Разговарао: Иван Миленковић
Ни после 25 година од формирања Владе Зорана Ђинђића, дакле од 25. јануара 2001. године, не постоји јасна оцена учинака и домета те Владе, те њеног наслеђа. Најбитнији разлог за ту амбивалентност несумњиво је то што су на власти већ 13 година припадници и корисници режима Слободана Милошевића. Могло би се помислити да већ сама та околност не говори добро о тој Влади, али се истовремено никако не сме заборавити да је Зоран Ђинђић убијен 26 месеци после формирања Владе, те да је управо та Влада наследила земљу коју је Милошевићев режим темељно разорио (рачунајући и напад НАТО, као круну Милошевићеве владавине). Најзад, та Влада је значила успостављање прве републике у историји ове земље – после кнежевина, монархија, комунистичке и националистичке диктатуре – те да је та република, онако крхка, пала пред популистичким ауторитарним режимом Александра Вучића.
“Била је то прва демократска влада од Другог светског рата, зато што је дошла на власт на демократским изборима”, каже професор Иван Вујачић. “Мислим да људи код нас греше када кажу да је вишестраначје дошло са Слободаном Милошевићем 1991. године. Избори које је он организовао били су толико непоштени, толико неравноправни и толико се на тим изборима крало да се они не могу сматрати правим демократским изборима, нити се због тога систем може сматрати правим вишестраначким системом. Све то смо знали и, у суштини, политику смо користили као револуционарно средство за темељни преображај ка друштву европског типа. Била је то прва демократска и, наравно, републиканска влада јер је република у основи тог уређења. Била је то прва модерна српска република.”
ВРЕМЕ: Колико сте били близу догађајима после 5. октобра?
ИВАН ВУЈАЧИЋ: Дозволите једну анегдоту. Одмах после 5. октобра имали смо председништво странке. Било нас је, не знам тачно, али сигурно 15–1 6. Водила се расправа, али мене није понело добро расположење. На почетку састанка види Зоран да сам лоше воље, “шта си обесио нос?”, пита ме. “Зато што сви овде брину ко ће шта бити, а не шта ћемо радити”, рекао сам. “Мој савет и уједно предлог закључка са овог састанка гласи да из ових стопа одеш код Коштунице, затражиш премијерско место и пет министарстава: финансије, полицију, правду, социјалу и приватизацију.” Рекао сам му тада да овај народ нема времена да чека преговоре о влади када прођу следећи избори, крајем децембра. “Морамо да имамо спреман тим који ће заузети места и почети да ради од првог дана”. Тај предлог је одмах прихватио. Наравно, он би се тога сетио сам и урадио би он то и без мене, али је стицајем околности то био мој први предлог после 5. октобра.
Влада, међутим, није тако изгледала.
Није. Ђинђићева идеја била је да Владу подели на политички и експертски део, што је и урадио. У том експертском делу пре свега би требало да седе људи задужани за животна питања, економију пре свега. Но, морао је, истовремено, да задовољи велики број чланица ДОС. Демократска странка је, заправо, имала само два министарства, Гордану Матковић као министарку за социјална питања и Драгана Домазета као министра науке. Из тог експертског дела чланови странке нису били ни Александар Влаховић, министар приватизације (он се учланио један дан после Ђинђићевог убиства). Божидар Ђелић (министар финансија) није био члан кад је постао министар, него је ушао касније. Од оних министарстава које сам предложио Ђинђић није добио министарство правде (Владан Батић), нити министартво полиције (Душан Михајловић). Но, добио је секторе финансија, социјалних питања, приватизације, економских односа са иностранством (Горан Питић). Има ту и других министарстава која су била више екпертски него страначки обојена (на пример грађевина, трговина, саобраћај).
Заправо су тада постојале две владе: републичка, Ђинђићева, и Савезна влада Зорана Жижића.
Ђинђићева Влада је имала одличну координацију са Савезном владом. Многи проблеми који су створени за време Милошевића били су на равни федерације. То значи, пре свега, дугови према иностранству, враћање у међународне организације и међународне финансијске институције, укидање разних дозвола за спољну трговину као извора огромне корупције. Све то је радила Влада на чијем челу је, суштински, био Мирољуб Лабус. Реално, он је био прави премијер Савезне владе. Бавио се и другим стварима, европским интеграцијама, предлозима за реформу федерације, за затварање банака јер су нереално велика средства била неопходна да би се оне уопште санирале, отприлике 10 одсто БДП, што је било неприхватљиво (не заборавите да је у то време БДП био низак). За затварање банака Лабус је имао Зоранову подршку јер се то није могло урадити без републичке Владе. Ово говорим јер се и дан-данас прича како је домаће банке требало задржати, али то је било апсолутно немогуће, то јест економски недостижно.
Какву сте ситуацију затекли када сте преузели власт?
Била је много гора него што смо очекивали. Само један детаљ: када је дошла зима, Европска унија нам је помогла између осталог и донацијом у струји јер би се иначе систем распао.
Очекивања су била огромна, а критике су кренуле од првог тренутка.
Мислим да Влада није успела да умери очекивања, а можда то није ни било могуће. Одмах се кренуло са захтевима. Људи, једноставно, нису схватали да десет година пропадања не може да се поправи брзо. Уз то, и даље су живели у неком типу југословенске илузије. У смислу, ево сада нема Милошевића, сад ће да се врате Титова времена, Запад ће да нас подржи, сви ћемо имати посао, вратићемо се у фабрике… једино што су те фабрике, у међувремену, пропале.
Који су добри учинци Ђинђићеве Владе?
Прво, почела је да се сређује финансијски систем, утолико што су зачепљене рупе из којих је цурило. Ако имаш кофу која је бушна, па зачепиш рупе, вода ће остати у тој кофи и ниво ће почети да расте. То је постигнуто укидањем шверца цигарета, бензина и друге робе с једне стране и наплатом пореза с друге. Та је Влада успела да стабилизује привреду, а касније да успостави нормалан систем ПДВ, што је био огроман подухват.
Пензије су почеле редовно да се исплаћују, јер пензиони систем је реформисан на добар начин. Најважнији потез је направила Гордана Матковић, која је успела да одбије притиске Светске банке и других финанских институција да се уведе други стуб у пензиони систем, такозвани приватни пензиони фонд. Одлично је то урадила, то је једна од можда најбољих ствари, јер су друге земље источне Европе после увођења приватног пензионог фонда имале велике проблеме. Она се томе храбро одупрла. Уз то, реформисала је и социјални сектор, значи социјална давања и све остало што иде уз то, као што су домови за незбринуту децу и слично. Стопа сиромаштва је смањена. Економски раст је био знатан, животни стандард је растао. И све то је било опипљиво.
А шта је било са силним предузећима која су, суштински, такође била уништена?
Да би се спречио социјални проблем, 75 великих предузећа дато је на реструктурирање. То значи да људи нису били одмах отпуштени, нити се одмах кренуло на приватизацију. Приватизоване су неке друге ствари, али приватизација је, морам то да напоменем, суштински кренула после Ђинђићеве смрти. За време те Владе усвојен је модел приватизације, али права приватизација почела је касније.
Морам да истакнем да Ђинђићева влада није била неолиберална, како људи умеју да кажу. Приватизација, рецимо, није била део неолибералне политике, него је била део транзиције, као и у другим земљама. То се често заборавља и онда се њему приписује да је он неолиберал и да је увео приватизацију. То, међутим, није тачно. Постоји логика транзиције ка тржишној привреди која то захтева.
Прва приватизација била је “US Steel”?
Да, али кроз стечај. То је једина велика приватизација са оног списка од 24 спорне приватизације која је урађена непосредно. Завршене су и неке приватизације започете у време Милошевића, као што је “Цементара” у Беочину. Остале нису довршене. Наравно да приватизација није била идеална, далеко од тога. Рекао бих да је била слична приватизацијама у другим земљама. Када излазите из хаоса и сам излазак је, обично, хаотичан. Не можете да имате све полуге којима бисте излазак могли да контролишете. Потребне су законске промене, али оне дуго трају, а ви немате времена, све је у покрету. Истовремено, не може се рећи да је модел приватизације био праћен мерама на другим пољима, што је доводило до искривљених резултата. Немојте заборавити да се гро приватизација одиграо у време Коштуничине Владе и да она није реаговала у правцу кориговања недостатака који су се појавили.
Шта је са политичким учинцима владе?
Пре свега, имали смо несређену ситуацију доле на југу Србије. Небојша Човић је био задужени за то и урадио је одличан посао. Уз помоћ Американаца и Министарства спољних послова Савезне владе, на чијем челу је био Горан Свилановић. Била нам је потребна међународна подршка и добили смо је. Подршку из иностранства имали смо и за отпис дугова. Потом, вратили смо се у међународна тела, укључујући и Уједињене нације, где нам је била замрзнута столица. Значи, у веома кратком року урађене су ствари које су предуслов за нормалан живот у нормалној земљи. Помоћ из иностранства ишла је уз јасно опредељење да се иде ка Европској унији.
Да ли је било контаката с Русима?
У једном моменту – Путин тек што је дошао на власт – Ђинђић је имао састанак с њим и Коштуницом у Београду. Случајно сам видео Зорана истог дана, после тог састанка, и питао га како је то изгледало. “Човек је рационалан”, рекао ми је и додао да је Путин у суштини казао следеће: “Ми као Русија смо слаби и не можемо никако да вам помогнемо. Имамо друге проблеме.”
А Немачка?
Зоран је имао добре везе у Немачкој и покушавао је да их искористи. Отуда велика сарадња с Немачком у привредном смислу. Имао је добар однос са канцеларом Герхардом Шредером, познавали су се одраније. Имао је подршку Немачке, тамо је био познат, говорио је за немачке медије и гостовао на немачким телевизијама. Наше приближавање Европи видео је кроз сарадњу с Немачком као великом привредном земљом и с великом политичком тежином.
Америка? Ђинђић се састао и са Џорџом Бушем млађим?
Било је то у новембру 2001. Био је то кратак разговор с Бушом, у Белој кући, али није имао карактер званичне посете. Био је то сусрет као wалк ин, што би се најадекватније могло превести као сусрет у пролазу. И Коштуница се на сличан начин сусрео с Бушом. Разлог је протоколрне природе јер нису имали званичан позив за радни састанак. Нису га имали јер је још увек над Србијом био притисак захтева за сарадњу с Хашким трибуналом. У време Коштуничине посете Милошевић још није био изручен, а у време Ђинђићеве – и Караџић, Младич и бројни други били су на слободи. Због тога није било позива за званичан радни састанак.
Над Ђинђићевом Владом је, уосталом, све време висио Хаг, што је производило последице и на унутрашњем плану.
Владимир Ђукановић: Стране директне инвестиције. Зашто Србија гризе руку која је храни?
Односи с Коштуницом су били напети?
И Коштуница је, као што рекох, имао састанак с Бушом, на коме је, између осталог, било речи и о сарадњи са Хагом. Коштуница је тада рекао да мора све то да провуче кроз закон, али закон је застао у Савезној скупштини. И онда је Ђинђић преузео одговорност и Милошевића изручио Хагу. Но, односи с Коштуницом су били напети одраније. Мислим да је то, у основи, грубо речено, био сукоб модернизације и традиционалности. Заједничку црту у опозицији имали су Коштуница и Вук Драшковић. Њихово виђење Србије било је да пад танке скраме комунизма с наших умова води повратку традицији парламентаризма, демократије и обнови домаћинске Србије засноване на светослављу. Нека читаоци процене колико то виђење кореспондира са стварношћу у периоду пада Милошевића па до данас. Коштуница је био суверениста, у смислу Де Головог поимања Европе. Шта год ко мислио о томе, у Европској унији су у том моменту интеграција и наднационално одлучивање били у замаху. Зоран је видео Европску унију као пут за модернизацију Србије у сваком смислу, као и за превазилажење етничких сукоба из прошлости на просторима бивше Југославије. Најзад, Ђинђић и Коштуница били су два различита темперамента. Могли су, заправо, да буду врло добар тим: један додаје гас, други кочи. Отприлике као Фелипе Гонзалес и краљ Хуан Карлос у Шпанији. Нема добре брзине без добре кочнице која спречава да се слети са пута. Али то се није догодило.
А увођење веронауке у школе?
Ја сам био потписао петицију против тога и казао сам то Зорану. Ништа није рекао, насмејао се. Био сам против увођења веронауке у школе, али не зато што сам генерално против веронауке, него зато што сам мислио да се неће предавати на адекватан начин у нашим условима. Мислим да је Зоран покушао да направи компромис с једним делом конзервативног бирачког тела и с Црквом. Урадио је то из практичних разлога. Нисам сигуран да је тим потезом убедио баш превелик број људи. Уз то, обећао је Цркви да ће довршити Храм Светог Саве, било му је стало до тога да докаже да смо као народ у стању да завршимо неки задатак који смо сами себи задали.
Који су били циљеви Ђинђићеве Владе?
Она је преузела на себе огроман задатак, пред владу су постављена три задатка: реконструкција земље после бомбардовања, транзиција и постизање добре владавине, гоод говернанце. Значи, постизање исправне владавине. Али то је јако тешко постићи у кратком року, чак и да је трајало четири године. Но, Влада је морала да загризе у све те три ствари истовремено. И то је ишло јако тешко, људима је изгледало хаотично, без довољно контроле. У једној реченици, циљ Владе је био изградња модерне европске Србије која се убрзано креће према чланству у Европској унији.
Србија се сећа Ђинђића кроз јубилеје и пригодне прилике, али у суштини све то се претворило у својеврсни алиби. То сам већ написао у једном једином тексту који сам о њему писао. Већ смо сви безброј пута чули реченицу да би све било другачије да је Ђинђић остао жив. Али то није истина. Било би другачије, наравно, али и не у том смислу у којем то људи говоре. Није он сам могао да трансформише Србију. Познавао сам Ђинђића од своје осамнаесте године и сасвим сам сигуран да би и сам рекао како је та реченица погрешна и депласирана. Колико је само пута поновио: “Ако вам нешто смета, организујте се, урадите нешто. Немојте да плачете у чашу, немојте да цмиздрите, него урадите нешто, покрените се, предузмите нешто.” Људи су склони јадиковкама и изговорима, да би себи прибавили алиби за неделовање. Реченица која каже “с њим би било другчије, а сада је све готово” једноставно је дефетистичка. Ако толико поштујете Зораново дело, урадите оно што би он урадио – борите се сада, верујте у себе и немојте да посрнете и одустанете.
Да ли сте га некада затекли у рђавом расположењу?
Једном. Нашли смо се, а њега је обузела малодушност. Било је то у време побуне “беретки”.
Када су изашли на ауто–пут?
Не, непосредно после тога, када је морао да им оде на ноге у Кулу. Једноставно, у том тренутку није било организоване силе која би могла да им се супоротстави. Схватио је да ништа не стоји између њега и њих. Причао ми је да су му Дуле Михајловић и шеф Службе, Горан Петровић, рекли да не могу ништа. “Боље да ја одем у Кулу, него да они дођу овде. Тада би било готово”, рекао је и отишао мечки на рупу. Последица тога била је то што је морао да направи уступке у Служби безбедности. Приликом тог нашег сусрета није личио на себе. Говорио је да се осећа да је осуђен на смрт. Рекао сам му тада да не прича тако, да смо победили Милошевића иако смо знали да он неће регуларно и мирно сићи са власти. Да је све то завршено без жртава иако смо их очекивали, да је он сада премијер. Наставио сам у том тону, али је био прилично резигниран и рекао да је помирен са тим и да је сада још одлучнији да делује уз мање компромиса.
Сигуран сам да га је то расположење прошло, јер он није био тип човека који би дуго остајао у таквом расположењу. Али то јесте био тренутак који ми се често враћа после његовог убиства.
Година коју је Србија провела на улицама: Најбурнијих 365 дана за протеклу деценију и по
Како гледате на приче о важности служби на овим просторима?
Искрено, моје мишљење о томе је прилично усамљено. Службе су, наравно, постојале, али мислим да се њихов утицај прецењује. Проблем је у томе што људи верују у приче о свемоћним службама, а у те приче стаје све и свашта. И ту је настао кратак спој између Ђинђића и Коштунице, говорило се о некаквом прислушкивању, о потпуно нереалним стварима, али оне делују одлично за јавну употребу. У основи, међутим, службе су биле шупље, но управо је та шупљина била разлог што је Зоран морао да пристане да у Службу уђе Легијин човек после побуне “беретки”. Друго, не заборавимо да службе нису реформисене, не заборавимо да је Раде Марковић остао дуго на слободи. И он је био камен спотицања између Ђиндића и Коштунице. Ђинђић је хтео да буде смењен одмах, али Коштуница се супротставио. Уосталом, то је био први Ђинђићев потез када је постао председник Владе, смена Радета Марковића. Мислим, дакле, да се утицај служби прецењује, а заправо је реч о одрођеним елементима. Људи воле да верују у непроверене и непроверљиве приче које су, најчешће, пуки трачеви. Другим речима, службе су јаке уколико се људи одрекну филтера здравог разума и уколико су спремни да поверују у најфантастичније приче и разне теорије конспирације. Нисмо ми једини народ на свету у којем има много таквих. Има их прилично у свим земљама.
Мислите ли да је Влада могла другачије да се постави према таблоидима, који су врло брзо почели да цртају Ђинђићу мету на леђима? Да ли је ту могао да се уведе неки ред?
Мислим да би то јако тешко ишло. То је дугорочан процес. Неки од тих таблоида су, међутим, припремали терен за његову ликвидацију. То што су таблоиди објављивали био је директан изазов Влади. У тим се текстовима доводила у питање сувереност саме Владе, а и припремао терен за убиство. Уосталом, знамо да се Влада тада припремала за велику акцију чишћења против криминала.
Влада Зорана Живковићева била је наставак Ђинђићеве владе, готово у истом саставу.
Кратко је трајала.
Зашто је кратко трајала?
Мислим да је Зоран Ђинђић био спреман да одржи Владу цео мандат како би урадио неке иреверзибилне ствари и да после тога изгуби изборе. У том смислу он је један од ретких који су државу стављали потпуно изнад сопствених или страначких интереса. То се, уосталом, види и по саставу Владе, по томе како је жонглирао са 18 лоптица у тој Влади, како је покушавао да прогура што више реформи. Али и да је остао жив, та Влада би изгубила изборе. Немојте да заборавите да је Коштуница био јако популаран. Према мерењима, он је 5. октобра по популарности био раван Титу. Имао је огроман капитал који је, наравно, после тога искористио да победи на изборима, али онда се тај капитал лагано истопио. С друге стране, Ђинђић није био популаран. Све то је утицало на развој догађаја. Има људи који верују да би се он вратио после изгубљених избора, у неком другом изборном циклусу, али то никада нећемо сазнати.
Извор: Време
