Пише: Милован Урван
Кажу да сваки народ има неку своју националну особеност: Французи имају шарм, Италијани темперамент, Енглези хладноћу. А ми? Ми имамо — злурадост. Не било какву, већ ону домаћу, органску, праву завичајну, коју би UNESCO могао лако уврстити у нематеријално културно насљеђе, само да зна шта га чека.
На свадбама, гдје би требало да се радујемо туђој срећи, ми то и радимо — али не баш искрено. Док младенци играју коло, ми у себи шапућемо: да ми је знати колико су се задужили за ово весеље, колико су зарадили? Има ту и осмјеха, али обично само до тренутка кад комшиница примјети да је млада љепша него што смо очекивали. Онда почиње тај мистериозни процес мијешања шампањца са завишћу, опасан по здравље.
Слично је и на сахранама. Људи дођу да изразе саучешће, да подијеле бол — а неки, да се мало разгледају. Увијек се нађе бар један који кроз уздах каже: „Ето, видиш, нисам ја најгоре прошао у животу.“ То је она фина, елегантна, скоро невидљива злурадост, као кад вам неко каже да вам је нова фризура „интересантна“.
Али, признајмо, прави процват нашег националног талента десио се доласком интернета. Шта су свадбе и сахране у односу на оно што се дешава у коментарима под вијестима? Ту се наш човјек ослободио свих стега: не мора да гледа у очи, не мора да се претвара, не мора да пази шта говори. Маска је на лицу, а профилна слика — туђа. И онда креће фестивал храбрости и мудрости.
Деси се трагедија? Прво питање је: „А чији је?“ Јер није ваљда да ћемо трошити емоције без страначке припадности! Ако у граду Н. влада градоначелник М., кога не волимо ни у теорији ни у пракси, онда је све — буквално све — његова кривица. Поплава? Наравно. Пукла цијев у другом дијелу града? Сигурно нешто петља. Маца се попела на дрво? Е, то је већ класичан примјер неспособности власти.
То је тај чаробни дух злурадости: ако је добро — није добро довољно; ако је лоше — може још горе, и најбоље је ако нас лично не погађа, али можемо барем коментарисати као да смо на балу вампира.
И тако, корача наш људина кроз свијет, духовно слијеп, али убјеђен да све види боље од свих. И што је најљепше — не слути да не види. То је та аутентична домаћа сигурност: никуда не идемо, али чврсто стојимо на свом мишљењу.
Иронија је, наравно, у томе што та злурадост никога није усрећила, али сви се ње чврсто држимо. Можда зато што је, на крају дана, много лакше радовати се туђем паду него градити сопствени успјех. Или бар тако делује.
Јер, ако бисмо једном покушали да се радујемо туђој срећи као сопственој — можда бисмо, ко зна, на крају били чак и срећни људи. Али ето, да не журимо — има времена, ако нема наде. Злурадост је, ипак, дио традиције. А традицију треба његовати… док нам се не смучи.
