Tekst na spomen-ploči koja decenijama stoji na jednoj zgradi u Mileševskoj ulici u Beogradu podseća na sudbinu čoveka pristiglog s velikim talasom izbeglica iz Rusije i Ukrajine koji je pre stotinjak godina zapljusnuo Beograd i ostavio značajan trag u srpskoj kulturi. Zvao se Stepan Mihailovič Kuljbakin i „do dolaska u našu zemlju bio je profesor u Harkovu i Odesi“, piše na ovoj spomen-ploči. Stotinu godina nakon Kuljbakina, u Srbiju ponovo stižu hiljade izbeglica iz Harkova, Odese i drugih ukrajinskih i ruskih gradova tražeći u Srbiji svoj privremeni ili trajni novi dom.
Koliko ćeš obratiti pažnju na neku spomen ploču zavisi od više stvari: od visine na koju je postavljena, boje, upadljivosti, vlastitog raspoloženja. Prelazeći pre dva-tri jutra te tri-četiri stotine metara Mileševske ulice, između restorana „Dimitrije“ i Beogradskog dramskog pozorišta, obratio sam, čini mi se, prvi put pažnju na tablu koja stoji na kući na adresi Mileševska 61.
Ploča deluje staro, čak i urezani tekst nije više na svim mestima najčitkiji. Ipak, uz ne previše truda, može se pročitati sledeći tekst: „U ovoj kući je živeo i radio od 1924-1941 godine Dr Stepan Kuljbakin, redovni profesor Beogradskog univerziteta, Katedra za Slovensku filologiju i opštu lingvistiku, staroslovenski jezik. Član Srpske akademije nauka od 1920. godine, doktorirao u Petrogradu 1908. godine. Do dolaska u našu zemlju bio je profesor u Harkovu i Odesi“.
Enciklopedijski sažeci dostupni na internetu otkrivaju nam da se Stepan Kuljbakin rodio u Tbilisiju 9. avgusta 1873. godine. U rodnom gradu je završio gimnaziju, dok je diplomirao u Odesi. Imajući u vidu njegovu dob, a u kontekstu najslavnijeg stanovnika Tbilisija u poslednjoj deceniji devetnaestog veka, on se u tom gradu zamalo mimoišao sa pet godina mlađim Josifom Visarionovičem Staljinom.
Nakon preuzimanja docenture u Odesi, on prve dve-tri godina dvadesetog veka provodi putujući po Balkanu. Po povratku se ne zadržava u Odesi, nego prelazi u Harkov koji je u to vreme veći i važniji univerzitetski i naučni centar. Tako postaje najpre vanredni (1905), a zatim i redovni (1908) profesor Univerziteta. Uz srpski jezik, u središtu njegovog naučnog interesa su poljski i staroslovenski, a bavi se i paleografijom te akcentuacijom.
Bežeći od rata u Harkovu
Godine objavljivanja njegovih knjiga i naučnih radova sugerišu nam predstavu o naučniku koji nije previše opterećen „bukom i besom“ vanjskog sveta. Ipak, to što se vi ne interesujete za politiku i istoriju, ne znači da se politika i istorija ne interesuju za vas. Klupko sudbine koje je dovelo nadvojvodu Franju Ferdinanda pred „brauning“ Gavrila Principa odredilo je i nastavak života Stepana Kuljbakina.
Vrlo brzo posle Oktobarske revolucije, tačnije već sedamnaestog decembra 1917, boljševici ulaze u Harkov, a desetog januara prestaje svaki otpor protivničkih ukrajinskih snaga. Do sredine aprila 1918, Harkov je bio glavni grad Ukrajinske narodne republike Sovjeta, a zatim su grad privremeno preuzeli Nemci uz pomoć svojih ukrajinskih pomagača.
O okrutnosti rata koji je u narednih nekoliko godina besneo tim krajevima, imamo autentnično umetničko svedočanstvo u Crvenoj konjici Isaka Babelja. Čoveku poput Kuljbakina tu nije bilo mesta. Krenuo je put izbeglištva koji će ga krajem 1919. ili početkom 1920. dovesti u novoosnovano Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca.
Kako ističe Mark Tompson, najupućeniji istraživač biografije Danila Kiša i uticaja koji su na njegovo obrazovanje ostavili pedagoški radnici poreklom iz carske Rusije koji su još i posle Drugog svetskog rata predavali na gimnaziji u Cetinju, odnosno na fakultetima u Beogradu, prve izbeglice iz Rusije zahvaćene građanskim ratom stigle su u Jugoslaviju već krajem 1919.
Vlada u Beogradu je na kraju prihvatila oko četrdeset hiljada izbeglih iz boljševičke države. Većina njih naselila se u Srbiju i Crnu Goru, tragom istorijskih veza ovih zemalja s njihovom domovinom kao i zajedničkom pravoslavnom verom. Carska Rusija je zbog Srbije ušla u rat 1914. godine, regent Aleksandar se školovao u Petrogradu, crnogorske veze sa Rusijom su stare i legendarne, a postoji takođe i rodbinska povezanost između ruske carske i srpske i crnogorske dinastije.
Beli Rusi
Srbija, a zatim i Jugoslavija, podržavala je antiboljševičke snage u ratu koji je trajao do 1923, kada je nedaleko od Beograda osnovana Ruska pravoslavna zagranična crkva. Jugoslavija nije priznala Sovjetski Savez sve do juna 1940. godine, kad je Drugi svetski rat već uveliko počeo.
Do tog trenutka, broj ruskih imigranata u Jugoslaviji se ustalio na 20.500, pošto se veliki deo njih selio dalje na Zapad, kako su se mirili s činjenicom da su posledice revolucije trajne. Izbeglištvo u Jugoslaviju, Bugarsku i Tursku doživljavano je privremenije od onog u Francusku ili Ameriku.
Kako je zabeležio Vladimir Maevski: „Rusi su se useljavali u Srbiju neopterećeni kvotama, vizama, restrikcijama, pasošima ili bilo čim sličnim. Prijateljska zemlja primila je Ruse, ne otežavajući im ulazak formalnostima kakve su postojale u drugim evropskim zemljama ili u Americi.“
Bili su nazvani Belim Rusima, po njihovom učešću ili simpatijama prema Beloj gardi koje su se borile protiv Crvene armije. Mnogi od njih nisu bili etnički Rusi, nego Ukrajinci, Belorusi ili pripadnici neke druge nacije. Često bolje obrazovani od domicilnog stanovništva, dali su veliki doprinos jugoslovenskoj kulturi, obrazovanju i nauci.
Poseban trag na Beogradskom univerzitetu uz Stepana Kuljbakina ostavljaju i Teodor i Kiril Taranovski, Vladimir Farmakovski te Aleksandar Solovjev. (U drugoj generaciji taj doprinos su dala i najmanje dva Kišova prijatelja: Leonid Šejka i Predrag Matvejević.)
Staljinov rođendan
Kad su savezničke snage u Drugom svetskom ratu preuzele inicijativu, uplašili su se mogućnosti dolaska Crvenih oslobodilaca. Kad su sovjetske snage zajedno s Titovim partizanima u drugoj polovini 1944. godine oslobodile Beograd, episkop Ruske pravoslavne crkve u Beogradu žurno je skinuo vojne zastave carske Rusije koje su visile sa zasvođene tavanice i poslao ih u Njujork. U dnu crkve, grob generala Pjotra Vrangela, glavnokomandujećeg Bele armije na Krimu, koji je organizovao masovnu evakuaciju 1920. godine, pokriven je jednom slikom.
odine 1945, u novoj Jugoslaviji je ostalo samo sedam hiljada Belih Rusa. Među njima nije bilo Stepana Kuljbakina. On je umro prirodnom smrću, dana 21. decembra 1941, na rođendan Josifa Visarionoviča Staljina, na šezdeset treći rođendan čoveka koji se doselio u njegov rodni Tbilisi u vreme kad ga je on napustio. Na taj isti dan, u Rudom, u istočnoj Bosni, uz samu granicu sa Srbijom, osnovana je Prva proleterska brigada iz koje će izrasti Narodnooslovodilačka vojska Jugoslavije.
Nakon Titovog raskida sa Staljinom, kao u varijaciji na „cenzurisanje“ fotografija, cenzurisan je kalendar, pa će generacije i generacije školske dece učiti da je Prva proleterska osnovana dan kasnije, 22. decembra 1941, što će biti i dan proglašen za državni praznik – Dan armije. Kao u nekoj ironičnoj varijaciji, mada većina izvora kao dan Kuljbakinove smrti određuje 21. decembra, ponegde se navodi i 22. decembar.
Ipak, Stepan Kuljbakin je praktično celo kratkoveko postojanje Kraljevine Jugoslavije proživeo u toj zemlji, prosperitetnoj i oklevetanoj. Prve četiri godine svog jugoslovenskog egzila proveo je predajući staroslovenski jezik u Skoplju, a zatim dobiva posao na Beogradskom univerzitetu i nastanjuje se u Mileševskoj ulici na broju 61. U toj će kući živeti do kraja, do smrti.
Trag profesora Kuljbakina
Ne može se reći da u novoj državi i u njenoj prestonici nije prepoznata Kuljbakinova naučna izvrsnost. Već od 1921. je dopisni član Akademije, a od februara 1925. je njen redovni član. U pristupnoj besedi govori o „rečničkoj strani staroslovenskog jezika“.
Unutar azbučnog niza svih dosadašnjih akademika SANU, mistični hir alfabetske slučajnosti smešta ga tačno između Skendera Kulenovića i Đure Kurepe, kao da njegovu lingvističku rigoroznost ograničava s jedne strane pesničkim temperamentom, a s druge fatalizmom matematike.
Ogroman je niz važnih ljudi u srpskoj kulturi u čijim je biografijama Kuljbakin kao predavač na fakultetu ostavio traga. Primera radi, Meša Selimović ga u Sjećanjima i posle nekoliko decenija od vlastitih studentskih dana potencira kao svog profesora.
Nije ovo ni mesto ni kontekst za opširnije notiranje najvažnijih Kuljbakinovih naučnih doprinosa: od Hilandarskih listića do paleografskih i jezičkih ispitivanja Miroslavljevog jevanđelja, kao ni za izdvajanje najvažnijih jedinica iz njegove bogate bibliografije.
Koga zanima ovo potonje, treba da zaviri u svesku 3-4, XXIX godine „Južnoslovenskog filologa“ iz 1973. godine gde je Nada Đorđević na jedanaest gusto štampanih stranica skrupulozno navela „bibliografiju radova Stepana Mihailoviča Kuljbakina“ od 1898. do 1950. godine.
U propratnoj belešci, tadašnje uredništvo ovog časopisa sebe u celini proziva „neposrednim i posrednim učenicima“ ovog „velikog učitelja“.
Stotinu godina nakon Stepana Mihailoviča Kuljbakina ka Evropi ponovo nadiru izbeglice iz Harkova i obližnjih krajeva. Deo njih ponovo u Srbiji traži svoj privremeni ili trajni novi dom. Ta se činjenica, posve prirodno, u najvećem delu javnosti gleda kroz potpuno kratkoročan kontekst porasta cena najma stanova ili čak cena nekretnina. Uz najnormalniju ljudsku želju da se rat što pre završi i da svako ko želi može da se vrati u zavičaj, valja ipak imati na umu da ako se ono na šta mi ovde nemamo nikakav uticaj ipak nastavi, ljudi koje je muka naterala da izdaleka ovako dođu, mogu u budućnosti ovde među nama ostaviti dubok trag.
I ne odnosi se to samo na ljude iz Ukrajine i Rusije, nego i one koji dolaze iz krajeva odakle ranije nije bilo izbeglica na našim prostorima. Davno je rečeno da se istorija ne ponavlja, ali se rimuje, a isto tako i da uvek postoji prvi put.
Buduće spomen ploče možda će se pre nalaziti na Novom Beogradu, u Belvilu ili kod Starog aerodroma, nego u starim (historical) delovima grada, možda i neće biti kamene, nego tek QR kod koji će na nekom pametnom telefonu nove generacije sažimati nečiju sudbinu lakonskije od enciklopedijske jedinice i raskošnije od pesme. Od ljudske prirode sve se svakako brže menja.
Izvor: RTS
