит да исто тако воли Атлетико Мадрид? Или некоме из Херцег Новог ко је навијао за Партизан да сад вјерно прати Интер Милан? Чим се одаљимо од могућности редовног одласка на стадион, није претјерано различито коју ћемо причу “купити”, коју причу ћемо прихватити као своју. Глобални фудбал нам је тако продао све ове производе а ми их са уживањем дегустирамо.

Зато је већина похрлила да купи Јунајтедов Театар снова, преокрет над Бајерном у зауставном времену, минхенску трагедију и “бебе” које су дошле из ње. Неки су купили Барселонину “Масију”, магију од Кројфа до Месија и тика-таку. Неки црвени а неки плаво-бијели Милан, неки Ливерпулову дуговјечност али и Хилсборовских 97, а неки моћ Реал Мадрида. Све се то глобално могло лијепо продати и у свим тим великанима уживати. Али има и нас који ваљда волимо да нам је тешко, који не волимо клубове снова, већ налазимо припадност у онима који се вјечито боре а не успјевају, онима од којих се “срећа крије”.

На сваку фабрику чуда и театар снова дођу неки Реал Бетис, Каљари или Фулам. Клубови који се чине далеко животнијим, који се боре и некако истрајавају (игноришимо зарад текста да су и то мултимилионске машине и посматрајмо их у релацији према највећима), да понекад успјевају да побиједе најбоље. Да понекад стигну и до финала. А једно финале таквих клубова дјелује захвалније и љепше од понављајућих триплета. Могуће да је УЕФА Лига конференција, треће континентално такмичење по снази, управо и установљено да се овим клубовима да шанса. УЕФА нам је врло вјероватно продала још један сан, још једно корисно припадање. И нека је.

Химна Вест Хема су чувени “балончићи” и у њеном тексту се крије сва прича овог тима. Текст шлагера који је постао навијачка пјесма се базира на рефрену “Срећа се увијек крије а свуда сам је тражио” и представља једну тугаљиву баладу о неухватљивости било каквог успјеха. То је прича којом је много нас купљено – та истрајност иако не иде, та вјера у боље које никад неће доћи. И срећом (сакривеном?), Вест Хем баш дуго није изневјерио јер до 7. јуна 2023. године нису освојили било какву титулу 42 године, а европску пуних 57 година. Јунајтед је тако Театар снова, али је Вест Хем свакодневица у којој се за срећом трага а никад не долази.

Шта је онда велика прича чекићара из источног Лондона сада, када су титулу освојили? Сада, када имају нов, угланцан, пехар? У текстовима о спорту ово је вјероватно право мјесто за статистике, промјене састава, кључне играче и моменте замјена. Али нема потребе за тим. Неће велику причу учинити ништа већом чињеница да је у другом колу савладана екипа Силкенборга 3-2 у Данској. Нити мијења нешто ако знамо да је у четвртфиналу у Ларнаки АЕК-у оба гола дао нападач Мајкл Антонио. Све се то да сазнати на википедија страници њихове овогодишње сезоне.

Вест Хем је мали тим који за себе мисли да је великан, да је посебан, да је Нешто. Када питате навијаче који је највећи успјех тима, рећи ће да је то освајање Мундијала 1966. Клуб па освојио Мундијал? Иако је истина да су за Енглеску кључне роле одиграли чекићари Боби Мур, Мартин Питерс и Џеф Хурст, ипак је мало претјерано једном тиму “додијелити” пехар. Али осјећај величине је такав. Следеће о чему ће вам причати је да играју посебну врсту фудбала, такозвани “West Ham Way”. Тиме мисле на један период из осамдесетих када је екипа заиста форсирала, за то доба у Енглеској неуобичајен, нападачки, лепршав фудбал у којем су се истицали Тони Коти, Френк Лампард Сениор, Ален Девоншир. Такав фудбал је екипа играла и на прелазу у двадесет први вијек када је Паоло ди Канио виртуозно давао голове али су свеједно повремено испадали из лиге. Колики год навијач били, свјесни сте да су то само бајке о славним временима која су далеко краће трајала него шта нам памћење сугерише.

Која је онда прича о Вест Хему? То је прича звана “ја сам најбољи, али ме неће”, сасвим у складу са навијачком химном и животом, памћење везано за велике моменте али без обраћања пажње на све оно између. То је оно што причате док пред собом гледате како вас Нотингем Форест из треће лиге “трпа” у купу 5-0 (јануар 2014) или Брајтон праши са 4-0 у Премијеру. Ви ћете свакако, на стадиону или испред телевизора, уредно гледати то мучење као да немате довољно својих проблема.

Арсенал из Тивта, (Фото: ЦГ Фудбал)

Зато смо и купили Вест Хем као нешто више, као вјеру да се та неухватљива срећа ипак понекад нађе. Прича о њима је прошлогодишња, када је екипа ишла скоро до краја Лиге Европе, чистећи с пута великане тог такмичења међу којима су Лион и Севиља. То је била последња сезона у каријери за Марка Нобла, капитена прозваног “господин Вест Хем”, који је читав свој фудбалски живот провео у бордо-плавом дресу не освојивши ништа. Дјеловало је филмски да ће можда, у својој последњој утакмици подићи трофеј европског такмичења, да ће му се фудбал одужити због клупске вјерности. Неки су, а можда и он сам, сањали да би у тој последњој утакмици могао постићи побједоносни гол, рецимо из пенала. Таман када се чинило да постоји шанса, у полуфиналу се испријечио Франкфурт и учинио да Нобс не освоји никакву титулу. Fortune always hiding, јел’те.

Ове године, чекићари су дошли до финала УЕФА Лиге конференција без пораза. У финалу их је дочекала још једна лузерска екипа која би могла бити велика а није – Фјорентина. Можемо написати како је у борбеној утакмици Вест Хем славио, иако је било фер да се иде на продужетке. Стоји и да је Џерод Боуен дао побједоносни гол у деведесетом минуту у свом стилу, претрчавши последњу линију одбране противника. Стоји и да је утакмица била тврда а да пехар није баш врхунски ранг европских такмичења. Стоји и да би било поштено да су Италијани (чији се тренер и презива Италијано) отишли са трофејем кући. Али то није прича, то је само извјештај.

Прича је у томе да и они који губе морају једном побједити. Зато се и идентификујемо с њима, јер је тај моменат побједе пун суза и среће, није само још једна значка у низу неког Јувентуса или Динама из Загреба. Прича је та да је Дејвид Мојес, тренер Вест Хема, после 1097 мечева освојио први трофеј у каријери. И овај Шкот, жестоко оспораван јер је са њим почела ера Јунајтедовог пада након пензије Алекса Фергусона коначно оправдао надимак који су му у Лондону дали – Moyessiah (спој презимена “Moyes” и Messiah – месија). Медаљу коју је добио је одмах предао свом оцу, старом 87 година, јер се и за тог старог тату синовљева срећа очито скривала све до сад. Прича је да је Деклан Рајс, дјечак одбачен из Челсија, богатог клуба као неталентован добио прилику у мањој али храброј средини. Ту је ушао у тим као тинејџер развивши се у једног од најбољих играча на својој позицији, у стандардног репрезентативног првотимца. Годинама тражен од најбогатијих клубова, остао је вјеран тиму умјесто да првом приликом јури свјетла Лиге шампиона. Када је коначно ове сезоне добио капитенску траку након одласка Марка Нобла, одужио се тако што је водио свој тим до првог трофеја након 42 године. Првог европског након 57. Сада, овјенчан том славом има право да иде гдје год хоће, под којим год условима жели, његово име остаје уписано у ранг клупских великана. Уз Мојеса, на клупи су били и Кевин Нолан, капитен Вест Хема који је траку прихватио када је клуб испао у другу лигу и био најбољи играч у враћању “тамо гдје припадамо”.

 Ту је био и можда најважнији од свих, спортски директор и господин Вест Хем, Марк. Причу представљају и два тиха Чеха који су у свом граду и својој земљи подигли први трофеј – Томаш Соучек и Владимир Цоуфал. Прича је и Мајкл Антонио, сулудо храбар и снажан играч који се током своје каријере у бордо-плавом дресу једино на мјесту голмана није опробао – био је и везњак и крило и бек и нападач. Увијек за тим. И он је сада шампион.

Срећа се стално скрива, колико год је тражили. Но, фудбал, као и живот, удијели нам понекад једну прашку ноћ, један побједнички гол у деведесетом минуту и каже нам да је све то било вриједно, да је сав труд био смислен и да ћемо, макар на секунд запјевати са нашим изабраницима “We are the champions”. А УЕФА је, мора се признати, тријумфовала са новим такмичењем – и Рома прошле и Вест Хем ове пригрлили су борбу за трофеј, навијача је било сијасет, карте су биле распродате, било је чак и немилих сцена на трибинама. Припадање се наставља, као и борба за наше приче. Можда једном и онај мој пријатељ види Арсенал из Тивта или неки други мали тим како исписује своје име и своју причу за цио свијет.

Стефан Ђукић
Извор: Велике приче

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *