Зоран Кинђић: Божија правда

Пише: Зоран Кинђић

Један од аргумената који атеисти и агностици наводе када поричу или доводе у питање постојање Бога свакако је непостојање правде у свету. Када би Бог постојао, тврде они, нема сумње да би владала правда; добри људи би због своје племенитости били награђивани, а лоши кажњавани. А видимо да је често потпуно другачије, да лошима готово све полази за руком, а добрима баш не иде у животу.

Једном приликом сам у кафићу слушао занимљив разговор који се водио за суседним столом. Неко је, уверен у снагу свог аргумента, с великим поуздањем, веома гласно говорио, настојећи да убеди свог саговорника: „Ма нема Бога. Да га има, не би ономе, а знаш како је он лош човек, ишло све потаман у животу, а мени, који сам добар, баш не иде. Па где је ту та Божија правда? Ма сигурно нема Бога.“ Лагано сам подигао поглед да осмотрим особу која је изговорила те речи. Њена физиономија, тон и начин говора, нервозна гестикулација, одавала је човека пуног страсти, у коме има тек мало доброте. Иако некада нечији изглед може и да завара, ипак сам са прилично сигурности закључио да он крајње некритички себи придаје карактер доброг човека. Одмах затим, паде ми на памет помисао да можда ни ми остали нисмо баш толико добри колико нам се повремено чини, да вероватно негујемо много повољнију представу о себи него што реално заслужујемо.

Из реченог примера може се закључити да наше просуђивање, како о нама самима тако и о другима, није баш поуздано, да смо заправо често веома некритични. Осим тога, проблем је што смо обично нестрпљиви те правду или неправду процењујемо узимајући у обзир само тренутну ситуацију или релативно кратак временски период, а не у неопходном знатно дужем временском распону. Да је питање зашто зли напредују, а добри често страдају,¹ одувек мучило људе показује и чувени 72. псалам, где псалмиста признаје да је, узнемирен том чињеницом, био у искушењу да посумња у Божију правду: „Јер позавидех безбожницима гледајући мир грешника; јер нема потрајања у смрти њиховој и постојаности у казни њиховој, у трудовима људским они нису и са људима не бивају кажњени“ (Пс. 72, 3-5). Зачуђен због тога што Бог не интервенише и не казни гордељивце који су се оденули „у неправду и безбожност своју“ (Пс. 72, 6), који су пуни лукавства и неправде, који „неправду у висину говорише“, те „поставише на небу уста своја, и језик им се пружи до земље“ (Пс. 72, 8-9), он се чак, у приличној мери поколебан, пита: „Еда ли узалуд учих правди срце моје и умивах у невиности руке моје, и бијах бијен васцели дан, и изобличење моје биваше свако јутро?“ (П. 72, 13-14) Умирујући одговор добио је када је ушао у храм и сагледао њихов жалосни крај, схвативши да се Божија правда, ма колико нам се чинила спора, ипак непогрешиво извршава: „Јер, за лукавства њихова ставио си им зла, оборио си их када се узгордише. Како дођоше у опустошење ненадано, ишчезоше, пропадаше због безакоња свога“ (Пс. 72, 18-19).

Александар Живковић: Аншлус Србијице

Разлог зашто Бог оклева са казном треба тражити у томе што се за Њега с правом може рећи да Га много више одликује милостивост него праведност.² За разлику од старозаветне антропоморфне представе о Богу као Оном који се гневи због људских грехова, који је понекад не само неумољив и суров, него чак и осветољубив, који жели да зло у потпуности искорени, Бог се у Новом завету показује као биће љубави, као Онај ко не жели да ико пропадне, ко стрпљиво чека да се грешник покаје.³ Велики духовник нашег времена, Св. Порфирије Кавсокаливит, на основу властитог духовног опита, примећује да у бестрасном и благом Богу нема гнева „ни онда када кажњава“.⁴

Уверење да Бог или богови воде рачуна о људском понашању, те да стога добре очекује награда а зле казна, ако не у овом свету онда сигурно у оностраности, присутно је готово у свим религијама, а и у предању многих народа.⁵ Док у Индији постоји веровање да светом влада универзални космички морални закон, који се назива rta или dharma,⁶ да њему подлежу сва жива бића,⁷ у нашем народу постоји узречица: Што посејеш, то ћеш и пожњети. На основу тумачења различитих библијских епизода, Св. Николај Охридски и Жички указује да „срећа или несрећа једнога човека, једне породице, потомства и друштва зависи од извршења или гажења моралног закона Божјег“.⁸ По његовом мишљењу, сва „природа и сва историја људског рода стоји у зависности од једног јединог закона, од закона моралног“.⁹

За нас смртнике понекад је веома тешко да разумемо оно што нам се дешава, како на индивидуалном тако и на колективном плану, а поготово да сва та догађања ускладимо са веровањем у Божију правду, јер углавном нисмо у стању да се издигнемо изнад своје ситуације и све сагледамо у најширем могућем друштвено-историјском и морално-духовном контексту. Свакако није случајно што је Свевишњи још у древна времена поручио људима који су настојали да схвате смисао дешавања: „Јер мисли моје нијесу ваше мисли, нити су ваши путови моји путови“, него „колико су небеса више од земље, толико су путови моји виши од ваших путова, и мисли моје од ваших мисли“ (Ис. 55. 8-9).¹⁰ Ипак, на основу Светог писма, светоотачких списа, као и на основу властитог животног искуства, могли бисмо да закључимо да, и на личном и на колективном плану, што је у питању веће сагрешење то је дужи период који је некоме остављен за покајање. Док за лака сагрешења брзо искусимо адекватну казну, чији је циљ заправо васпитни, да бисмо увидели погрешност свог понашања, казна за велике грехе дуго се одлаже. Но уколико не дође до покајања, она ће бити веома строга. Тако је, на пример, Бог стрпљиво чекао више од четири стотине година да се ханански народи покају, а пошто се то није десило Јевреји су били Божије оруђе за страшно кажњавање непокајаних грешника.¹¹

Ако се присетимо Христових речи: „А онај слуга који је знао вољу господара свога и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; а који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен. А од свакога коме је много дато, много ће се и тражити; а коме је поверено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12, 47-48), јасно је да је за исто сагрешење одговорнији онај који је свестан да погрешно чини од оног који то није. Важно је истаћи да је одговорност градирана сходно нечијој, световној или духовној, позицији у заједници. Свакако да је већа одговорност на председнику, премијеру или министру него на обичном грађанину, баш као и владике у односу на свештеника а поготово у односу на обичног верника. Уколико неки народ има статус изабраног народа, као што је случај са јеврејским, казна за исто сагрешење много је већа од оне које ће претрпети неки народ који није склопио савез са Богом.¹² Ако се присетимо уговора који су Јевреји прихватили након Мојсијевог сусрета са Богом на Синају, који је уједно предвиђао Његов благослов и претио жестоком казном,¹³ онда нам је јасније зашто су током историје толико страдали. У том светлу треба сагледати и велика страдања српског народа током његове бурне историје. Прихвативши на црквено-народном сабору у Жичи, након Савине беседе о правој вери, завет остваривања у пракси Христових новозаветних начела, што је подразумевало сагласност да буду изабрани народ, штавише да постану свети народ,¹⁴ увек када би Срби одступали од свог назначења чекала би их праведна казна. Тајна великог страдања српског народа је у томе што Бог веома воли српски народ те је његова казна због кршења Божијих заповести већа него од оне које трпе други, незаветни народи.¹⁵

Овде ваља истаћи да од моралног лика световних и црквених старешина у великој мери зависи судбина једног народа. Уколико су они племенити, привући ће Божију наклоност, а уколико су неморални, народ који има такве недостојне световне и духовне поглаваре сигурно ће због тога испаштати.¹⁶ Могло би нам се учинити да је то неправедно, али народ је одговоран због тога што је породио, изабрао или заслужио такве личности.¹⁷ Познату изреку да имамо власт какву заслужујемо, могли бисмо благо кориговати речима: какву смо заслужили, јер сада су на делу последице нашег ранијег понашања, док нам садашње евентуално исправније понашање припрема бољу будућност.

Као што о томе речито сведочи судбина Содоме и Гоморе, да би једна заједница била сачувана од пропасти, неопходно је да у њој буде минималан број праведника. У случају Авраамове молбе Богу да поштеди град, неопходно је било најмање десет праведника (уп. 1. Мојс. 18, 32), али пошто су данас градови већи вероватно и расте број праведника потребних да би се избегла катастрофа. Јеврејски рабини су тврдили да одговорност за разарање Јерусалима није само на народу, чији су греси подстакли оправдани Божији гнев, него и на праведницима који су претходно напустили Јерусалим. Они верују да би град био поштеђен да су они остали у њему. Можда је заиста тако, али пре ће бити да је грех због распињања Христа био толико велики да чак и да су се у њему затекли такве личности као што су велики старозаветни пророци, због највећег могућег почињеног греха – богоубиства, Јерусалиму не би било спаса.¹⁸

Научни скуп „Манастир Светог арханђела Михаила на Превлаци и Зетска митрополија“ (14-16. новембра)

За разлику од данас преовлађујућег становишта да је свако одговоран само за своје грехе, никако се не сме занемарити, ако бисмо догађаје просуђивали из религијске перспективе, да постоји и колективна одговорност. Наиме, ми нисмо изоловане монаде да се на нама не би испољиле последице, позитивне или негативне, понашања наших ближњих. Свестан несталности тврдовратог јеврејског народа, спремног да се лако приклони поштовању паганских богова, Господ је од сваког Јевреја тражио ревновање за поштовање Његових заповести. Да би спречио евентуалну равнодушност побожних Јевреја према моралном и духовном стању свог народа, Бог посредством пророка опомиње: „Ево ме на те; извући ћу мач свој из корица, и истријебићу из тебе праведнога и безбожнога“ (Јез. 21, 8).¹⁹ У Старом завету Јахве предочава Израиљцима да је Он „Бог Ревнитељ“, да походи „гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена“ (2. Мојс. 20, 5). Додуше, као што показује развој старозаветног схватања, свакако је примарнија лична одговорност. Док се у ранијем периоду обично истицало: „Оци једоше кисело грожђе, а синовима трну зуби“ (Јез. 18, 2), након вавилонског ропства Божије речи упућене Јеврејима изражавају промену нагласка: „Која душа згријеши, она ће умријети, син неће носити безакоња очина нити ће отац носити безакоња синовљега; на праведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова“ (Јез. 18, 20).²⁰

Свако од нас има одговорност за судбину своје заједнице, јер она у извесној мери зависи од стања нашег бића те је на нама да се потрудимо да у тој мери очистимо и преобразимо своје биће да бисмо били уврштени у неопходан број праведника, чије би присуство поштедело заједницу од великог страдања. Осећање одговорности нарочито је јако код светитеља, који никада нису задовољни својим духовним стањем, који су у жудњи за што већим степеном духовне савршености веома критични према самима себи. Тако је старац Пајсије, истичући да смо одговорни за оно што се дешава, најпре констатовао: „Када се неко труди да буде бољи, утиче и на оне око себе и на цео свет“, а затим је себе, ако бисмо објективно просуђивали, неоправдано унизио: „Кад бих био светитељ, молитвом бих много помогао.“²¹ Да молитва праведника много помаже свету сведочи миленијумско светоотачко искуство. Тумачећи духовне увиде Св. Силуана Атонског, старац Софроније пише: „Природа свељудског бића је таква да човек, савлађујући зло у себи, самим тим наноси снажан ударац космичком злу, а последице тога имају благотворан утицај на судбину целог света. (…) Појава једног јединог светитеља јесте од изванредног значаја за читаво човечанство“ зато што светитељи зрачењем свог бића „целом човечанству доносе велики благослов“. Уверен да се свет одржава молитвом праведника, старац Софроније закључује да „кад земља буде престала да рађа светитеље, нестаће и силе која чува свет од катастрофе“.²²

Приликом одмеравања казне Бог, посредством Својих суптилних теразија, и те како води рачуна о околностима. Иако је, на пример, крађа као таква несумњиво грех, ипак се казна одмерава сходно томе да ли се неко за њу одлучио из крајње нужде, напросто зато да би преживео, или за тим није имао потребе јер је ионако већ имућан. Онај ко чини неправду и не слути да тиме заправо највише себи штети, да терет греха прелази и на његово потомство. Нечије страдање најчешће је последица личног или предачког греха. Међутим, као у случају праведног Јова, понекад Бог допушта да страдају и праведници. Уколико они трпељиво подносе своје страдање, уколико не ропћу на Бога, од тога ће несумњиво имати велику духовну корист.

Иако се Бог често служи неким моћником, обично злим, као несвесним средством кажњавања оних који су то заслужили, сходно Божијој правди на крају ће доћи ред и на самог моћника, уколико се у међувремену не покаје, да буде кажњен. Бог се, наиме, раније послужио њиме као средством кажњавања многих мањих грешника, али пошто је Он праведни судија, на крају ће Његово стрпљење превршити меру те ће насилник бити знатно строжије кажњен.²⁴ Присвајати себи тобожње право да се буде „бич Божији“, да се немилосрдно тлаче они који се дисквалификују као грешници, као што су повремeно чинили поједини сурови освајачи, израз је велике гордости те свакако није по Божијој вољи.

Преовлађујућа пракса већине млаких верника је молба Богу да буде милостив и дуготрпељив према нама када грешимо, да има разумевања за нашу палу природу, а да што пре испољи своју праведност према онима који нас злостављају. Такав став је израз наше духовне незрелости, јер показује да не схватамо да су они који нас повређују заправо несвесна Божија оруђа потенцијалног очишћења и преображаја нашег бића. Уколико се изборимо са искушењем које нас је снашло, уколико на зло које нам се чини не одговоримо истом мером, бићемо свакако на духовном добитку. Мада већина људи моли Бога да према њима буде милостив а не и праведан, могли бисмо се запитати да ли би можда обрнута молба била за нас кориснија у духовном погледу. Ако бисмо добро размислили о консеквенцама евентуалног Божијег удовољења такве молбе, лако бисмо закључили да би то било погубно за већину људи, јер не би били у стању да поднесу Божију правду лишену милосрђа. Стога је најбоље повиновати се скрушено непогрешивој Божијој вољи, јер Свевишњи најбоље зна која сразмера Његове правде и милости је за нас најбоља. Можда је уверење да можемо поднети Божију правду напросто само знак наше гордости. Као што би минимализовање Божије милости било претешко за нас, тако би минимализовање Божије правде у великој мери лимитирало наш духовни напредак.

Уколико се присетимо почетних речи српске химне: „Боже правде, Ти што спасе од пропасти досад нас“, лако ћемо уочити да је у њој наглашена спрега Божије правде и Божије милости. На нама је да, повинујући се Божијој вољи, уздајући се у Његову милост, својим моралним и духовним преображајем заслужимо боље сутра. Ма колико нам се чинило да су искушења велика, да је веома тешко заштитити своје националне интересе због тога што смо своју кућу саградили на прометном светском друму, ипак треба имати чврсту веру да су искушења увек толико велика колико смо у стању да поднесемо,²⁵ да ће нам милостиви и праведни Бог несумњиво помоћи, осим уколико Га не изневеримо. Упркос нашем осећању да нам светски моћници чине неправду, да смо изложени навалама зла, нема сумње да ће свима, па и онима малодушнима, макар на крају историје, бити јасно да увек побеђује Божија правда.

Владика Григорије: нова књига о љубави

1. Упркос томе што у Старом завету доминира уверење да је Јахве „праведан Бог“ (Ис. 30, 18), да је Његова правда вечна (Пс. 118, 142), да ће, самим тим, казнити грешнике, а благословом обдарити праведнике, ипак има и места која наизглед говоре о нечему што није у складу са Божијом правдом: „Свашта видјех за времена таштине своје: праведника који пропада у правди својој, и безбожника који дуго живи у злоћи својој“ (Проп. 7, 15).
2. Ако бисмо хтели да у теолошком погледу будемо суптилнији, могли бисмо рећи да Бог заправо и не кажњава, већ да напросто допушта да демони, непријатељи људског рода, остварују своје зле замисли. Наведимо поучне речи Св. Порфирија Кавсокаливита: „Бог не кажњава; удаљујући се од Бога, човек кажњава самог себе“ (Старац Порфирије: подвижник љубави – прозорљиви чудотворац, Нови Сад, 2009, 394). Уверен да Бога неупоредиво више одликује љубав од праведности, Св. Силуан Атонски примећује: „О Богу се не може рећи да је неправедан, тј. да у Њему има неправде, али се не може рећи ни да је праведан у смислу у коме ми схватамо правду.“ У прилог реченог он се позвао на речи Св. Исаака Сиријског: „Не усуђуј се називати Бога праведним. Јер, каква је то правда – кад смо ми сагрешили, а Он је Јединородног Сина предао на крст?“ (Софроније, Старац Силуан, Манастир Хиландар, 1998, 118). Упркос томе што се Јахве у Старом завету повремено приказује као веома строг и немилосрдан према онима који се огрешују о Његове заповести (уп. нпр. каменовање оног који је скупљао дрва у суботу – 4. Мојс. 15, 32-36), Он за Себе каже да је „Бог милостив, жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и истином“ (2. Мојс. 34, 6).
3. Додуше, наговештаји тог уверења присутни су и у Старом завету. Тако Бог каже да му није мило да погине безбожник, већ да би волео да се овај „одврати од путова својих и буде жив“ (Јез. 18, 23). Ваља истаћи да би Бог опростио и самом Сатани када би се покајао, али гордост овом палом, некада највишем анђелу не дозвољава да то учини. Иначе, није наодмет приметити да разлог строгости Старог завета треба тражити у томе што је управо такав закон „био користан за оно време“, јер је био примерен духовном стању људи тог времена. Св. Пајсије Светогорац истиче: „Није закон био окрутан, већ је нараштај био такав“ (Старац Пајсије Светогорац, С болом и љубављу савременом човеку, Врање, 2018, 123).
4. Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита, Нови Сад, 2005, 140.
5. Уп. Владика Николај, „Номологија“, у: Изабранa дела у 10 књига, III, Ваљево, 1996, 52-59. Додуше, нарочито у религијама које одражавају нижи ниво човековог духовног развоја, веровало се да се жртвоприношењем могу изгладити наши греси, да није толико важно морално стање нашег бића. Но са развојем људске свести постаје јасно да Бог инсистира на нашем моралном усавршавању а не на приношењу жртава. Тако у Индији временом сазрева свест да се богови не могу „никаквим жртвама наговорити нити одвратити од путева правде“ (Сервапали Радакришнан, Индијска филозофија, I, Београд, 1964, 77), баш као и код Јевреја, о чему сведоче Соломонове речи: „Да се чини правда и суд, милије је Господу него жртва“ (Пр. Сол. 21, 3).
6. Иако се и тамо понекад говоре да Варуна штити космички морални поредак, те да има улогу да одмерава и извршава казну, ипак је преовлађујуће схватaње да се казна заправо одиграва по безличном и неумољивом закону карме.
7. И у хришћанству поједини свети оци сматрају да ће за огрешење о морални закон казну искусити не само људи него и животиње. Св. Пајсије Светогорац је уочио „да се, кад животињице неће да послушају оно што им се каже, касније види да су платиле за своју непослушност“ (Старац Пајсије – човек љубави Божије, Београд, 2005, 270).
8. Владика Николај, „Номологија“, у: Изабранa дела у 10 књига, III, Ваљево, 1996, 45.
9. Исто, 44.
10. Један монах се дуго молио Богу „да му покаже због чега бивају ове неправде, да добри често пате, а злима иде добро“ (Старац Клеопа, Велики је Бог, Београд, 2004, 46). Иако је тиме у извесној мери испољио дрскост, Бог му је због његовог светог живота, посредством анђела прерушеног у монаха, помогао да схвати да је човеку тешко да у конкретним животним ситуацијама правилно процени нечије понашање. Анђео га је, крајње уверљиво, поучио да су судови Божији недостижни за људско разумевање и да их не може „знати нико, ни анђели с неба“ (Исто, 54). Чак је и светитељима понекад било тешко да схвате оно што се дешава, да проникну у смисао страдања. Тако су се многи руски монаси двадесетих година века XX питали зашто је Господ дозволио револуцију у Русији, бастиону православља, која је довела до ужасног прогона православних верника. Они су, додуше, претпостављали да је у питању заслужена казна због хлађења вере у руском народу, али требало је да прође много времена па да се схвати да је крајња сврха тог мученичког страдања, налик оном током ранохришћанског доба, била та да дође до духовног препорода Русије, како би она била спремна да у ово наше смутно време заштити свет од демонских напада. Уп. Старац Пајсије – човек љубави Божије, 259.
11. Пример искреног и масовног покајања Ниневљана након Јонине проповеди показује да је Бог спреман да опрости. Уп. Јона 3, 4-10.
12. „Само вас познах између свијех племена земаљских, зато ћи вас походити за сва безакоња ваша“ (Ам. 3, 2), опомиње Свевишњи припаднике изабраног народа.
13. Савез са Богом имао је форму својеврсног уговора којим се Свевишњи обавезује да ће штитити Свој изабрани народ, а овај да ће му бити веран и да ће поштовати Његове заповести. Јахве за Себе каже да је „Бог вјеран, који држи завјет свој и милост своју до тисућу кољена онима који га љубе и држе заповијести његове“, али и да „плаћа онима који мрзе на њ, свакоме истребљујући га, и не одгађа ономе који мрзи на њ, плаћа свакоме“ (5. Мојс. 7, 9-10). Уп. такође: 3. Мојс. 26; 5. Мојс. 28.
14. Позивајући се на Доментијана који пореди Св. Саву, богоносца, и Мојсија, боговидца (Уп. Дометијан, Житије Светог Саве, Београд, 2001, 375-391), пре свега на његово уверење да српски духовни отац „Богу приведе савршен народ“ (Исто, 391), Св. Николај Српски је истакао да је Св. Сава „ставио пред свој народ“ светост као „као крајњи и врховни идеал човечјег рода указан од Бога“ (Николај, Свети Сава, Београд – Подгорица, 2013, 205).
15. „Ко има малу љубав према некоме, малом казном кажњава свога невернога друга. А ко има велику љубав, већма и бије свога невернога друга“, примећује Св. Николај Српски те указује да су стога Срби током своје историје често жестоко кажњавани – бијени су „онако љуто (…) како само увређена Божанска љубав уме да бије невернога друга; бије, не да убије, него да га отргне од савеза са ђаволом – сатаном“ (Св. Николај Охридски и Жички, Кроз тамнички прозор, Зрењанин, 2004, 109-110).
16. Уп. Владика Николај, „Рат и Библија“, у: Изабранa дела у 10 књига, III, Ваљево, 1996, 171-174.
17. Св. Анастасије Синаит тврди „да су властодршци, који су достојни власти коју носе, од Самога Бога уведени у своје звање“, а да се они недостојни свога звања уводе „у њих по Божијем допуштењу, или по Његовој светој вољи због недостојности народа над којим владају“. Он наводи пример једног монаха који је неколико дана вапио Богу с питањем зашто им је доделио тако злог цара као што је Фока Тиранин. Најзад је добио Божији одговор: „Зато што нисам могао да нађем другог, горег од овог.“ Оне који имају истакнуте позиције Св. Анастасије опомиње да се не погорде због њих, јер можда су на челу државе или Цркве не због своје достојности, него као казна грешном народу. Крајње недостојној личности, која је недавно хиротонисана у звање епископа, а која је почела да умишља да заслужује такво звање, Бог је послао анђела са отрежњујућом поруком: „Што се гордиш несрећниче? Заиста ти кажем да ниси постао епископ зато што си достојан свештеничког чина, него зато што овом граду приличи само један такав епископ. Бољег није ни заслужио“ (https://pravoslavlje.org/o-nedostojnim-vlastodršcima).
18. Бог је пророку Језекиљу предочио да ако му нека „земља згријеши учинивши невјеру“ (Јез. 14, 13), ако се приклони паганским божанствима, онда чак и да се у њој нађу три велика праведника: Ноје, Данило и Јов, она би истрпела страшну казну, јер би Бог на њу пустио „четири љута зла своја, мач и глад и зле звијери и помор“ (Јез. 14, 21). Поменути праведници својим молитвама не би били у стању да избаве синове и кћери те земље од пропасти, већ ће само „своје душе избавити правдом својом“ (Јез. 14, 20), уз неколико њих који такође заслужују Божију милост.
19. Када је Финес, да би осујетио прељубничку тенденцију у Израиљу и ублажио грех Јахвеов, убио копљем непослушног Израиљца Замрију и његову жену Мадијанку, наишао је на Божије одобравање (4. Мојс. 25, 13) те је само он, уз Исуса Навина, од Израиљаца који су напустили Египат удостојен да ступи у Обећану земљу.
20. Исто схватање налазимо и у Петокњижју: „Нека не гину оцеви за синове ни синови за оцеве; сваки за свој гријех нека гине“ (5. Мојс. 24, 16).
21. Старац Пајсије – човек љубави Божије, 364. Иначе, он је био уверен да је понекад „довољна молитва само једног праведника да умилостиви Бога за цео народ“ (Исто, 388).
22. Архимандрит Софроније, Старац Силуан, 198-199.
23. У познатој народној изреци да страдам као да сам се на Бога камењем бацао, осећа се тон роптања, уверење да заправо неправедно страдам. Међутим, ако своје грехе представимо као камење којима погађамо Христа, нашег Искупитеља, онда нећемо уображавати да трпимо неправду. Сам чин роптања, чак и ако, процењивано људским мерилима, „неправедно“ страдамо,  већ је грех јер тиме испољавамо сумњу у Божији промисао. Истински праведник, као што је био Јов, чак и када не види разлог страдања, задржава поверење у Бога: „Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње“ (Јов 1, 21).
24. Св. Пајсије Светогорац најавио је предстојећу пропаст Турске, која је иначе била оруђе кажњавања балканских православних народа због њиховог моралног кварења (уп. нпр. Николај, Косово и Видовдан, Београд – Подгорица, 2013, 15), зато што се није покајала за своје велике злочине, учињене током протеклих векова, иако је имала сасвим довољно времена. Види: Старац Пајсије – човек љубави Божије, 524. Тешку казну вероватно ће искусити и обезбожени Запад, не да би био уништен, већ да би се вратио Христу. „Свој Крст и благослов узео је Христос и удаљио се“ (Свети Николај Охридски и Жички, Кроз тамнички прозор, 152) од Западне Европе, у којој се „повампирио сатанаски Рим“ (Исто, 159). Запад ће бити мучен од демона све док се не покаје и скрушено обрати Христу за помоћ.
25. Уп. 1. Кор. 10, 13.

Извор: Живот цркве