Пише: Зоран Андрић
Мало је књижевних јунака који су тако дуго надживели сопствено време као Одисеј.
Краљ Итаке, лукави путник, ратник и повратник, већ готово три хиљаде година остаје симбол људске жеље за повратком, али и способности да се преживи у свету неизвесности.
Уочи нове филмске реинтерпретације Хомеровог епа у режији Кристофера Нолана, немачки историчар антике Рајмунд Шулц је у књизи ”Одисеј: Мит и истина” покушао да са овог јунака скине наслаге вековних идеализација и прикаже његово право, далеко сложеније лице.
За Шулца Одисеј није блистави витез антике, нити непогрешиви узор мудрости и храбрости.
Он је човек свог суровог времена: потомак моћне породице, али и породице превараната; дипломата и стратег, али и човек који се служи лажју, преваром и насиљем.
Његова величина није у моралном савршенству, већ у изузетној способности да се снађе у свету у којем су границе између части и користи, храбрости и безобзирности, често замагљене.
Шулц посматра „Одисеју“ не само као мит о повратку кући већ и као документ једне цивилизације у настајању.
У његовој анализи открива се свет архајске Грчке – свет трговачких путева између Истока и Запада, сукоба аристократа и народа, сталних миграција, борбе за моћ и опстанак.
Одисејева лутања тако постају више од низа фантастичних авантура: она су слика човека изгубљеног у непрегледном простору историје.
Посебну пажњу аутор посвећује женским ликовима који окружују јунака – Пенелопи, Кирки, Калипси и Наусикаји.
Оне нису само епизодне фигуре на његовом путу, већ силе које откривају различите стране његове личности: његову слабост, жељу, усамљеност и потребу за припадањем.
Насупрот чарима далеког и привлачног света који му нуде Кирка и Калипсо, Одисеј се на крају враћа заједници, јер човек, како Шулц показује, није створен за вечиту самоћу.
Међутим, повратак на Итаку није романтични завршетак једне херојске одисеје.
Уместо тријумфа правде, Шулц у убиству просаца види сурову демонстрацију моћи и освете. Велики јунак Хомеровог света показује и своју мрачну страну: он побеђује, али иза његове победе остаје траг насиља и губитка.
У томе се, према Шулцу, крије и разлог Одисејеве трајне привлачности.
Он није херој без мане, већ први велики „несавршени јунак“ светске књижевности.
Његова снага произлази из његових слабости, а његова модерност из способности да сумња, да греши и да се мења.
Одисеј није онај који никада не пада, већ онај који после сваког пада покушава да пронађе пут назад.
Њујорк Тајмс: Одисеј можда није постојао, али јесте имао поштоваоце у древној Итаки
Класични филолог Курт Штајнман, аутор најновијег немачког превода „Одисеје“, превео је полyтропос 2007. године као „променљив“, Јохан Хајнрих Фоц, који је епос превео 1781. године, као „много је лутао“. Роланд Хампе у издању Реклам из 1979. године као „много путовао“, а Карл Фердинанд Лемп као „спретан и лукав“. То нису безначајне разлике, поготово ако треба да опишу једну од централних фигура западне историје културе.
Али до данас нико не може са сигурношћу рећи да ли се полyтропос односи на Одисејев карактер („променљив“), његову прошлост („много тога је прошао“) или његову моралну двосмисленост („лукав“).
Постоје добри аргументи за сваку могућност, такође зато што је Одисеј први антихерој у историји књижевности: као краљ и војсковођа, он је током радње „Одисеје“ пре свега задужен за безбедан повратак својих људи са Тројанског ратишта у Грчку, али је он сам једини који тамо стиже жив.
Књига Рајмунда Шулца зато није само још једна студија о античком миту.
Она је и оглед о човеку – о његовој похлепи и храбрости, о потреби за домом и искушењу странствовања, о граници између цивилизације и варварства.
После толико векова Одисеј нас и даље привлачи управо зато што у њему препознајемо сопствене противречности.
Извор: Данас
