Zoran Kinđić: Božija pravda

Piše: Zoran Kinđić

Jedan od argumenata koji ateisti i agnostici navode kada poriču ili dovode u pitanje postojanje Boga svakako je nepostojanje pravde u svetu. Kada bi Bog postojao, tvrde oni, nema sumnje da bi vladala pravda; dobri ljudi bi zbog svoje plemenitosti bili nagrađivani, a loši kažnjavani. A vidimo da je često potpuno drugačije, da lošima gotovo sve polazi za rukom, a dobrima baš ne ide u životu.

Jednom prilikom sam u kafiću slušao zanimljiv razgovor koji se vodio za susednim stolom. Neko je, uveren u snagu svog argumenta, s velikim pouzdanjem, veoma glasno govorio, nastojeći da ubedi svog sagovornika: „Ma nema Boga. Da ga ima, ne bi onome, a znaš kako je on loš čovek, išlo sve potaman u životu, a meni, koji sam dobar, baš ne ide. Pa gde je tu ta Božija pravda? Ma sigurno nema Boga.“ Lagano sam podigao pogled da osmotrim osobu koja je izgovorila te reči. Njena fizionomija, ton i način govora, nervozna gestikulacija, odavala je čoveka punog strasti, u kome ima tek malo dobrote. Iako nekada nečiji izgled može i da zavara, ipak sam sa prilično sigurnosti zaključio da on krajnje nekritički sebi pridaje karakter dobrog čoveka. Odmah zatim, pade mi na pamet pomisao da možda ni mi ostali nismo baš toliko dobri koliko nam se povremeno čini, da verovatno negujemo mnogo povoljniju predstavu o sebi nego što realno zaslužujemo.

Iz rečenog primera može se zaključiti da naše prosuđivanje, kako o nama samima tako i o drugima, nije baš pouzdano, da smo zapravo često veoma nekritični. Osim toga, problem je što smo obično nestrpljivi te pravdu ili nepravdu procenjujemo uzimajući u obzir samo trenutnu situaciju ili relativno kratak vremenski period, a ne u neophodnom znatno dužem vremenskom rasponu. Da je pitanje zašto zli napreduju, a dobri često stradaju,¹ oduvek mučilo ljude pokazuje i čuveni 72. psalam, gde psalmista priznaje da je, uznemiren tom činjenicom, bio u iskušenju da posumnja u Božiju pravdu: „Jer pozavideh bezbožnicima gledajući mir grešnika; jer nema potrajanja u smrti njihovoj i postojanosti u kazni njihovoj, u trudovima ljudskim oni nisu i sa ljudima ne bivaju kažnjeni“ (Ps. 72, 3-5). Začuđen zbog toga što Bog ne interveniše i ne kazni gordeljivce koji su se odenuli „u nepravdu i bezbožnost svoju“ (Ps. 72, 6), koji su puni lukavstva i nepravde, koji „nepravdu u visinu govoriše“, te „postaviše na nebu usta svoja, i jezik im se pruži do zemlje“ (Ps. 72, 8-9), on se čak, u priličnoj meri pokoleban, pita: „Eda li uzalud učih pravdi srce moje i umivah u nevinosti ruke moje, i bijah bijen vasceli dan, i izobličenje moje bivaše svako jutro?“ (P. 72, 13-14) Umirujući odgovor dobio je kada je ušao u hram i sagledao njihov žalosni kraj, shvativši da se Božija pravda, ma koliko nam se činila spora, ipak nepogrešivo izvršava: „Jer, za lukavstva njihova stavio si im zla, oborio si ih kada se uzgordiše. Kako dođoše u opustošenje nenadano, iščezoše, propadaše zbog bezakonja svoga“ (Ps. 72, 18-19).

Aleksandar Živković: Anšlus Srbijice

Razlog zašto Bog okleva sa kaznom treba tražiti u tome što se za Njega s pravom može reći da Ga mnogo više odlikuje milostivost nego pravednost.² Za razliku od starozavetne antropomorfne predstave o Bogu kao Onom koji se gnevi zbog ljudskih grehova, koji je ponekad ne samo neumoljiv i surov, nego čak i osvetoljubiv, koji želi da zlo u potpunosti iskoreni, Bog se u Novom zavetu pokazuje kao biće ljubavi, kao Onaj ko ne želi da iko propadne, ko strpljivo čeka da se grešnik pokaje.³ Veliki duhovnik našeg vremena, Sv. Porfirije Kavsokalivit, na osnovu vlastitog duhovnog opita, primećuje da u bestrasnom i blagom Bogu nema gneva „ni onda kada kažnjava“.⁴

Uverenje da Bog ili bogovi vode računa o ljudskom ponašanju, te da stoga dobre očekuje nagrada a zle kazna, ako ne u ovom svetu onda sigurno u onostranosti, prisutno je gotovo u svim religijama, a i u predanju mnogih naroda.⁵ Dok u Indiji postoji verovanje da svetom vlada univerzalni kosmički moralni zakon, koji se naziva rta ili dharma,⁶ da njemu podležu sva živa bića,⁷ u našem narodu postoji uzrečica: Što poseješ, to ćeš i požnjeti. Na osnovu tumačenja različitih biblijskih epizoda, Sv. Nikolaj Ohridski i Žički ukazuje da „sreća ili nesreća jednoga čoveka, jedne porodice, potomstva i društva zavisi od izvršenja ili gaženja moralnog zakona Božjeg“.⁸ Po njegovom mišljenju, sva „priroda i sva istorija ljudskog roda stoji u zavisnosti od jednog jedinog zakona, od zakona moralnog“.⁹

Za nas smrtnike ponekad je veoma teško da razumemo ono što nam se dešava, kako na individualnom tako i na kolektivnom planu, a pogotovo da sva ta događanja uskladimo sa verovanjem u Božiju pravdu, jer uglavnom nismo u stanju da se izdignemo iznad svoje situacije i sve sagledamo u najširem mogućem društveno-istorijskom i moralno-duhovnom kontekstu. Svakako nije slučajno što je Svevišnji još u drevna vremena poručio ljudima koji su nastojali da shvate smisao dešavanja: „Jer misli moje nijesu vaše misli, niti su vaši putovi moji putovi“, nego „koliko su nebesa više od zemlje, toliko su putovi moji viši od vaših putova, i misli moje od vaših misli“ (Is. 55. 8-9).¹⁰ Ipak, na osnovu Svetog pisma, svetootačkih spisa, kao i na osnovu vlastitog životnog iskustva, mogli bismo da zaključimo da, i na ličnom i na kolektivnom planu, što je u pitanju veće sagrešenje to je duži period koji je nekome ostavljen za pokajanje. Dok za laka sagrešenja brzo iskusimo adekvatnu kaznu, čiji je cilj zapravo vaspitni, da bismo uvideli pogrešnost svog ponašanja, kazna za velike grehe dugo se odlaže. No ukoliko ne dođe do pokajanja, ona će biti veoma stroga. Tako je, na primer, Bog strpljivo čekao više od četiri stotine godina da se hananski narodi pokaju, a pošto se to nije desilo Jevreji su bili Božije oruđe za strašno kažnjavanje nepokajanih grešnika.¹¹

Ako se prisetimo Hristovih reči: „A onaj sluga koji je znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen; a koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen. A od svakoga kome je mnogo dato, mnogo će se i tražiti; a kome je povereno mnogo, od njega će se više iskati“ (Lk. 12, 47-48), jasno je da je za isto sagrešenje odgovorniji onaj koji je svestan da pogrešno čini od onog koji to nije. Važno je istaći da je odgovornost gradirana shodno nečijoj, svetovnoj ili duhovnoj, poziciji u zajednici. Svakako da je veća odgovornost na predsedniku, premijeru ili ministru nego na običnom građaninu, baš kao i vladike u odnosu na sveštenika a pogotovo u odnosu na običnog vernika. Ukoliko neki narod ima status izabranog naroda, kao što je slučaj sa jevrejskim, kazna za isto sagrešenje mnogo je veća od one koje će pretrpeti neki narod koji nije sklopio savez sa Bogom.¹² Ako se prisetimo ugovora koji su Jevreji prihvatili nakon Mojsijevog susreta sa Bogom na Sinaju, koji je ujedno predviđao Njegov blagoslov i pretio žestokom kaznom,¹³ onda nam je jasnije zašto su tokom istorije toliko stradali. U tom svetlu treba sagledati i velika stradanja srpskog naroda tokom njegove burne istorije. Prihvativši na crkveno-narodnom saboru u Žiči, nakon Savine besede o pravoj veri, zavet ostvarivanja u praksi Hristovih novozavetnih načela, što je podrazumevalo saglasnost da budu izabrani narod, štaviše da postanu sveti narod,¹⁴ uvek kada bi Srbi odstupali od svog naznačenja čekala bi ih pravedna kazna. Tajna velikog stradanja srpskog naroda je u tome što Bog veoma voli srpski narod te je njegova kazna zbog kršenja Božijih zapovesti veća nego od one koje trpe drugi, nezavetni narodi.¹⁵

Ovde valja istaći da od moralnog lika svetovnih i crkvenih starešina u velikoj meri zavisi sudbina jednog naroda. Ukoliko su oni plemeniti, privući će Božiju naklonost, a ukoliko su nemoralni, narod koji ima takve nedostojne svetovne i duhovne poglavare sigurno će zbog toga ispaštati.¹⁶ Moglo bi nam se učiniti da je to nepravedno, ali narod je odgovoran zbog toga što je porodio, izabrao ili zaslužio takve ličnosti.¹⁷ Poznatu izreku da imamo vlast kakvu zaslužujemo, mogli bismo blago korigovati rečima: kakvu smo zaslužili, jer sada su na delu posledice našeg ranijeg ponašanja, dok nam sadašnje eventualno ispravnije ponašanje priprema bolju budućnost.

Kao što o tome rečito svedoči sudbina Sodome i Gomore, da bi jedna zajednica bila sačuvana od propasti, neophodno je da u njoj bude minimalan broj pravednika. U slučaju Avraamove molbe Bogu da poštedi grad, neophodno je bilo najmanje deset pravednika (up. 1. Mojs. 18, 32), ali pošto su danas gradovi veći verovatno i raste broj pravednika potrebnih da bi se izbegla katastrofa. Jevrejski rabini su tvrdili da odgovornost za razaranje Jerusalima nije samo na narodu, čiji su gresi podstakli opravdani Božiji gnev, nego i na pravednicima koji su prethodno napustili Jerusalim. Oni veruju da bi grad bio pošteđen da su oni ostali u njemu. Možda je zaista tako, ali pre će biti da je greh zbog raspinjanja Hrista bio toliko veliki da čak i da su se u njemu zatekli takve ličnosti kao što su veliki starozavetni proroci, zbog najvećeg mogućeg počinjenog greha – bogoubistva, Jerusalimu ne bi bilo spasa.¹⁸

Naučni skup „Manastir Svetog arhanđela Mihaila na Prevlaci i Zetska mitropolija“ (14-16. novembra)

Za razliku od danas preovlađujućeg stanovišta da je svako odgovoran samo za svoje grehe, nikako se ne sme zanemariti, ako bismo događaje prosuđivali iz religijske perspektive, da postoji i kolektivna odgovornost. Naime, mi nismo izolovane monade da se na nama ne bi ispoljile posledice, pozitivne ili negativne, ponašanja naših bližnjih. Svestan nestalnosti tvrdovratog jevrejskog naroda, spremnog da se lako prikloni poštovanju paganskih bogova, Gospod je od svakog Jevreja tražio revnovanje za poštovanje Njegovih zapovesti. Da bi sprečio eventualnu ravnodušnost pobožnih Jevreja prema moralnom i duhovnom stanju svog naroda, Bog posredstvom proroka opominje: „Evo me na te; izvući ću mač svoj iz korica, i istrijebiću iz tebe pravednoga i bezbožnoga“ (Jez. 21, 8).¹⁹ U Starom zavetu Jahve predočava Izrailjcima da je On „Bog Revnitelj“, da pohodi „grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena“ (2. Mojs. 20, 5). Doduše, kao što pokazuje razvoj starozavetnog shvatanja, svakako je primarnija lična odgovornost. Dok se u ranijem periodu obično isticalo: „Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi“ (Jez. 18, 2), nakon vavilonskog ropstva Božije reči upućene Jevrejima izražavaju promenu naglaska: „Koja duša zgriješi, ona će umrijeti, sin neće nositi bezakonja očina niti će otac nositi bezakonja sinovljega; na pravedniku će biti pravda njegova, a na bezbožniku će biti bezbožnost njegova“ (Jez. 18, 20).²⁰

Svako od nas ima odgovornost za sudbinu svoje zajednice, jer ona u izvesnoj meri zavisi od stanja našeg bića te je na nama da se potrudimo da u toj meri očistimo i preobrazimo svoje biće da bismo bili uvršteni u neophodan broj pravednika, čije bi prisustvo poštedelo zajednicu od velikog stradanja. Osećanje odgovornosti naročito je jako kod svetitelja, koji nikada nisu zadovoljni svojim duhovnim stanjem, koji su u žudnji za što većim stepenom duhovne savršenosti veoma kritični prema samima sebi. Tako je starac Pajsije, ističući da smo odgovorni za ono što se dešava, najpre konstatovao: „Kada se neko trudi da bude bolji, utiče i na one oko sebe i na ceo svet“, a zatim je sebe, ako bismo objektivno prosuđivali, neopravdano unizio: „Kad bih bio svetitelj, molitvom bih mnogo pomogao.“²¹ Da molitva pravednika mnogo pomaže svetu svedoči milenijumsko svetootačko iskustvo. Tumačeći duhovne uvide Sv. Siluana Atonskog, starac Sofronije piše: „Priroda sveljudskog bića je takva da čovek, savlađujući zlo u sebi, samim tim nanosi snažan udarac kosmičkom zlu, a posledice toga imaju blagotvoran uticaj na sudbinu celog sveta. (…) Pojava jednog jedinog svetitelja jeste od izvanrednog značaja za čitavo čovečanstvo“ zato što svetitelji zračenjem svog bića „celom čovečanstvu donose veliki blagoslov“. Uveren da se svet održava molitvom pravednika, starac Sofronije zaključuje da „kad zemlja bude prestala da rađa svetitelje, nestaće i sile koja čuva svet od katastrofe“.²²

Prilikom odmeravanja kazne Bog, posredstvom Svojih suptilnih terazija, i te kako vodi računa o okolnostima. Iako je, na primer, krađa kao takva nesumnjivo greh, ipak se kazna odmerava shodno tome da li se neko za nju odlučio iz krajnje nužde, naprosto zato da bi preživeo, ili za tim nije imao potrebe jer je ionako već imućan. Onaj ko čini nepravdu i ne sluti da time zapravo najviše sebi šteti, da teret greha prelazi i na njegovo potomstvo. Nečije stradanje najčešće je posledica ličnog ili predačkog greha. Međutim, kao u slučaju pravednog Jova, ponekad Bog dopušta da stradaju i pravednici. Ukoliko oni trpeljivo podnose svoje stradanje, ukoliko ne ropću na Boga, od toga će nesumnjivo imati veliku duhovnu korist.

Iako se Bog često služi nekim moćnikom, obično zlim, kao nesvesnim sredstvom kažnjavanja onih koji su to zaslužili, shodno Božijoj pravdi na kraju će doći red i na samog moćnika, ukoliko se u međuvremenu ne pokaje, da bude kažnjen. Bog se, naime, ranije poslužio njime kao sredstvom kažnjavanja mnogih manjih grešnika, ali pošto je On pravedni sudija, na kraju će Njegovo strpljenje prevršiti meru te će nasilnik biti znatno strožije kažnjen.²⁴ Prisvajati sebi tobožnje pravo da se bude „bič Božiji“, da se nemilosrdno tlače oni koji se diskvalifikuju kao grešnici, kao što su povremeno činili pojedini surovi osvajači, izraz je velike gordosti te svakako nije po Božijoj volji.

Preovlađujuća praksa većine mlakih vernika je molba Bogu da bude milostiv i dugotrpeljiv prema nama kada grešimo, da ima razumevanja za našu palu prirodu, a da što pre ispolji svoju pravednost prema onima koji nas zlostavljaju. Takav stav je izraz naše duhovne nezrelosti, jer pokazuje da ne shvatamo da su oni koji nas povređuju zapravo nesvesna Božija oruđa potencijalnog očišćenja i preobražaja našeg bića. Ukoliko se izborimo sa iskušenjem koje nas je snašlo, ukoliko na zlo koje nam se čini ne odgovorimo istom merom, bićemo svakako na duhovnom dobitku. Mada većina ljudi moli Boga da prema njima bude milostiv a ne i pravedan, mogli bismo se zapitati da li bi možda obrnuta molba bila za nas korisnija u duhovnom pogledu. Ako bismo dobro razmislili o konsekvencama eventualnog Božijeg udovoljenja takve molbe, lako bismo zaključili da bi to bilo pogubno za većinu ljudi, jer ne bi bili u stanju da podnesu Božiju pravdu lišenu milosrđa. Stoga je najbolje povinovati se skrušeno nepogrešivoj Božijoj volji, jer Svevišnji najbolje zna koja srazmera Njegove pravde i milosti je za nas najbolja. Možda je uverenje da možemo podneti Božiju pravdu naprosto samo znak naše gordosti. Kao što bi minimalizovanje Božije milosti bilo preteško za nas, tako bi minimalizovanje Božije pravde u velikoj meri limitiralo naš duhovni napredak.

Ukoliko se prisetimo početnih reči srpske himne: „Bože pravde, Ti što spase od propasti dosad nas“, lako ćemo uočiti da je u njoj naglašena sprega Božije pravde i Božije milosti. Na nama je da, povinujući se Božijoj volji, uzdajući se u Njegovu milost, svojim moralnim i duhovnim preobražajem zaslužimo bolje sutra. Ma koliko nam se činilo da su iskušenja velika, da je veoma teško zaštititi svoje nacionalne interese zbog toga što smo svoju kuću sagradili na prometnom svetskom drumu, ipak treba imati čvrstu veru da su iskušenja uvek toliko velika koliko smo u stanju da podnesemo,²⁵ da će nam milostivi i pravedni Bog nesumnjivo pomoći, osim ukoliko Ga ne izneverimo. Uprkos našem osećanju da nam svetski moćnici čine nepravdu, da smo izloženi navalama zla, nema sumnje da će svima, pa i onima malodušnima, makar na kraju istorije, biti jasno da uvek pobeđuje Božija pravda.

Vladika Grigorije: nova knjiga o ljubavi

1. Uprkos tome što u Starom zavetu dominira uverenje da je Jahve „pravedan Bog“ (Is. 30, 18), da je Njegova pravda večna (Ps. 118, 142), da će, samim tim, kazniti grešnike, a blagoslovom obdariti pravednike, ipak ima i mesta koja naizgled govore o nečemu što nije u skladu sa Božijom pravdom: „Svašta vidjeh za vremena taštine svoje: pravednika koji propada u pravdi svojoj, i bezbožnika koji dugo živi u zloći svojoj“ (Prop. 7, 15).
2. Ako bismo hteli da u teološkom pogledu budemo suptilniji, mogli bismo reći da Bog zapravo i ne kažnjava, već da naprosto dopušta da demoni, neprijatelji ljudskog roda, ostvaruju svoje zle zamisli. Navedimo poučne reči Sv. Porfirija Kavsokalivita: „Bog ne kažnjava; udaljujući se od Boga, čovek kažnjava samog sebe“ (Starac Porfirije: podvižnik ljubavi – prozorljivi čudotvorac, Novi Sad, 2009, 394). Uveren da Boga neuporedivo više odlikuje ljubav od pravednosti, Sv. Siluan Atonski primećuje: „O Bogu se ne može reći da je nepravedan, tj. da u Njemu ima nepravde, ali se ne može reći ni da je pravedan u smislu u kome mi shvatamo pravdu.“ U prilog rečenog on se pozvao na reči Sv. Isaaka Sirijskog: „Ne usuđuj se nazivati Boga pravednim. Jer, kakva je to pravda – kad smo mi sagrešili, a On je Jedinorodnog Sina predao na krst?“ (Sofronije, Starac Siluan, Manastir Hilandar, 1998, 118). Uprkos tome što se Jahve u Starom zavetu povremeno prikazuje kao veoma strog i nemilosrdan prema onima koji se ogrešuju o Njegove zapovesti (up. npr. kamenovanje onog koji je skupljao drva u subotu – 4. Mojs. 15, 32-36), On za Sebe kaže da je „Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom“ (2. Mojs. 34, 6).
3. Doduše, nagoveštaji tog uverenja prisutni su i u Starom zavetu. Tako Bog kaže da mu nije milo da pogine bezbožnik, već da bi voleo da se ovaj „odvrati od putova svojih i bude živ“ (Jez. 18, 23). Valja istaći da bi Bog oprostio i samom Satani kada bi se pokajao, ali gordost ovom palom, nekada najvišem anđelu ne dozvoljava da to učini. Inače, nije naodmet primetiti da razlog strogosti Starog zaveta treba tražiti u tome što je upravo takav zakon „bio koristan za ono vreme“, jer je bio primeren duhovnom stanju ljudi tog vremena. Sv. Pajsije Svetogorac ističe: „Nije zakon bio okrutan, već je naraštaj bio takav“ (Starac Pajsije Svetogorac, S bolom i ljubavlju savremenom čoveku, Vranje, 2018, 123).
4. Život i pouke starca Porfirija Kavsokalivita, Novi Sad, 2005, 140.
5. Up. Vladika Nikolaj, „Nomologija“, u: Izabrana dela u 10 knjiga, III, Valjevo, 1996, 52-59. Doduše, naročito u religijama koje odražavaju niži nivo čovekovog duhovnog razvoja, verovalo se da se žrtvoprinošenjem mogu izgladiti naši gresi, da nije toliko važno moralno stanje našeg bića. No sa razvojem ljudske svesti postaje jasno da Bog insistira na našem moralnom usavršavanju a ne na prinošenju žrtava. Tako u Indiji vremenom sazreva svest da se bogovi ne mogu „nikakvim žrtvama nagovoriti niti odvratiti od puteva pravde“ (Servapali Radakrišnan, Indijska filozofija, I, Beograd, 1964, 77), baš kao i kod Jevreja, o čemu svedoče Solomonove reči: „Da se čini pravda i sud, milije je Gospodu nego žrtva“ (Pr. Sol. 21, 3).
6. Iako se i tamo ponekad govore da Varuna štiti kosmički moralni poredak, te da ima ulogu da odmerava i izvršava kaznu, ipak je preovlađujuće shvatanje da se kazna zapravo odigrava po bezličnom i neumoljivom zakonu karme.
7. I u hrišćanstvu pojedini sveti oci smatraju da će za ogrešenje o moralni zakon kaznu iskusiti ne samo ljudi nego i životinje. Sv. Pajsije Svetogorac je uočio „da se, kad životinjice neće da poslušaju ono što im se kaže, kasnije vidi da su platile za svoju neposlušnost“ (Starac Pajsije – čovek ljubavi Božije, Beograd, 2005, 270).
8. Vladika Nikolaj, „Nomologija“, u: Izabrana dela u 10 knjiga, III, Valjevo, 1996, 45.
9. Isto, 44.
10. Jedan monah se dugo molio Bogu „da mu pokaže zbog čega bivaju ove nepravde, da dobri često pate, a zlima ide dobro“ (Starac Kleopa, Veliki je Bog, Beograd, 2004, 46). Iako je time u izvesnoj meri ispoljio drskost, Bog mu je zbog njegovog svetog života, posredstvom anđela prerušenog u monaha, pomogao da shvati da je čoveku teško da u konkretnim životnim situacijama pravilno proceni nečije ponašanje. Anđeo ga je, krajnje uverljivo, poučio da su sudovi Božiji nedostižni za ljudsko razumevanje i da ih ne može „znati niko, ni anđeli s neba“ (Isto, 54). Čak je i svetiteljima ponekad bilo teško da shvate ono što se dešava, da proniknu u smisao stradanja. Tako su se mnogi ruski monasi dvadesetih godina veka XX pitali zašto je Gospod dozvolio revoluciju u Rusiji, bastionu pravoslavlja, koja je dovela do užasnog progona pravoslavnih vernika. Oni su, doduše, pretpostavljali da je u pitanju zaslužena kazna zbog hlađenja vere u ruskom narodu, ali trebalo je da prođe mnogo vremena pa da se shvati da je krajnja svrha tog mučeničkog stradanja, nalik onom tokom ranohrišćanskog doba, bila ta da dođe do duhovnog preporoda Rusije, kako bi ona bila spremna da u ovo naše smutno vreme zaštiti svet od demonskih napada. Up. Starac Pajsije – čovek ljubavi Božije, 259.
11. Primer iskrenog i masovnog pokajanja Ninevljana nakon Jonine propovedi pokazuje da je Bog spreman da oprosti. Up. Jona 3, 4-10.
12. „Samo vas poznah između svijeh plemena zemaljskih, zato ći vas pohoditi za sva bezakonja vaša“ (Am. 3, 2), opominje Svevišnji pripadnike izabranog naroda.
13. Savez sa Bogom imao je formu svojevrsnog ugovora kojim se Svevišnji obavezuje da će štititi Svoj izabrani narod, a ovaj da će mu biti veran i da će poštovati Njegove zapovesti. Jahve za Sebe kaže da je „Bog vjeran, koji drži zavjet svoj i milost svoju do tisuću koljena onima koji ga ljube i drže zapovijesti njegove“, ali i da „plaća onima koji mrze na nj, svakome istrebljujući ga, i ne odgađa onome koji mrzi na nj, plaća svakome“ (5. Mojs. 7, 9-10). Up. takođe: 3. Mojs. 26; 5. Mojs. 28.
14. Pozivajući se na Domentijana koji poredi Sv. Savu, bogonosca, i Mojsija, bogovidca (Up. Dometijan, Žitije Svetog Save, Beograd, 2001, 375-391), pre svega na njegovo uverenje da srpski duhovni otac „Bogu privede savršen narod“ (Isto, 391), Sv. Nikolaj Srpski je istakao da je Sv. Sava „stavio pred svoj narod“ svetost kao „kao krajnji i vrhovni ideal čovečjeg roda ukazan od Boga“ (Nikolaj, Sveti Sava, Beograd – Podgorica, 2013, 205).
15. „Ko ima malu ljubav prema nekome, malom kaznom kažnjava svoga nevernoga druga. A ko ima veliku ljubav, većma i bije svoga nevernoga druga“, primećuje Sv. Nikolaj Srpski te ukazuje da su stoga Srbi tokom svoje istorije često žestoko kažnjavani – bijeni su „onako ljuto (…) kako samo uvređena Božanska ljubav ume da bije nevernoga druga; bije, ne da ubije, nego da ga otrgne od saveza sa đavolom – satanom“ (Sv. Nikolaj Ohridski i Žički, Kroz tamnički prozor, Zrenjanin, 2004, 109-110).
16. Up. Vladika Nikolaj, „Rat i Biblija“, u: Izabrana dela u 10 knjiga, III, Valjevo, 1996, 171-174.
17. Sv. Anastasije Sinait tvrdi „da su vlastodršci, koji su dostojni vlasti koju nose, od Samoga Boga uvedeni u svoje zvanje“, a da se oni nedostojni svoga zvanja uvode „u njih po Božijem dopuštenju, ili po Njegovoj svetoj volji zbog nedostojnosti naroda nad kojim vladaju“. On navodi primer jednog monaha koji je nekoliko dana vapio Bogu s pitanjem zašto im je dodelio tako zlog cara kao što je Foka Tiranin. Najzad je dobio Božiji odgovor: „Zato što nisam mogao da nađem drugog, goreg od ovog.“ One koji imaju istaknute pozicije Sv. Anastasije opominje da se ne pogorde zbog njih, jer možda su na čelu države ili Crkve ne zbog svoje dostojnosti, nego kao kazna grešnom narodu. Krajnje nedostojnoj ličnosti, koja je nedavno hirotonisana u zvanje episkopa, a koja je počela da umišlja da zaslužuje takvo zvanje, Bog je poslao anđela sa otrežnjujućom porukom: „Što se gordiš nesrećniče? Zaista ti kažem da nisi postao episkop zato što si dostojan svešteničkog čina, nego zato što ovom gradu priliči samo jedan takav episkop. Boljeg nije ni zaslužio“ (https://pravoslavlje.org/o-nedostojnim-vlastodršcima).
18. Bog je proroku Jezekilju predočio da ako mu neka „zemlja zgriješi učinivši nevjeru“ (Jez. 14, 13), ako se prikloni paganskim božanstvima, onda čak i da se u njoj nađu tri velika pravednika: Noje, Danilo i Jov, ona bi istrpela strašnu kaznu, jer bi Bog na nju pustio „četiri ljuta zla svoja, mač i glad i zle zvijeri i pomor“ (Jez. 14, 21). Pomenuti pravednici svojim molitvama ne bi bili u stanju da izbave sinove i kćeri te zemlje od propasti, već će samo „svoje duše izbaviti pravdom svojom“ (Jez. 14, 20), uz nekoliko njih koji takođe zaslužuju Božiju milost.
19. Kada je Fines, da bi osujetio preljubničku tendenciju u Izrailju i ublažio greh Jahveov, ubio kopljem neposlušnog Izrailjca Zamriju i njegovu ženu Madijanku, naišao je na Božije odobravanje (4. Mojs. 25, 13) te je samo on, uz Isusa Navina, od Izrailjaca koji su napustili Egipat udostojen da stupi u Obećanu zemlju.
20. Isto shvatanje nalazimo i u Petoknjižju: „Neka ne ginu ocevi za sinove ni sinovi za oceve; svaki za svoj grijeh neka gine“ (5. Mojs. 24, 16).
21. Starac Pajsije – čovek ljubavi Božije, 364. Inače, on je bio uveren da je ponekad „dovoljna molitva samo jednog pravednika da umilostivi Boga za ceo narod“ (Isto, 388).
22. Arhimandrit Sofronije, Starac Siluan, 198-199.
23. U poznatoj narodnoj izreci da stradam kao da sam se na Boga kamenjem bacao, oseća se ton roptanja, uverenje da zapravo nepravedno stradam. Međutim, ako svoje grehe predstavimo kao kamenje kojima pogađamo Hrista, našeg Iskupitelja, onda nećemo uobražavati da trpimo nepravdu. Sam čin roptanja, čak i ako, procenjivano ljudskim merilima, „nepravedno“ stradamo,  već je greh jer time ispoljavamo sumnju u Božiji promisao. Istinski pravednik, kao što je bio Jov, čak i kada ne vidi razlog stradanja, zadržava poverenje u Boga: „Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje“ (Jov 1, 21).
24. Sv. Pajsije Svetogorac najavio je predstojeću propast Turske, koja je inače bila oruđe kažnjavanja balkanskih pravoslavnih naroda zbog njihovog moralnog kvarenja (up. npr. Nikolaj, Kosovo i Vidovdan, Beograd – Podgorica, 2013, 15), zato što se nije pokajala za svoje velike zločine, učinjene tokom proteklih vekova, iako je imala sasvim dovoljno vremena. Vidi: Starac Pajsije – čovek ljubavi Božije, 524. Tešku kaznu verovatno će iskusiti i obezboženi Zapad, ne da bi bio uništen, već da bi se vratio Hristu. „Svoj Krst i blagoslov uzeo je Hristos i udaljio se“ (Sveti Nikolaj Ohridski i Žički, Kroz tamnički prozor, 152) od Zapadne Evrope, u kojoj se „povampirio satanaski Rim“ (Isto, 159). Zapad će biti mučen od demona sve dok se ne pokaje i skrušeno obrati Hristu za pomoć.
25. Up. 1. Kor. 10, 13.

Izvor: Život crkve