Пише: Милица Срејић
Један тесни пролаз близу споменика Кнезу Лазару у Косовској Митровици води ка улици у којој се налази Приватни културни центар „Акваријус“. Тих 100 квадрата у којима грађани могу да погледају филм, изложбу, читају, купе или удоме књигу или једноставно попију кафу ове године слави десет година постојања.
На улазу стоји полица изнад које пише „удомите књиге“. Летос, када се овај простор припремао за нову сезону, полице су биле пуне. Тада је Миљана Дунђерин, која је основала овај ПКЦ заједно са својим супругом Александром, рекла да по књиге долазе и млади и старији, те људи различитих вера.
Унутра су шарене и различите столице, кожна гарнитура, плаво-бели зидови на којима су окачена дела различитих аутора који су боравили на Косову, долазили и одлазили. Једно од њих је и уље на платну пинк-беле боје са натписом: „Барби на Косову“. Миљана касније у разговору за „Време“ каже да је то дело Кристине Кљајић која је била део њихове уметничке резиденције.
Та резиденција окупља ствараоце из региона који негују интердисциплинарни савремени уметнички израз у области књижевности, ликовних уметности, фотографије, филма и музике.
На полицама су књиге, а део је и из њихове књижевне едиције „Акваријус“. У питању су аутори који живе и раде на Косову.
Културни живот у Косовској Митровици
Поред „Акваријуса“ изложбе и представе изводе се у галерији Факултета уметности Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, али и на самом факултету. И Европска кућа организује изложбе различитих аутора и ауторки.
Дунђерин каже да се култура у Митровици налази по ћошковима, те да је тако било и раније.
„Страшно је, али истинито. Ми тренутно немамо ниједну институцију културе која има своје просторије. То је поражавајуће. Немамо часописе, не увозимо књиге, немамо дневне новине, немамо културну сцену, немамо позориште, немамо биоскопе. И оно што имамо – то је празно. Тако да је за мене ‘Акваријус’ цео универзум, и не само за мене већ и за све људе који су ту укључени. Он није резултат појединца већ много нас”, прича наша саговорница.
Додаје да је то један „ћошак овог града“ и да стварно има само 100 квадрата. Али, указује да „Акваријус“ има само физичке границе, јер да је то „место слободе у коме људи желе да бораве. Пријатно им је, осећају да их неко слуша, да су вредни и корисни. То их привлачи да буду у овом простору.”
„Оно што смо започели, а нисмо завршили“, наглашава Дунђерин, „јесте да направимо овај град још бољим местом за живот и то нам баш тешко иде. Трудимо се колико-толико да га променимо”, прича Дунђерин.
Шта се мењало кроз године?
Почели су са радом тако што је свако донео оно што је имао код куће. „’Акваријус’ је направила заједница“, каже Миљана.
Ипак, у тих десет година нешто се јесте променило. „Они који су учествовали у прављењу ‘Акваријуса’ више не живе овде. Ово је град из кога сви одлазе, ретко се враћају и због тога нам је свака година као да смо на почетку.”
Додаје да иза људи који су отишли остаје „много уметности“. „Наш депо је све већи и већи. То су простори пуни уметничких артефаката и књига. Та заоставштина јесте легат овом граду. Надам се да ће једног дана то неко препознати и уобличити у неку врсту малог градског музеја”, прича наша саговорница.
Мењали су се и политичари, каже Дунђерин, али се „њихова идеологија, њихово деловање не мења”.
Додаје да је Митровица град који је истрпео толико лоших политичких одлука са свих страна, „независно да ли долазе из Београда, Приштине, Брисела или неке пете силе“.
„Суштина је да овај град и даље опстаје, али да и после свега нема чак ни то право да једно дете може да оде до галерије или да погледа представу у позоришту, да оде на неки велики концерт, да погледа балетску представу или иде на балет”, објашњава Миљана.
А културно право и право на културни садржај спадају у основна људска права, као и право на слободу које у Северној Митровици такође мањка.
Будућност града
„Све цивилизације које нису умеле да прихвате друге и другачије су нестале. Сви они који су се трудили да буду моноетнични су нестали. Просто, овај свет је давно прошао период када нешто може да буде састављено једнолично”, каже Миљана и закључује:
„Независно од тога да ли сте Србин или Албанац или Ром, којој вери припадате, ако не научите да живите са другим и другачијим и да то прихватите, мислим да је пропаст оно што нам следи. То је моје дубоко уверење”.
Извор: Време
