Пише: Мића Вујичић
Зар смо дотле дошли? Да пребројавамо конзерве сардина у рафинисаном семеновом уљу? И атомска склоништа из којих су осамдесетих излазиле лепотице у купаћим костимима током локалног избора за мис? Деведесетих нико није смео да се спусти низ те мрачне степенице и донесе лопту што се откотрљала. „Стварност је помахнитала“, рекао нам је својевремено амерички позоришни критичар и колумниста Френк Рич.
На мајском Међународном фестивалу документарног филма Beldocs, читав низ сажетих најава приказаних остварења садржао је реч уточиште. Свакако не случајно, иако се напослетку углавном радило о бекству комбијем у природу начету климатским променама. Зато је питање како ће таква реалност бити представљена у фикцији.
Доживели смо шок улазећи на Сајам књига октобра 2022, у халу где су пре тога лежали болесни од вируса корона; размишљали о писцу с идејом да пре пандемије напише причу о могућој зарази која убије милионе људи, стопира планету на одређено време а сајам претвори у привремену болницу. Добро би се намучио… Треба надмашити „апокалипса–шик прозу“ – да не заборавимо конструкцију Игора Мандића. Потом су почели ратови, чак претње нуклеарним наоружањем. Шта сад? На Марс?
Због наведених недоумица, додељивање Букерове награде Саманти Харви могао би да буде књижевни догађај године у свету. У роману под насловом Орбитал, описала је живот четири астронаута из Америке, Јапана, Британије, Италије, те два космонаута из Русије. Две жене и четири мушкарца провешће око девет месеци у свемирској станици „као сардине“. Летеће и избегавати да плачу. Сузе се претварају у капљице које плове из очију док их не затворите у длан.
Бројеви? Од њих се заврти у глави. Сто милиона миља. Педесет четири пара чистих чарапа.
Но, не ради се „фантастици“, „катастрофологији“, нити „монстр-причи“, уколико већ потежемо за мандићевским терминима. Енглеска књижевница веристички слика живот у броду, лирски разбијајући документарне темеље очигледно минуциозно изучених летова. Такође, са те вртоглаве висине, доводи јунаке у позицију да сагледају планету с које су полетели и слика је с посебним осећајем за боје, у комбинацијама какве ваљда умеју да направе једино још уметници на својим палетама. Блесак жуте хаљине, пеге на капцима – били су битни мотиви, по мишљењу критичарке Кетрин Тејлор, и у њеном првенцу The Wilderness, о човеку опхрваном Алцхајмеровом болешћу.
Узгред, испод се редом ређају државе; ту су и Мађарска, Румунија, Црна Гора, Србија. Готово невидљиве границе из необичне перспективе.
Онда чланица посаде сазнаје да јој је умрла мајка!
Желели смо да о томе попричамо са Самантом Харви. Пре тога приповедач саопшти да је Земља мајка што чека децу да се врате.
Букер вас лансира међу највеће звезде. Уз извињење, љубазно је одговорила дугачким писмом да има прегршт заказаних разговора, да неће стићи, али је стрпљиво прочитала наш мејл о Белини сутра, о поглављу у коме Живојин Павловић и Душан Макавејев размењују реплике:
„А што ти мислиш да је интраутеринско стање, стање панике?“
„Оно је стање блаженства.“
Сећају се пријатеља погинулог приликом роњења на дах. Спуштао се низ канап, до тега на дну Јадрана, желећи да достигне највећу дубину до које човек може да допре. „После једне одређене дубине, која је врло опасна, притисак и потисак постану тако уједначени да те вода више не избацује нагоре, и ти више не тонеш, него останеш да лебдиш“, причао је Макавејев док га је Живојин Павловић снимао магнетофоном. „Међутим то је истовремено тренутак у коме губиш жељу да испливаш, тренутак блаженства, просто заборавиш да би требало да изађеш напоље. Нешто слично смрти од смрзавања, када си задовољан, када ти је све лепо, када не желиш више ни најмањи покрет да учиниш и лагано утонеш у чаробни сан.“
Излазак из летелице упоређен је са роњењем на дах. Делећи искуства шетњи свемиром, схватају да су сви имали déjà vu – знали су да су били тамо! Лик Роман сматра да је такав феномен повезан са сећањима на живот у материци. Пливајући по том пространству, имао је утисак да још није рођен. Каткад им је, уз снове, заједничка и снажна жеља да никада не оду: „Изненадна заседа од среће.“
Упркос томе, ту је страх! Шта ако се врпца којом су везани за земаљске животе случајно прекине…
Мића Вујичић: На Словенској плажи, крајем деведесетих, догодила ми се чудна ствар
Смештајући радњу у космос, Саманта Харви у ствари тематизује крхкост Земље – прати и померање опасног тајфуна – могућност да зачас нестане тло под ногама. Отуда духовите игре у бестежинском стању и са затегнутим мишићима. Горе су, па свет изгледа ненасељено, налик разрушеној цивилизацији. У несагледивом простору, покушавају да оивиче наш сићушни кутак. Набраја шта смо све учинили месту на коме живимо. Не чуди реченица: „Можда смо ми нови диносауруси и морамо да пазимо.“ Судбина претка, повезаног са експлозијом атомске бомбе, тера их да чују поруку како живот не треба протраћити.
Имају фотографију Сергеја Крикаљева: СССР је престао да постоји, није могао да се врати кући и дуже је остао у орбити.
„Простор разбија време на комадиће.“ На тренингу су им казали да евидентирају сваки дан пошто се пробуде, да често гледају на сат и јасно говоре себи да је реч о јутру новог дана. Али ко би измерио све те делиће секунде…
Спаја их трагедија Челенџера. Астронаут признаје да зна све о животима чланова посаде. Постери на зиду, паљење свећа на њихове рођендане. У детињству се јавио страх. Како неко може да нестане за седамдесет секунди?
Од сазнања колико брзо „све може да се преокрене“, у роману Орбитал Саманте Харви не може да се заспи. Несхватљива туга „претвара се у опсесију“, подсећа нас да су олупине и тела астронаута с Челенџера извађени са морског дна месец дана касније.
Награђено дело о лепоти Земље истовремено јесте опомена.
Ако сте икада окретали планету у програму Google Earth, могли сте помислити да делује старо, патинирано. У случају да сте се загледали у снимке сигурносних камера, лако би вам се учинило да приказују дно мора.
„Мисли које вам падну на ум у орбити тако су грандиозне и старе.“
Извор: Радар
