Пише: Марко Вујачић
Ћетна се родила на Чеву, у познатој кући Вукотића, године 1786. Први пут је била удата за једног имућна сељака, али није том удајом била задовољна, јер је у свом мужу видјела слаба и неодважна човјека. Зато једном одлучи да га стави на пробу.
Прије но што ће се муж вратити кући, Ћетна сједне на праг од врата, пружи ноге преко прага и узме преслицу да преде. У томе јој дође муж и умјесто да каже жени да устане да би он могао ући у кућу, заобиђе је и уђе без ријечи. А тада је био обичај, кад домаћин дође кући, да га жена на ногама дочека и понуди столицу да сједне. Све ово што се збило наљутило је Ћетну и она се врати дома, у род, и рече оцу да не може живјети с млакоњом па да би је сву сасјекли.
Убрзо послије овог удала се за Петра Јововића из Марковине.
И њега је „пробала“ као првог домаћина, но, Петар, кад је видио како прекрштених ногу сједи на прагу и не диже се, потегне чибук те је добро изудара. Ћетна ништа не рече нити се пожали, а доцније је причала да је тада у себи рекла: „Овакав ми муж и домаћин треба“. Јер, Петар је био заиста гласит човјек и јунак добар у бојевима за вријеме Петра I против Турака и Француза.
Ћетна је с Петром живјела лијепо и родила му три сина – три знаменита Црногорца: Рама, оца Новакова, попа Луку и попа Мила, опјеване јунаке и харамбаше…
Године 1858, у бици на Граховцу, била су сва три сина Ћетнина и унук Новак Рамов. Она је тада живјела на Цетињу. Кад је стигао глас од војводе Мирка Петровића о великој црногорској слави и побједи на Граховцу, на Цетињу је настало весеље и звонила су сва звона с Иванбегова манастира. Народ је играо кола и пјевао, величао славу оружја Црне Горе.
Убрзо је и други глас стигао о потанкости исхода битке и погибије појединих Црногораца. Књаз Данило је одмах на редио да се прекине весеље, у знак жалости. Ћетна Петрова завиче из кола:
− Што прекидаш весеље, господаре?
− Изгинули су нам, Ћетна, Црногорци. Рањени су ти Рамо и Мило и унук Новак, а поп Лука погибе…
− Па зар због тога весеље да прекидамо?
- Нијесам их родила, господаре, да умру на пријеклад, но да гину за Црну Гору. Не ломи се турска сила без погибије јуначке, паше се сабљама сијеку и топови на ханџар отимају… Дођи, господаре, па са мном заиграј у коло…
Књаз Данило је пришао и играо са Ћетном, и весеље народа није престајало.
Доцније, за вријеме друге Омер-пашине похаре, погинуо је и Рамо, други син Ћетнин, у Кити Никшићкој, на мјесту које се отада зове Рамова главица. Трећи син, поп Мило, делија и јунак, при опсади Никшића 1877. године, долетио је под градски бедем сам и позвао бега Мушовића на мегдан. Ту су припуцале турске пушке и убиле га.
Ћетна је преживјела сва три сина и остала до смрти, и послије, поштована и цијењена. Књаз Никола наредио је да јој се споменик подигне. Њега нема, ко зна зашто, сем једне обичне камене плоче крај Петрове цркве у Никшићу. На њој пише: Ћетна Петрова Јововић, рођена на Чеву 1786, умрла 1882. Ко све није испред Петрове цркве окитио своје гробове свим и свачим, а испод неугледног камена почива горда жена и мајка јунака..
Извор: Марко Вујачић, Знамените Црногорке. НБ „Радосав Љумовић“: Подгорица, 2025.
