Пише: Мића Вујичић
Петнаестак година, негде до 2000, позоришни критичар Жан-Пјер Тибода чувао је хиљаде необјављених страница прикачених штипаљкама. Њихов писац Луј-Фердинанд Селин (1894-1961) претпостављао је још 1944. да ће бити украдене, бежећи из стана пред ослобођење, због свог антисемитизма, са другим колаборационистима. Прича се да је Тибода, иначе члан Битефовог жирија 2012, био прилично уплашен да се његов дом случајно не упали, па изгори та вредна заоставштина што му је изгледа нежељено дошла у руке.
Док је радио у Либерасиону – кажу – позвао га је човек чије име „никада“ неће открити и донео му торбе са Селиновим рукописима. Предао их је на чување, уз услов. Сме да их представи јавности тек пошто умре Лисета Детуш, пишчева удовица, јер мистериозни тип себе сматра левичарем и не жели да се она обогати.
Након што је Лисета Детуш, учитељица балета, преминула 2009. у 107, а Тибода деценију касније изнео пред јавност и полицију велику тајну, знајући ваљда да га ни суд неће мимоићи, јер наследници сматрају да није смео да крије туђу имовину, кренула су нагађања код кога су толико време стајале необјављене књиге контроверзног великана. Ко је узео рукопис
Говоркало се да је Селин 1949. сумњичио Оскара Роземблија (1909–1990), кога је сâм раније „претворио“ у књижевног јунака. Рођен у корзиканском селу Пођоло, боем из уметничких кругова, он пре рата одлази код прозаисте што се 1932. прославио првенцем Путовање накрај ноћи и ради за њега као рачуновођа. Уз то, наводно, и у водоинсталатерској фирми, у општини, и као новинар Вога. Крије се током окупације, а 1944. улази у Париз с ослободиоцима, у чину поручника, и претреса станове колабораната у бекству. Због тих радњи осуђен је на затворску казну. Онда одлази у Калифорнију, постаје гуру, враћа се и умире у родном месту, певајући оперске арије. Блог-хроничар из Оскаровог завичаја додаје да је био помоћник министра Камија Шотана, те антиквар. Оженио се ћерком златара и имао дете; радио у фабрици за прераду уљарица, представљајући се као директор. Помиње се да је користио посетнице на којима је писало да је вицеконзул Шведске…
Упркос Роземблијевом заводљивом животопису, у целу је сторију напослетку ипак убачен Ивон Моранда (1913–1972; кодна имена: Лео, Мареј, Арнолф), синдикални вођа, политичар и припадник Покрета отпора. Син фармера, доцније трговац, учесник битке код Нарвика, који ће скакати падобраном у тајним мисијама од 1941, по идеји Шарла де Гола, најчешће са задатком да у рат укључи нове борце. На филму га игра Жан-Пол Белмондо! По окончању рата је функционер, чак у Уједињеним нацијама; на крају државни секретар у влади Жоржа Помпидуа. Селина је – преносе – позвао 1951, рекао му да су ствари у складишту и да их може узети, међутим, овај је одбио – зато су изрониле из некаквог подрума.
Мистерија за мистеријом, спекулација за спекулацијом.
Пакао Рата
Но, сада кад је преведен део из те затурене архиве, са сигурношћу можемо барем рећи о чему се ради у пронађеном роману Рат (издавачи: Лагуна и ЛОМ; превод: Гордана Бреберина). Приповедач Фердинанд сликовито описује како је 1914. тешко рањен у руку и главу; како се и где опорављао. Реч је о књизи изврнуте утробе: главни јунак бива бачен у пакао ратишта. Извесно време без свести лежи међу погинулима: „Мртви на све стране. Момак с напртњачама распукао се, мора се рећи, као нар, од врата до међуножја.”
Саопштава да је рат затворен у његовој „тинтари“: „Научио сам да разликујем спољашње звуке од звукова који ме никад више неће напустити.“ Не чује најбоље, са људима комуницира више пута понављајући изговорено, „као кад људи разговарају на перону железничке станице док пролази воз“. Халабука постаје кључна реч; тутњава какву ће наставити да носи са собом. Наилази на једног Енглеза и заједно одбауљају према болници у пољу.
Данас потпуно разумемо закључке из критике Пјера Асулина, члана Академије Гонкур, прочитане пошто се дело тек појавило у Француској и одмах заузело врх бестселер листа: „У овој књизи говори се као у касарни, само још горе… У рату, секс као крајњи извор живота јесте свуда у универзуму, где смрт вреба све време… Моћно, сумрачно, сирово, ласцивно, безобразно… Од почетка смо уроњени у отворене лешеве, у сирово месо, у комаде удова, у пробушене стомаке из којих се садржај излива као пекмез из канте, упали смо на бал мртвака, где се гули кора са живота. Блато, повраћка, крв, говна… Онима који Селина иначе не подносе, ова књига ће се допасти утолико мање што се у њој појављује портрет трауматизованог пацифисте, а не патолошког антисемите, кога је много лакше избацити из књижевног канона.“
Податак из ауторове биографије да је заиста рањен 1913. и одликован војном медаљом за подвиг, натераће читаоца да повлачи несигурне везе, такође са познатим објављеним делима и њиховим ликовима.
Одговорност за причу
Ми се пак кратко задржавамо на мотиву тела. Онако како су морали скидати штипаљке и склапати расути рукопис – шест секвенци, прежврљане речи, ретка нагађања у угластим заградама – тако рањени наратор Рата покушава да састави самог себе, макар у мислима. „Звучна каша“, немоћ говора због крви у устима, оштећени вид и слух, осећај оштрог бола „саме сржи живота“ – натерали су га да начини инвентар:
„Изделио сам цело тело. Мокри део, део који је био пијан, део с руком која је била грозна, део с увом које је било ужасно, део с осећањем пријатељства према Енглезу, које је било веома утешно, део с коленом које је с времена на време тобоже случајно отказивало, део с прошлошћу која је, добро се тога сећам, покушавала да се закачи за садашњост, а више није могла – па будућност која ме је плашила више од свега осталог, и, најзад, један чудни део који је хтео да ми баш он исприча причу.“
Написати роман – свеједно што то чини двадесет година после, битно је колико чињеница да му она „алатка“ функционише. Директно се обраћа читаоцу, мора да сторију истера до завршетка, зачуђен што уопште било шта памти из тог времена. Несагледиво је преживљено искуство: „За два месеца сам научио скоро све звуке земље и људи.“ Перспектива? Пење се на празне мртвачке сандуке да би сагледао најјезивију сцену. Премда непрестано уплашен да га живог не сахране – у углу цркве губи свест од јаког мириса – Фердинанд се плаши да ће „ниткови хтети да се домогну моје најбезначајније мисли…“ Код рањеника се распитује о походима, не подносећи измишљотине, већ тражи уверљивост. Казаће да надаље ни за шта није одговоран, „чак ни за своје тело“, али да жели да се издигне изнад површине буке и буде одговоран за причу.
Преиспитује сећања, види да присећање изискује одређени напор. „Треба се пазити. Прошлост је курва, утопи се у сањарије. Успут додаје мелодијице које нисмо од ње тражили.“
Рат, дакле, озбиљно тематизује пишчеву обраду најтежег искуства и бројна друга питања. На пример, варљивост меморије, претеривања, удео аутобиографског; однос према стварности на коју нарочиту пажњу скрећу ономатопеје. Муу – говоре рањеници, јер ништа не могу да изусте. Пред крај: цак, цак, жандарске лисице.
Отворено тело, затворен рукопис!
„Научио сам да производим музику, сањам, опраштам и, као што видите, стварам лепу књижевност користећи комадиће ужаса отргнуте од буке која никад неће престати. Али доста о томе.“
Извор: Радар
