Пише: Франц Лиц
Превод: Даринка Јовановић
Скоро три хиљаде година „Одисеја“ влада свијетом књижевности. Запањујућа прича о залуталом краљу који се бори са разљућеним боговима и морским чудовиштима, не би ли повратио свој престо на јонском острву Итака
Преведена је на најмање шездесет језика и има преко тридесетак филмских адаптација, међу којима је и верзија Кристофера Нолана, која је прошле недјеље почела да се приказује у биоскопима широм свијета.
Је ли лукави краљ који се досјетио да направи Тројанског коња био заиста човјек од крви и меса или само плод Хомерове маште? Савремени научници, уопште узев, ову епску драму сматрају фолклором. Ипак, посљедњих година, археолози који се баве Итаком пронашли су доказе, према којима су древни народи ову причу другачије доживљавали. Високо, на једном стјеновитом гребену, научници су открили оно чиме се обожаваоци приче највише заносе: руине једног 2400 година старог скровишта са ситницама које указују на то да је краљ Одисеј био обожавана историјска личност.
Ово налазиште је уклесано у брду Егзоги, а дуго је било познато као Хомерова школа. Археолози су чепркали по овом мјесту дуже од једног вијека и одбацили готове сваку везу са „Одисејом“. Ископавања из 1878. године открила су мало тога што би одговарало живописним описима из Хомеровог текста.
Међутим, од 2018. године, Јанис Г. Лолос, археолог са Универзитета у Јањини у Грчкој, предводи ископавања на том локалитету, надовезујући се на систематска истраживања која су тамо спровођена од 1994. до 2011. године. У изјави од прошлог љета, грчко Министарство културе дало је опис епохалним открићима са тог налазишта, међу којима је и велика церемонијална сала, што је можда била стратешка осматрачница и очувана цистерна изграђена у микенском стилу.
Мјештани су се дуго питали јесу ли те руине темељ некадашње Одисејеве микенске палате. Али, Лолос је скренуо пажњу на то да његов тим није открио ништа што би указало на преостале дјелове комплекса који датирају уназад 1200 година прије Христа, када се сматра да су се одвијала Одисејева путовања. Ипак, ова руина премошћава јаз између древне поезије и историјских чињеница. За Грке из античког доба, Одисеј је био довољно стваран да му се исказује дубоко поштовање и оданост.
„Ова нова открића не служе томе да боље разумијемо Хомерово бронзано или гвоздено доба“, каже Рејчел Кусер, археолог и историчар умјетности на Универзитету у Њујорку, која није била дио пројекта. „Заправо, она показује како су стари Грци створили измишљену хомеровску прошлост.“
Одисејон
Хомерова школа, коју археолози често зову Одисејон, датира још из трећег вијека прије нове ере, око 500 година након што је Хомер написао своје епове, и читав један миленијум након што је овај јунак наводно кренуо на пут кући из рата.
Дубоко у земљи Одисејона, Лолос и његове колеге су открили благо у виду углачане црне чаше, накита и олтара за молитву. Али право благо крило се у хиљадама разбијених дјелића грнчарије. Међу њима су се налазиле плочице исписане латинским и класичним грчким језиком, што указује на то да је ово удаљено мјесто било изненађујуће космополитско средиште.
Тим је пронашао више од стотину бронзаних и сребрних новчића искованих у полисима широм хеленистичког и римског свијета. „То указује на константно кретање морепловаца, трговаца и ходочасника, чак и са далеких мјеста, према Одисејону на Итаки“, каже Кристина Марабеа, археолог на Универзитету у Грчкој и истраживач на налазишту. Године 2022, Марабеа је сарађивала са Лолосом и другим научницима на раду под насловом „Нови докази о постојању неолитске Итаке“.
На три различите плочице, име Одисеј је било утиснуто или урезано у глину. Једно се преводи као „Одисејево“, што указује на то да је митски јунак посједовао ту земљу. На другом је писало „Одисеју“ – поклон самом краљу.
Колективно памћење
Иако Хомерова прича, према ријечима историчара, није била надахнута стварним Одисејем, она је ипак овјековјечила једно ишчезло доба сурових поглавара из бронзаног доба, који су пљачкали прекоморске крајеве, владали огромним каменим цитаделама и контролисали широке трговачке мреже од 1700. до 1050. године прије нове ере. А мит о Одисеју помогао је да настане снажан вјерски феномен познат као култ хероја. До осмог вијека прије нове ере, ове регионалне секте постале су толико утицајне да, када је атински законодавац Дракон саставио први законик града, није само прописао казне за смртнике, већ је законом обавезао грађане да, осим олимпијских богова, поштују и локалне хероје.
Готово једнако много расправа води се и о аутору „Одисеје“. Седам градова на Медитерану надметало се за право вриједно хвале да је Хомерово родно мјесто, а то горко ривалство овјековјечио је драмски писац из 16. вијека Томас Хејвуд: „Седам богатих градова надмеће се око мртвог Хомера/док је живи Хомер просио свој хљеб“. Други истраживачи тврде да су „Илијада“ и „Одисеја“ једноставно превише различите по стилу, тону и погледу на свијет да би икада могле проистећи из истог ума.
Данас доминантно академско мишљење лелуја негдје између та два становишта: није постојао један Хомер, већ читав низ њих. Ремек-дјела која данас читамо нијесу настала из пера усамљеног генија. Напротив, око осмог вијека прије нове ере, управо у вријеме када је Грчка прилагођавала феничанско писмо како би изградила сопствени систем писања, ти текстови су састављени из огромног колективног памћења.
Према овом тумачењу, приче представљају антологије старе вјековима. Обликовали су их такозвани рапсоди; путујући приповједачи који су из магле времена извлачили саге, непрестано их изнова обликујући како би задржали пажњу своје публике.
Али не слажу се сви с тим.
„Није ме срамота да кажем да вјерујем да је постојао један Хомер, чак и ако то није било његово право име“, рекла је Дејзи Дан, ауторка књиге „Нит која фали“. „`Илијада` и `Одисеја` су толико добро структуриране и толико вјешто ритмички удешене да дјелује као да је једна особа одредила ток тих прича.“ Она замишља Хомера не као пасивну реликвију, већ као активног творца писане ријечи, врхунског уредника који је журио да забиљежи пролазни свијет прије него што је нестао у тишини.
Нигдје није као код куће
Послије 20 година суровог ратовања и бесциљног лутања, краљ Одисеј се коначно вратио кући, на Итаку. Или ипак није?
Чак су и антички историчари сумњали у то. У трећем вијеку прије нове ере, географ Ератостен позвао је читаоце да „Одисеју“ не тумаче превише дословно. „Мјесто Одисејевих лутања пронаћи ћете онда кад јеж мајку нађе“, писао је он шаљиво.
Извор: Дан/ „Њујорк тајмс“
