Bez većeg uvoda – o tome šta bi tamo stajalo drugi put i na drugom mestu – ovaj tekst počinjem zaključkom.
Piše: Dragutin Nenezić
Evropski sporazum je, uprkos svim dešavanjima, živ i zdrav, uveliko se primenjuje iako nije potpisan, i zapravo sve što se ovih dana dešava na Severu i oko njega predstavlja još jednu fazu u njegovom sprovođenju. Iako su veoma različiti, režimi u Beogradu i Prištini zapravo rade isto – svode Sever na nivo Juga, a sve preko leđa naroda koji na tom Severu bar još neko vreme živi. Umesto kulminacije, kako ono reče veliki pesnik (This is the way the world ends. Not with a bang but a whimper), Severu preti implozija, a sva velika očekivanja su, bojim se, promašena.
Stanje do poslednje eskalacije
Do eskalacije (koristim ovaj termin za sve što se desilo od 26. maja naovamo), evropski sporazum sa aneksom se primenjivao kako je i predviđeno, barem u delu koji predviđa obaveze za Beograd i Prištinu:
aprila je formiran komitet za praćenje implementacije sporazuma (tačka 6. aneksa);
aprila, Priština je otpočela proces pristupanja Savetu Evrope, uz pozivanje na sporazum (član 4. sporazuma);
maja je dogovorena deklaracija o nestalima (tačka 4. aneksa), uz sve nedoumice koje nosi terminologija koja se u njoj koristi;
maja, nakon predstavljanja nacrta statuta ZSO, prištinska vlada je rasformirala upravljački tim (tačka 5. aneksa);
Kako sam ranije pisao, na stranu debata oko (ne)potpisivanja (inače već tada besmislena za svakog ko iole poznaje pravo, a sada za svakog ko ima i zrnce časti) – evropski sporazum će se primenjivati, odnosno primenjivao se, i bez toga. Za očekivati je bilo da posle navedenog usledi sprovođenja dela koji se tiče „samoupravljanja“ (član 7. sporazuma), ali je za to bilo neophodno rešiti problem napuštenih institucija, i o tome sam takođe pisao.
Uvod u eskalaciju
Samoj eskalaciji je prethodio niz radnji kojima je Priština nastavila formalizaciju programa Samoopredeljenja:
- Na strateškom nivou, usvojena je strategija bezbednosti koja kvalifikuje Sever kao bezbednosni problem – o drugim strateškim dokumentima poput razvojne ili strategije energetike, i njihovim posledicama po Srbe na KiM, u nekom od sledećih tekstova;
Na zakonodavnom nivou, u martu se, malo posle dešavanja u Leposaviću i Zubinom Potoku vezanih za „eksproprijaciju“ u cilju izgradnje baza, pojavio nacrt izmena zakona o eksproprijaciji, kojim se eksplicitno takav cilj predviđa kao dozvoljen, a pojavljuje se i mogućnost eksproprijacije crkvene imovine;
Konačno, na nivou lokalne samouprave, u aprilu su održani lokalni izbori na Severu, koji objektivno ni po prištinskim propisima ne bi mogli da se okvalifikuju kao legalni (ako se uzmu u obzir postojeće presude prištinskog ustavnog suda o reprezentativnosti), a svima je jasno da nikako ne mogu biti legitimni.
Time su na svim nivoima stvoreni preduslovi da dođe do eskalacije, uprkos najavama prištinskih zvaničnika (inače članova tog istog Samoopredeljenja) da se to neće desiti.
Zadate su sledeće koordinate: sever će se rešavati kao bezbednosni problem, policijske snage koje su ga već ranije zauzele i tamo se utvrdile su na putu da budu „legalizovane“, a formiranjem novih opštinskih vlasti će se raskrstiti sa „paralelnim strukturama“.
Na putu do potpunog uvođenja Kurtijeve „vladavine prava“ na Severu su ostali da stoje samo vaninstitucionalni Srbi u različitim organizacionim oblicima, pa je jedino logično bilo da usledi eskalacija.
O mogućim raspletima
Mogući raspleti situacije (odnosno deeskalacija, što je nova omiljena reč svih političara koji se bave KiM) su negde u preseku delovanja kolektivnog/političkog Zapada (u smislu primene sporazuma, sa priznavanjem Prištine od strane Beograda kao konačnim ishodom – i za ovo važi ista primedba oko prava i časti kao i za (ne)potpisivanje sporazuma) i delovanja Kurtijeve vlasti (u smislu potpunog uvlačenja Severa u prištinski sistem, silom kad već nije išlo milom), gde je zaokruživanje prištinske državnosti zajednički imenitelj.
Beograd je na tako nešto pristao pre najmanje 10 godina, i granice njegovog delovanja (kako geografske, tako i pravne i političke) su danas ogoljene i svima (a Srbima na Severu pogotovo bolno) jasne.
Najave samostalnog formiranja ZSO od strane Srba se, naizgled paradoksalno, s tim poklapaju – time će Kurti izbeći ono protiv čega je sve vreme (i potvrditi svoju viziju „hrvatskog modela“ za Srbe, o čemu sam takođe ranije pisao), a Beograd će takođe dobiti ono što (maltene jedino) sve vreme potencira. Istovremeno, nastaviće se primena evropskog sporazuma, na čemu insistira kolektivni/politički Zapad.
Cenu toga će, ukoliko se ne usvoji amnestija, platiti svi utamničeni Srbi, zatim i oni koji su Sever napustili ili će ga napustiti, kao i institucije u beogradskom sistemu koje će, ako ne budu ukinute, izumreti same od sebe (dobar primer je Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, gde ćemo u narednim danima videti koliko se studenata odlučilo da ga uprkos situaciju upiše).
Da ne zaboravim Srbe na Jugu KiM – budući da su u prethodnih 25 godina već prošli sve što danas prolaze Srbi sa Severa KiM (a i više od toga, budući da na Severu još uvek niko nije nestao bez traga), od arbitrarnih hapšenja i utamničenja do iseljavanja usled strahovitog pritiska sa svih strana, a u poslednje vreme i nasilnog preuzimanja opština (Štrpce), oni Srbima sa Severa mogu poslužiti kao primer budućeg života kad se evropski sporazum implementira.
Potreba za autentičnim srpskim odgovorom je prisutnija nego ikad osim možda u ovo doba 1999. godine, ali novo vreme zahteva i nove forme – s tim da uspešne forme zahtevaju i podršku Beograda. Beograd, međutim, insistira na ZSO, koja teško može biti bilo šta osim forme bez uspeha, i to u sistemu koji je sad nabaždaren protiv Srba do krajnjih granica. Dakle, za uspeh je u ovim koordinatama potrebno ili promeniti ZSO, ili promeniti prištinski sistem, a sve drugo je osuđeno na neuspeh i dalje propadanje, kako na Jugu, tako i na Severu.
Po cenu da zvučim patetično, čini se da se ništa nije promenilo od kako je pesnik (ne isti kome sam parafrazirao naslov, niti onaj kog citiram na početku) napisao:
Ginite, braćo, junaci, ljudi!
Za propast vašu svet će da zna…
Nebo će plakat dugo i gorko,
jer neće biti Srbina…
Mi nesmo braća, mi Srbi nesmo!
Ili vi neste Nemanjin soj?
Ta da smo Srbi, ta da smo ljudi –
ta da smo braća – oh, bože moj!…
Ta zar bi tako s Avale plave
gledali ledno u ognjen čas?
Ta zar bi tako, oh, braćo draga,
ta zar bi tako prezreli vas?…
Izvor: kossev.info
