(Колумна Зорана Живковића)
Разним разлозима, а највише природом посла, упознао сам углавном све најзначајније савремене српске песнике. Једино нисам упознао Брану Петровића, мада њега можда понајбоље и најдуже, још од гимназијских дана, знам. Тада сам на једној плочи Ралета Дамјановића први пут чуо песме Бране Петровића, и одмах их доживео као нешто равно открићу света.
Средином педесетих и почетком шездесетих година прошлога века догодило се то чудо српске поезије када су се на њеном небу објавили Васко Попа и Миодраг Павловић најављујући велику плејаду нових српских песника. Негде у време када је у нас моћ поезије надмашила све друге моћи говора, у Београду се појавио и младић из Слатине, код Чачка, и изнад Студентског града у један мах засјале су метафоре и стихови као звезде и комете, и сунце после тога као да више „није умело да зађе”.
Стигавши из чачанске гимназије, Брана Петровић је одмах усковитлао то своје родно језичко врело Вуковог језика и наглашено зарезао стражиловску линију српске поезије. Објавио се стиховима који као да су откривали да је он своје гимназијске године заправо провео као неки лични гарсон Владимира Мајаковског у тадашњем совјетском бескласном друштву, и тамо заиста и видео и доживео разна чудеса, па и то колико може бол да распори када те остави Љиља Брик, коју волиш.
И сви они који би се, од мора па до Мораве, тих и каснијих година заљубљивали у ону дивну кћер „трговца који је крај гробља држао радњу и механу”, у својој најневинијој искрености муцајући своја најчистија осећања, одједном су добили најмоћније могуће оружје тог доба: епитете, метафоре, невероватна поређења и слике у до тада невиђено аутентичној поезији Бране Петровића.
Својом поезијом је дотакао такве размере, а песмама, као што су „Јесте дођу мени”, или „Прва песма човекова”, незамисливо је у то време раширио песничка крила међу младима, на свој јединствен начин подсећајући колико је Србија заиста „песма међа народима”, како ју је једном за свагда назвао Оскар Давичо, један од значајних њених лирских синова у протеклом веку. Арсеновски речено, тешко је од тада било „дјевици и жени” стати пред песника који је „за једну ноћ волео два века”, и који при томе више није зазирао да подсети да „љубећи мене љубиш творца света”.
Теже је, ипак, с њим било самом Богу, којег Брана никада није остављао, додуше називајући га „великом, Малом девојчицом” и „малим загриженим зеленашом што памти невраћене дугове”, али и поред тога најчедније га је молио да му помогне бар још овај пут. Јавно је презирао себе што је из „племена несрећника који не могу без љубави”, поручујући и полицајцима и „свима умној патњи недозрелим” да „сад више нема таме у коју нисам сиш’о по своје злато”.
У својој највећој песничкој надмоћи правио је спектакле и јавно је терао таленат од себе, а таленат ко таленат, омађијан попут некакве наивне шипарице, тада није могао ни дана без Бране. На крилима своје поезије и размерама које нису могле да се претпоставе, Брана би тада с разлогом, у оквиру својих песничких овласти и инсигнија, у своју биографију уписивао да је студирао многе факултете, почев од медицинског, разних техничких, па преко астрофизике и физике све до оних хуманистичких. У рубрику знање језика, наравно, били су поређани сви од санскрита, грчког, латинског па све до познатих индоевропских. И зато, природно, није могао да се помири с понашањем античких богова, који су се толико претварали, узимали разна обличја, само да би побеђивали, док је он увек претендовао само на то да буде предмет маштања.
Али, свима је било лакше с Браном, сем Ани. И то свакој. Посебно када се Ана врати с мора, „поцрнела као афричка краљица”, и када јој њен дечко, уместо сумњичавих и забринутих погледа, лечен Бранином поезијом, и зато достојан највиших мушких одличја једног савременог Бановић Страхиње, онако индиферентно, па и галантно каже: „није важно што си тамо љубила неког дрипца из Панчева… важно је само да си се ти мени вратила.” Јер, ако ћемо право, све то је толико мало, сићушно и безвредно у односу на Анине пољупце, те „најбоље предзнаке неке другачије и лепше слободе”.
А онда је Брана свом свету и веку уделио антологијски „Добровољни прилог за националну историју”, песму чији је већ почетни ритам одузимао дах свима који су присуствовали песничким вечерима или седељкама, где је било довољно да неко само отпочне: „На жену су припустили пчелу…” Они који су имали веће амбиције него да „будни спавају”, одмах су схватили да оваква поетска деконструкција средишног мита једне културе и једног народа, у ствари, на изузетан поетски начин поново га и ствара дајући му неочекивано нови и сад већ вечни живот. Јер, таква песма и поезија, такво демонстрирање „поетске силе” могући су само у духовном простору који уоквирују и једини аутентични мит на овим просторима, али и стварна, и трагична, и не само због тога велика историја једног народа, која је на том миту и прогледала.
У једном од највећих друштвених догађаја осамдесетих, званом Вунена времена, попут Хомера, који је знао да задрема, на трен је као уредник „Просвете” идеолошки заспао Брана Петровић. Али, како је у истрази заспао, тако се на суђењу песнику Гојку Ђогу поново појавио онај познати Бранчило.
Брана Петровић: Ја не пишем песму, Учитељу
У то време причало се, иначе, да је Брана у једном тренутку постао и кандидат за члана Српске академије наука и уметности, и то баш тада, када је Академији изречена временски неограничена меморандумска казна. Али, ако је ту и било неке истине, све је једноставно и ефектно разрешио Диоген тадашњег београдског књижевног и културног живота Јаков Јаша Гробаров, чији ставови нису подносили никакве амандмане. Он је трајно излечио Брану од тзв. академитиса речима: „Па, побогу Брано, ти немаш потребну висину.”
И онда наступи време када су Бранини стихови: „Љубави моја чиста / мене у јатима напуштају речи” постали болно прецизни. Пред крај поверио се Матији Бећковићу: „Буразеру, ја нисам написао ништа, све је то написао мој стриц и давао ми да објављујем под својим именом. Стрицу је било до писања, а мени до славе. Али стриц је изненада умро и ја се сада извлачим и правдам стваралачком кризом. Али кад помислим колико ће та криза потрајати, хватају ме очајање и ужас.”
Септембра 2002. године напустио нас је Брана Петровић, песник који нам је откривао колико је надмоћна срећа веровати у моћ поезије. Био је то песник који нас је стално подсећао на то колико је сваки наш лични универзум много већи од оног стварног. Јер у нашем универзуму, између осталог, постоје само два времена: оно које припада поезији, и оно друго, које је као по неком неписаном правилу увек садашње, и не само због тога − време ироније.
Извор: Завод за уџбенике – Фејсбук страница
