Piše: Zoran Andrić
Malo je književnih junaka koji su tako dugo nadživeli sopstveno vreme kao Odisej.
Kralj Itake, lukavi putnik, ratnik i povratnik, već gotovo tri hiljade godina ostaje simbol ljudske želje za povratkom, ali i sposobnosti da se preživi u svetu neizvesnosti.
Uoči nove filmske reinterpretacije Homerovog epa u režiji Kristofera Nolana, nemački istoričar antike Rajmund Šulc je u knjizi ”Odisej: Mit i istina” pokušao da sa ovog junaka skine naslage vekovnih idealizacija i prikaže njegovo pravo, daleko složenije lice.
Za Šulca Odisej nije blistavi vitez antike, niti nepogrešivi uzor mudrosti i hrabrosti.
On je čovek svog surovog vremena: potomak moćne porodice, ali i porodice prevaranata; diplomata i strateg, ali i čovek koji se služi lažju, prevarom i nasiljem.
Njegova veličina nije u moralnom savršenstvu, već u izuzetnoj sposobnosti da se snađe u svetu u kojem su granice između časti i koristi, hrabrosti i bezobzirnosti, često zamagljene.
Šulc posmatra „Odiseju“ ne samo kao mit o povratku kući već i kao dokument jedne civilizacije u nastajanju.
U njegovoj analizi otkriva se svet arhajske Grčke – svet trgovačkih puteva između Istoka i Zapada, sukoba aristokrata i naroda, stalnih migracija, borbe za moć i opstanak.
Odisejeva lutanja tako postaju više od niza fantastičnih avantura: ona su slika čoveka izgubljenog u nepreglednom prostoru istorije.
Posebnu pažnju autor posvećuje ženskim likovima koji okružuju junaka – Penelopi, Kirki, Kalipsi i Nausikaji.
One nisu samo epizodne figure na njegovom putu, već sile koje otkrivaju različite strane njegove ličnosti: njegovu slabost, želju, usamljenost i potrebu za pripadanjem.
Nasuprot čarima dalekog i privlačnog sveta koji mu nude Kirka i Kalipso, Odisej se na kraju vraća zajednici, jer čovek, kako Šulc pokazuje, nije stvoren za večitu samoću.
Međutim, povratak na Itaku nije romantični završetak jedne herojske odiseje.
Umesto trijumfa pravde, Šulc u ubistvu prosaca vidi surovu demonstraciju moći i osvete. Veliki junak Homerovog sveta pokazuje i svoju mračnu stranu: on pobeđuje, ali iza njegove pobede ostaje trag nasilja i gubitka.
U tome se, prema Šulcu, krije i razlog Odisejeve trajne privlačnosti.
On nije heroj bez mane, već prvi veliki „nesavršeni junak“ svetske književnosti.
Njegova snaga proizlazi iz njegovih slabosti, a njegova modernost iz sposobnosti da sumnja, da greši i da se menja.
Odisej nije onaj koji nikada ne pada, već onaj koji posle svakog pada pokušava da pronađe put nazad.
Njujork Tajms: Odisej možda nije postojao, ali jeste imao poštovaoce u drevnoj Itaki
Klasični filolog Kurt Štajnman, autor najnovijeg nemačkog prevoda „Odiseje“, preveo je polytropos 2007. godine kao „promenljiv“, Johan Hajnrih Foc, koji je epos preveo 1781. godine, kao „mnogo je lutao“. Roland Hampe u izdanju Reklam iz 1979. godine kao „mnogo putovao“, a Karl Ferdinand Lemp kao „spretan i lukav“. To nisu beznačajne razlike, pogotovo ako treba da opišu jednu od centralnih figura zapadne istorije kulture.
Ali do danas niko ne može sa sigurnošću reći da li se polytropos odnosi na Odisejev karakter („promenljiv“), njegovu prošlost („mnogo toga je prošao“) ili njegovu moralnu dvosmislenost („lukav“).
Postoje dobri argumenti za svaku mogućnost, takođe zato što je Odisej prvi antiheroj u istoriji književnosti: kao kralj i vojskovođa, on je tokom radnje „Odiseje“ pre svega zadužen za bezbedan povratak svojih ljudi sa Trojanskog ratišta u Grčku, ali je on sam jedini koji tamo stiže živ.
Knjiga Rajmunda Šulca zato nije samo još jedna studija o antičkom mitu.
Ona je i ogled o čoveku – o njegovoj pohlepi i hrabrosti, o potrebi za domom i iskušenju stranstvovanja, o granici između civilizacije i varvarstva.
Posle toliko vekova Odisej nas i dalje privlači upravo zato što u njemu prepoznajemo sopstvene protivrečnosti.
Izvor: Danas
