Razgovarao: Ivan Milenković
Ni posle 25 godina od formiranja Vlade Zorana Đinđića, dakle od 25. januara 2001. godine, ne postoji jasna ocena učinaka i dometa te Vlade, te njenog nasleđa. Najbitniji razlog za tu ambivalentnost nesumnjivo je to što su na vlasti već 13 godina pripadnici i korisnici režima Slobodana Miloševića. Moglo bi se pomisliti da već sama ta okolnost ne govori dobro o toj Vladi, ali se istovremeno nikako ne sme zaboraviti da je Zoran Đinđić ubijen 26 meseci posle formiranja Vlade, te da je upravo ta Vlada nasledila zemlju koju je Miloševićev režim temeljno razorio (računajući i napad NATO, kao krunu Miloševićeve vladavine). Najzad, ta Vlada je značila uspostavljanje prve republike u istoriji ove zemlje – posle kneževina, monarhija, komunističke i nacionalističke diktature – te da je ta republika, onako krhka, pala pred populističkim autoritarnim režimom Aleksandra Vučića.
“Bila je to prva demokratska vlada od Drugog svetskog rata, zato što je došla na vlast na demokratskim izborima”, kaže profesor Ivan Vujačić. “Mislim da ljudi kod nas greše kada kažu da je višestranačje došlo sa Slobodanom Miloševićem 1991. godine. Izbori koje je on organizovao bili su toliko nepošteni, toliko neravnopravni i toliko se na tim izborima kralo da se oni ne mogu smatrati pravim demokratskim izborima, niti se zbog toga sistem može smatrati pravim višestranačkim sistemom. Sve to smo znali i, u suštini, politiku smo koristili kao revolucionarno sredstvo za temeljni preobražaj ka društvu evropskog tipa. Bila je to prva demokratska i, naravno, republikanska vlada jer je republika u osnovi tog uređenja. Bila je to prva moderna srpska republika.”
VREME: Koliko ste bili blizu događajima posle 5. oktobra?
IVAN VUJAČIĆ: Dozvolite jednu anegdotu. Odmah posle 5. oktobra imali smo predsedništvo stranke. Bilo nas je, ne znam tačno, ali sigurno 15–1 6. Vodila se rasprava, ali mene nije ponelo dobro raspoloženje. Na početku sastanka vidi Zoran da sam loše volje, “šta si obesio nos?”, pita me. “Zato što svi ovde brinu ko će šta biti, a ne šta ćemo raditi”, rekao sam. “Moj savet i ujedno predlog zaključka sa ovog sastanka glasi da iz ovih stopa odeš kod Koštunice, zatražiš premijersko mesto i pet ministarstava: finansije, policiju, pravdu, socijalu i privatizaciju.” Rekao sam mu tada da ovaj narod nema vremena da čeka pregovore o vladi kada prođu sledeći izbori, krajem decembra. “Moramo da imamo spreman tim koji će zauzeti mesta i početi da radi od prvog dana”. Taj predlog je odmah prihvatio. Naravno, on bi se toga setio sam i uradio bi on to i bez mene, ali je sticajem okolnosti to bio moj prvi predlog posle 5. oktobra.
Vlada, međutim, nije tako izgledala.
Nije. Đinđićeva ideja bila je da Vladu podeli na politički i ekspertski deo, što je i uradio. U tom ekspertskom delu pre svega bi trebalo da sede ljudi zadužani za životna pitanja, ekonomiju pre svega. No, morao je, istovremeno, da zadovolji veliki broj članica DOS. Demokratska stranka je, zapravo, imala samo dva ministarstva, Gordanu Matković kao ministarku za socijalna pitanja i Dragana Domazeta kao ministra nauke. Iz tog ekspertskog dela članovi stranke nisu bili ni Aleksandar Vlahović, ministar privatizacije (on se učlanio jedan dan posle Đinđićevog ubistva). Božidar Đelić (ministar finansija) nije bio član kad je postao ministar, nego je ušao kasnije. Od onih ministarstava koje sam predložio Đinđić nije dobio ministarstvo pravde (Vladan Batić), niti ministartvo policije (Dušan Mihajlović). No, dobio je sektore finansija, socijalnih pitanja, privatizacije, ekonomskih odnosa sa inostranstvom (Goran Pitić). Ima tu i drugih ministarstava koja su bila više ekpertski nego stranački obojena (na primer građevina, trgovina, saobraćaj).
Zapravo su tada postojale dve vlade: republička, Đinđićeva, i Savezna vlada Zorana Žižića.
Đinđićeva Vlada je imala odličnu koordinaciju sa Saveznom vladom. Mnogi problemi koji su stvoreni za vreme Miloševića bili su na ravni federacije. To znači, pre svega, dugovi prema inostranstvu, vraćanje u međunarodne organizacije i međunarodne finansijske institucije, ukidanje raznih dozvola za spoljnu trgovinu kao izvora ogromne korupcije. Sve to je radila Vlada na čijem čelu je, suštinski, bio Miroljub Labus. Realno, on je bio pravi premijer Savezne vlade. Bavio se i drugim stvarima, evropskim integracijama, predlozima za reformu federacije, za zatvaranje banaka jer su nerealno velika sredstva bila neophodna da bi se one uopšte sanirale, otprilike 10 odsto BDP, što je bilo neprihvatljivo (ne zaboravite da je u to vreme BDP bio nizak). Za zatvaranje banaka Labus je imao Zoranovu podršku jer se to nije moglo uraditi bez republičke Vlade. Ovo govorim jer se i dan-danas priča kako je domaće banke trebalo zadržati, ali to je bilo apsolutno nemoguće, to jest ekonomski nedostižno.
Kakvu ste situaciju zatekli kada ste preuzeli vlast?
Bila je mnogo gora nego što smo očekivali. Samo jedan detalj: kada je došla zima, Evropska unija nam je pomogla između ostalog i donacijom u struji jer bi se inače sistem raspao.
Očekivanja su bila ogromna, a kritike su krenule od prvog trenutka.
Mislim da Vlada nije uspela da umeri očekivanja, a možda to nije ni bilo moguće. Odmah se krenulo sa zahtevima. Ljudi, jednostavno, nisu shvatali da deset godina propadanja ne može da se popravi brzo. Uz to, i dalje su živeli u nekom tipu jugoslovenske iluzije. U smislu, evo sada nema Miloševića, sad će da se vrate Titova vremena, Zapad će da nas podrži, svi ćemo imati posao, vratićemo se u fabrike… jedino što su te fabrike, u međuvremenu, propale.
Koji su dobri učinci Đinđićeve Vlade?
Prvo, počela je da se sređuje finansijski sistem, utoliko što su začepljene rupe iz kojih je curilo. Ako imaš kofu koja je bušna, pa začepiš rupe, voda će ostati u toj kofi i nivo će početi da raste. To je postignuto ukidanjem šverca cigareta, benzina i druge robe s jedne strane i naplatom poreza s druge. Ta je Vlada uspela da stabilizuje privredu, a kasnije da uspostavi normalan sistem PDV, što je bio ogroman poduhvat.
Penzije su počele redovno da se isplaćuju, jer penzioni sistem je reformisan na dobar način. Najvažniji potez je napravila Gordana Matković, koja je uspela da odbije pritiske Svetske banke i drugih finanskih institucija da se uvede drugi stub u penzioni sistem, takozvani privatni penzioni fond. Odlično je to uradila, to je jedna od možda najboljih stvari, jer su druge zemlje istočne Evrope posle uvođenja privatnog penzionog fonda imale velike probleme. Ona se tome hrabro oduprla. Uz to, reformisala je i socijalni sektor, znači socijalna davanja i sve ostalo što ide uz to, kao što su domovi za nezbrinutu decu i slično. Stopa siromaštva je smanjena. Ekonomski rast je bio znatan, životni standard je rastao. I sve to je bilo opipljivo.
A šta je bilo sa silnim preduzećima koja su, suštinski, takođe bila uništena?
Da bi se sprečio socijalni problem, 75 velikih preduzeća dato je na restrukturiranje. To znači da ljudi nisu bili odmah otpušteni, niti se odmah krenulo na privatizaciju. Privatizovane su neke druge stvari, ali privatizacija je, moram to da napomenem, suštinski krenula posle Đinđićeve smrti. Za vreme te Vlade usvojen je model privatizacije, ali prava privatizacija počela je kasnije.
Moram da istaknem da Đinđićeva vlada nije bila neoliberalna, kako ljudi umeju da kažu. Privatizacija, recimo, nije bila deo neoliberalne politike, nego je bila deo tranzicije, kao i u drugim zemljama. To se često zaboravlja i onda se njemu pripisuje da je on neoliberal i da je uveo privatizaciju. To, međutim, nije tačno. Postoji logika tranzicije ka tržišnoj privredi koja to zahteva.
Prva privatizacija bila je “US Steel”?
Da, ali kroz stečaj. To je jedina velika privatizacija sa onog spiska od 24 sporne privatizacije koja je urađena neposredno. Završene su i neke privatizacije započete u vreme Miloševića, kao što je “Cementara” u Beočinu. Ostale nisu dovršene. Naravno da privatizacija nije bila idealna, daleko od toga. Rekao bih da je bila slična privatizacijama u drugim zemljama. Kada izlazite iz haosa i sam izlazak je, obično, haotičan. Ne možete da imate sve poluge kojima biste izlazak mogli da kontrolišete. Potrebne su zakonske promene, ali one dugo traju, a vi nemate vremena, sve je u pokretu. Istovremeno, ne može se reći da je model privatizacije bio praćen merama na drugim poljima, što je dovodilo do iskrivljenih rezultata. Nemojte zaboraviti da se gro privatizacija odigrao u vreme Koštuničine Vlade i da ona nije reagovala u pravcu korigovanja nedostataka koji su se pojavili.
Šta je sa političkim učincima vlade?
Pre svega, imali smo nesređenu situaciju dole na jugu Srbije. Nebojša Čović je bio zaduženi za to i uradio je odličan posao. Uz pomoć Amerikanaca i Ministarstva spoljnih poslova Savezne vlade, na čijem čelu je bio Goran Svilanović. Bila nam je potrebna međunarodna podrška i dobili smo je. Podršku iz inostranstva imali smo i za otpis dugova. Potom, vratili smo se u međunarodna tela, uključujući i Ujedinjene nacije, gde nam je bila zamrznuta stolica. Znači, u veoma kratkom roku urađene su stvari koje su preduslov za normalan život u normalnoj zemlji. Pomoć iz inostranstva išla je uz jasno opredeljenje da se ide ka Evropskoj uniji.
Da li je bilo kontakata s Rusima?
U jednom momentu – Putin tek što je došao na vlast – Đinđić je imao sastanak s njim i Koštunicom u Beogradu. Slučajno sam video Zorana istog dana, posle tog sastanka, i pitao ga kako je to izgledalo. “Čovek je racionalan”, rekao mi je i dodao da je Putin u suštini kazao sledeće: “Mi kao Rusija smo slabi i ne možemo nikako da vam pomognemo. Imamo druge probleme.”
A Nemačka?
Zoran je imao dobre veze u Nemačkoj i pokušavao je da ih iskoristi. Otuda velika saradnja s Nemačkom u privrednom smislu. Imao je dobar odnos sa kancelarom Gerhardom Šrederom, poznavali su se odranije. Imao je podršku Nemačke, tamo je bio poznat, govorio je za nemačke medije i gostovao na nemačkim televizijama. Naše približavanje Evropi video je kroz saradnju s Nemačkom kao velikom privrednom zemljom i s velikom političkom težinom.
Amerika? Đinđić se sastao i sa Džordžom Bušem mlađim?
Bilo je to u novembru 2001. Bio je to kratak razgovor s Bušom, u Beloj kući, ali nije imao karakter zvanične posete. Bio je to susret kao walk in, što bi se najadekvatnije moglo prevesti kao susret u prolazu. I Koštunica se na sličan način susreo s Bušom. Razlog je protokolrne prirode jer nisu imali zvaničan poziv za radni sastanak. Nisu ga imali jer je još uvek nad Srbijom bio pritisak zahteva za saradnju s Haškim tribunalom. U vreme Koštuničine posete Milošević još nije bio izručen, a u vreme Đinđićeve – i Karadžić, Mladič i brojni drugi bili su na slobodi. Zbog toga nije bilo poziva za zvaničan radni sastanak.
Nad Đinđićevom Vladom je, uostalom, sve vreme visio Hag, što je proizvodilo posledice i na unutrašnjem planu.
Vladimir Đukanović: Strane direktne investicije. Zašto Srbija grize ruku koja je hrani?
Odnosi s Koštunicom su bili napeti?
I Koštunica je, kao što rekoh, imao sastanak s Bušom, na kome je, između ostalog, bilo reči i o saradnji sa Hagom. Koštunica je tada rekao da mora sve to da provuče kroz zakon, ali zakon je zastao u Saveznoj skupštini. I onda je Đinđić preuzeo odgovornost i Miloševića izručio Hagu. No, odnosi s Koštunicom su bili napeti odranije. Mislim da je to, u osnovi, grubo rečeno, bio sukob modernizacije i tradicionalnosti. Zajedničku crtu u opoziciji imali su Koštunica i Vuk Drašković. Njihovo viđenje Srbije bilo je da pad tanke skrame komunizma s naših umova vodi povratku tradiciji parlamentarizma, demokratije i obnovi domaćinske Srbije zasnovane na svetoslavlju. Neka čitaoci procene koliko to viđenje korespondira sa stvarnošću u periodu pada Miloševića pa do danas. Koštunica je bio suverenista, u smislu De Golovog poimanja Evrope. Šta god ko mislio o tome, u Evropskoj uniji su u tom momentu integracija i nadnacionalno odlučivanje bili u zamahu. Zoran je video Evropsku uniju kao put za modernizaciju Srbije u svakom smislu, kao i za prevazilaženje etničkih sukoba iz prošlosti na prostorima bivše Jugoslavije. Najzad, Đinđić i Koštunica bili su dva različita temperamenta. Mogli su, zapravo, da budu vrlo dobar tim: jedan dodaje gas, drugi koči. Otprilike kao Felipe Gonzales i kralj Huan Karlos u Španiji. Nema dobre brzine bez dobre kočnice koja sprečava da se sleti sa puta. Ali to se nije dogodilo.
A uvođenje veronauke u škole?
Ja sam bio potpisao peticiju protiv toga i kazao sam to Zoranu. Ništa nije rekao, nasmejao se. Bio sam protiv uvođenja veronauke u škole, ali ne zato što sam generalno protiv veronauke, nego zato što sam mislio da se neće predavati na adekvatan način u našim uslovima. Mislim da je Zoran pokušao da napravi kompromis s jednim delom konzervativnog biračkog tela i s Crkvom. Uradio je to iz praktičnih razloga. Nisam siguran da je tim potezom ubedio baš prevelik broj ljudi. Uz to, obećao je Crkvi da će dovršiti Hram Svetog Save, bilo mu je stalo do toga da dokaže da smo kao narod u stanju da završimo neki zadatak koji smo sami sebi zadali.
Koji su bili ciljevi Đinđićeve Vlade?
Ona je preuzela na sebe ogroman zadatak, pred vladu su postavljena tri zadatka: rekonstrukcija zemlje posle bombardovanja, tranzicija i postizanje dobre vladavine, good governance. Znači, postizanje ispravne vladavine. Ali to je jako teško postići u kratkom roku, čak i da je trajalo četiri godine. No, Vlada je morala da zagrize u sve te tri stvari istovremeno. I to je išlo jako teško, ljudima je izgledalo haotično, bez dovoljno kontrole. U jednoj rečenici, cilj Vlade je bio izgradnja moderne evropske Srbije koja se ubrzano kreće prema članstvu u Evropskoj uniji.
Srbija se seća Đinđića kroz jubileje i prigodne prilike, ali u suštini sve to se pretvorilo u svojevrsni alibi. To sam već napisao u jednom jedinom tekstu koji sam o njemu pisao. Već smo svi bezbroj puta čuli rečenicu da bi sve bilo drugačije da je Đinđić ostao živ. Ali to nije istina. Bilo bi drugačije, naravno, ali i ne u tom smislu u kojem to ljudi govore. Nije on sam mogao da transformiše Srbiju. Poznavao sam Đinđića od svoje osamnaeste godine i sasvim sam siguran da bi i sam rekao kako je ta rečenica pogrešna i deplasirana. Koliko je samo puta ponovio: “Ako vam nešto smeta, organizujte se, uradite nešto. Nemojte da plačete u čašu, nemojte da cmizdrite, nego uradite nešto, pokrenite se, preduzmite nešto.” Ljudi su skloni jadikovkama i izgovorima, da bi sebi pribavili alibi za nedelovanje. Rečenica koja kaže “s njim bi bilo drugčije, a sada je sve gotovo” jednostavno je defetistička. Ako toliko poštujete Zoranovo delo, uradite ono što bi on uradio – borite se sada, verujte u sebe i nemojte da posrnete i odustanete.
Da li ste ga nekada zatekli u rđavom raspoloženju?
Jednom. Našli smo se, a njega je obuzela malodušnost. Bilo je to u vreme pobune “beretki”.
Kada su izašli na auto–put?
Ne, neposredno posle toga, kada je morao da im ode na noge u Kulu. Jednostavno, u tom trenutku nije bilo organizovane sile koja bi mogla da im se suporotstavi. Shvatio je da ništa ne stoji između njega i njih. Pričao mi je da su mu Dule Mihajlović i šef Službe, Goran Petrović, rekli da ne mogu ništa. “Bolje da ja odem u Kulu, nego da oni dođu ovde. Tada bi bilo gotovo”, rekao je i otišao mečki na rupu. Posledica toga bila je to što je morao da napravi ustupke u Službi bezbednosti. Prilikom tog našeg susreta nije ličio na sebe. Govorio je da se oseća da je osuđen na smrt. Rekao sam mu tada da ne priča tako, da smo pobedili Miloševića iako smo znali da on neće regularno i mirno sići sa vlasti. Da je sve to završeno bez žrtava iako smo ih očekivali, da je on sada premijer. Nastavio sam u tom tonu, ali je bio prilično rezigniran i rekao da je pomiren sa tim i da je sada još odlučniji da deluje uz manje kompromisa.
Siguran sam da ga je to raspoloženje prošlo, jer on nije bio tip čoveka koji bi dugo ostajao u takvom raspoloženju. Ali to jeste bio trenutak koji mi se često vraća posle njegovog ubistva.
Godina koju je Srbija provela na ulicama: Najburnijih 365 dana za proteklu deceniju i po
Kako gledate na priče o važnosti službi na ovim prostorima?
Iskreno, moje mišljenje o tome je prilično usamljeno. Službe su, naravno, postojale, ali mislim da se njihov uticaj precenjuje. Problem je u tome što ljudi veruju u priče o svemoćnim službama, a u te priče staje sve i svašta. I tu je nastao kratak spoj između Đinđića i Koštunice, govorilo se o nekakvom prisluškivanju, o potpuno nerealnim stvarima, ali one deluju odlično za javnu upotrebu. U osnovi, međutim, službe su bile šuplje, no upravo je ta šupljina bila razlog što je Zoran morao da pristane da u Službu uđe Legijin čovek posle pobune “beretki”. Drugo, ne zaboravimo da službe nisu reformisene, ne zaboravimo da je Rade Marković ostao dugo na slobodi. I on je bio kamen spoticanja između Đindića i Koštunice. Đinđić je hteo da bude smenjen odmah, ali Koštunica se suprotstavio. Uostalom, to je bio prvi Đinđićev potez kada je postao predsednik Vlade, smena Radeta Markovića. Mislim, dakle, da se uticaj službi precenjuje, a zapravo je reč o odrođenim elementima. Ljudi vole da veruju u neproverene i neproverljive priče koje su, najčešće, puki tračevi. Drugim rečima, službe su jake ukoliko se ljudi odreknu filtera zdravog razuma i ukoliko su spremni da poveruju u najfantastičnije priče i razne teorije konspiracije. Nismo mi jedini narod na svetu u kojem ima mnogo takvih. Ima ih prilično u svim zemljama.
Mislite li da je Vlada mogla drugačije da se postavi prema tabloidima, koji su vrlo brzo počeli da crtaju Đinđiću metu na leđima? Da li je tu mogao da se uvede neki red?
Mislim da bi to jako teško išlo. To je dugoročan proces. Neki od tih tabloida su, međutim, pripremali teren za njegovu likvidaciju. To što su tabloidi objavljivali bio je direktan izazov Vladi. U tim se tekstovima dovodila u pitanje suverenost same Vlade, a i pripremao teren za ubistvo. Uostalom, znamo da se Vlada tada pripremala za veliku akciju čišćenja protiv kriminala.
Vlada Zorana Živkovićeva bila je nastavak Đinđićeve vlade, gotovo u istom sastavu.
Kratko je trajala.
Zašto je kratko trajala?
Mislim da je Zoran Đinđić bio spreman da održi Vladu ceo mandat kako bi uradio neke ireverzibilne stvari i da posle toga izgubi izbore. U tom smislu on je jedan od retkih koji su državu stavljali potpuno iznad sopstvenih ili stranačkih interesa. To se, uostalom, vidi i po sastavu Vlade, po tome kako je žonglirao sa 18 loptica u toj Vladi, kako je pokušavao da progura što više reformi. Ali i da je ostao živ, ta Vlada bi izgubila izbore. Nemojte da zaboravite da je Koštunica bio jako popularan. Prema merenjima, on je 5. oktobra po popularnosti bio ravan Titu. Imao je ogroman kapital koji je, naravno, posle toga iskoristio da pobedi na izborima, ali onda se taj kapital lagano istopio. S druge strane, Đinđić nije bio popularan. Sve to je uticalo na razvoj događaja. Ima ljudi koji veruju da bi se on vratio posle izgubljenih izbora, u nekom drugom izbornom ciklusu, ali to nikada nećemo saznati.
Izvor: Vreme
