(Kolumna Zorana Živkovića)
Raznim razlozima, a najviše prirodom posla, upoznao sam uglavnom sve najznačajnije savremene srpske pesnike. Jedino nisam upoznao Branu Petrovića, mada njega možda ponajbolje i najduže, još od gimnazijskih dana, znam. Tada sam na jednoj ploči Raleta Damjanovića prvi put čuo pesme Brane Petrovića, i odmah ih doživeo kao nešto ravno otkriću sveta.
Sredinom pedesetih i početkom šezdesetih godina prošloga veka dogodilo se to čudo srpske poezije kada su se na njenom nebu objavili Vasko Popa i Miodrag Pavlović najavljujući veliku plejadu novih srpskih pesnika. Negde u vreme kada je u nas moć poezije nadmašila sve druge moći govora, u Beogradu se pojavio i mladić iz Slatine, kod Čačka, i iznad Studentskog grada u jedan mah zasjale su metafore i stihovi kao zvezde i komete, i sunce posle toga kao da više „nije umelo da zađe”.
Stigavši iz čačanske gimnazije, Brana Petrović je odmah uskovitlao to svoje rodno jezičko vrelo Vukovog jezika i naglašeno zarezao stražilovsku liniju srpske poezije. Objavio se stihovima koji kao da su otkrivali da je on svoje gimnazijske godine zapravo proveo kao neki lični garson Vladimira Majakovskog u tadašnjem sovjetskom besklasnom društvu, i tamo zaista i video i doživeo razna čudesa, pa i to koliko može bol da raspori kada te ostavi Ljilja Brik, koju voliš.
I svi oni koji bi se, od mora pa do Morave, tih i kasnijih godina zaljubljivali u onu divnu kćer „trgovca koji je kraj groblja držao radnju i mehanu”, u svojoj najnevinijoj iskrenosti mucajući svoja najčistija osećanja, odjednom su dobili najmoćnije moguće oružje tog doba: epitete, metafore, neverovatna poređenja i slike u do tada neviđeno autentičnoj poeziji Brane Petrovića.
Svojom poezijom je dotakao takve razmere, a pesmama, kao što su „Jeste dođu meni”, ili „Prva pesma čovekova”, nezamislivo je u to vreme raširio pesnička krila među mladima, na svoj jedinstven način podsećajući koliko je Srbija zaista „pesma međa narodima”, kako ju je jednom za svagda nazvao Oskar Davičo, jedan od značajnih njenih lirskih sinova u proteklom veku. Arsenovski rečeno, teško je od tada bilo „djevici i ženi” stati pred pesnika koji je „za jednu noć voleo dva veka”, i koji pri tome više nije zazirao da podseti da „ljubeći mene ljubiš tvorca sveta”.
Teže je, ipak, s njim bilo samom Bogu, kojeg Brana nikada nije ostavljao, doduše nazivajući ga „velikom, Malom devojčicom” i „malim zagriženim zelenašom što pamti nevraćene dugove”, ali i pored toga najčednije ga je molio da mu pomogne bar još ovaj put. Javno je prezirao sebe što je iz „plemena nesrećnika koji ne mogu bez ljubavi”, poručujući i policajcima i „svima umnoj patnji nedozrelim” da „sad više nema tame u koju nisam siš’o po svoje zlato”.
U svojoj najvećoj pesničkoj nadmoći pravio je spektakle i javno je terao talenat od sebe, a talenat ko talenat, omađijan poput nekakve naivne šiparice, tada nije mogao ni dana bez Brane. Na krilima svoje poezije i razmerama koje nisu mogle da se pretpostave, Brana bi tada s razlogom, u okviru svojih pesničkih ovlasti i insignija, u svoju biografiju upisivao da je studirao mnoge fakultete, počev od medicinskog, raznih tehničkih, pa preko astrofizike i fizike sve do onih humanističkih. U rubriku znanje jezika, naravno, bili su poređani svi od sanskrita, grčkog, latinskog pa sve do poznatih indoevropskih. I zato, prirodno, nije mogao da se pomiri s ponašanjem antičkih bogova, koji su se toliko pretvarali, uzimali razna obličja, samo da bi pobeđivali, dok je on uvek pretendovao samo na to da bude predmet maštanja.
Ali, svima je bilo lakše s Branom, sem Ani. I to svakoj. Posebno kada se Ana vrati s mora, „pocrnela kao afrička kraljica”, i kada joj njen dečko, umesto sumnjičavih i zabrinutih pogleda, lečen Braninom poezijom, i zato dostojan najviših muških odličja jednog savremenog Banović Strahinje, onako indiferentno, pa i galantno kaže: „nije važno što si tamo ljubila nekog dripca iz Pančeva… važno je samo da si se ti meni vratila.” Jer, ako ćemo pravo, sve to je toliko malo, sićušno i bezvredno u odnosu na Anine poljupce, te „najbolje predznake neke drugačije i lepše slobode”.
A onda je Brana svom svetu i veku udelio antologijski „Dobrovoljni prilog za nacionalnu istoriju”, pesmu čiji je već početni ritam oduzimao dah svima koji su prisustvovali pesničkim večerima ili sedeljkama, gde je bilo dovoljno da neko samo otpočne: „Na ženu su pripustili pčelu…” Oni koji su imali veće ambicije nego da „budni spavaju”, odmah su shvatili da ovakva poetska dekonstrukcija središnog mita jedne kulture i jednog naroda, u stvari, na izuzetan poetski način ponovo ga i stvara dajući mu neočekivano novi i sad već večni život. Jer, takva pesma i poezija, takvo demonstriranje „poetske sile” mogući su samo u duhovnom prostoru koji uokviruju i jedini autentični mit na ovim prostorima, ali i stvarna, i tragična, i ne samo zbog toga velika istorija jednog naroda, koja je na tom mitu i progledala.
U jednom od najvećih društvenih događaja osamdesetih, zvanom Vunena vremena, poput Homera, koji je znao da zadrema, na tren je kao urednik „Prosvete” ideološki zaspao Brana Petrović. Ali, kako je u istrazi zaspao, tako se na suđenju pesniku Gojku Đogu ponovo pojavio onaj poznati Brančilo.
Brana Petrović: Ja ne pišem pesmu, Učitelju
U to vreme pričalo se, inače, da je Brana u jednom trenutku postao i kandidat za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, i to baš tada, kada je Akademiji izrečena vremenski neograničena memorandumska kazna. Ali, ako je tu i bilo neke istine, sve je jednostavno i efektno razrešio Diogen tadašnjeg beogradskog književnog i kulturnog života Jakov Jaša Grobarov, čiji stavovi nisu podnosili nikakve amandmane. On je trajno izlečio Branu od tzv. akademitisa rečima: „Pa, pobogu Brano, ti nemaš potrebnu visinu.”
I onda nastupi vreme kada su Branini stihovi: „Ljubavi moja čista / mene u jatima napuštaju reči” postali bolno precizni. Pred kraj poverio se Matiji Bećkoviću: „Burazeru, ja nisam napisao ništa, sve je to napisao moj stric i davao mi da objavljujem pod svojim imenom. Stricu je bilo do pisanja, a meni do slave. Ali stric je iznenada umro i ja se sada izvlačim i pravdam stvaralačkom krizom. Ali kad pomislim koliko će ta kriza potrajati, hvataju me očajanje i užas.”
Septembra 2002. godine napustio nas je Brana Petrović, pesnik koji nam je otkrivao koliko je nadmoćna sreća verovati u moć poezije. Bio je to pesnik koji nas je stalno podsećao na to koliko je svaki naš lični univerzum mnogo veći od onog stvarnog. Jer u našem univerzumu, između ostalog, postoje samo dva vremena: ono koje pripada poeziji, i ono drugo, koje je kao po nekom nepisanom pravilu uvek sadašnje, i ne samo zbog toga − vreme ironije.
Izvor: Zavod za udžbenike – Fejsbuk stranica
