Пише: Милан Милошевић
“Подлегла је старом декадентном искушењу да измисли себе као саблазну, непризнату и несхваћену песникињу; мајка своје деце и жена свог мужа; љубавница младог Ефеба; особа из бајковите прошлости; бард војске осуђене на уништење; ученица и пријатељица, страствена пратиља. Од ових (и других) ‘слика личности’, створила је велику поезију нашег времена. Али није имала контролу над собом, није имала моћ самоспознаје (и неговала је то незнање). Била је беспомоћна, безбрижна и несрећна, окружена ‘гнездом’ и сама, проналазила је и губила, и правила бескрајне грешке
Марина Цветајева је једном приликом горко прекорила Иљу Еренбурга који се из Француске вратио у августу 1940: “Објаснили сте ми да су моје место, моја домовина, моји читаоци овде, али сада су ми муж и ћерка у затвору, ја сам без новца са сином, на улици, и нико не жели да ме штампа, а камоли да разговара са мном. Шта да радим?”
Еренбург је Цветајевој одговорио: “Марина, Марина, постоје виши државни интереси који су скривени од тебе и мене, и у поређењу са којима лична судбина сваког од нас не вреди ништа…”
Дуго би наставио своју проповед, али га је Марина прекинула. “Ти си нитков!”, рекла је и отишла залупивши вратима, пише Дмитриј Сесеман, син Антонине Клепинине у својој књизи Париз–Гулаг–Париз.
Биће ипак да је Марина Цветајева у тим тренуцима Иљу Еренбурга хтела да пита да ли нешто зна о судбини њеног мужа и ћерке. Истрага против Сергеја Ефрона трајала је месецима. Два месеца после хапшења пребачен је у психијатријску клинику у затвору Бутирка у Москви. Његова ћерка Аријадна Ефрон је под притиском, уз мучење, лишавање сна и затварање у леденим ћелијама, признала да је по налогу француске обавештајне службе слала информације о раду совјетских војних инсталација и о антисовјетским осећањима истакнутих совјетских уметника. Такође је признала да је и њен отац радио за француску службу.
Живот и поетика Марине Цветајеве између Ероса и Танатоса (трећи дио)
Признали су и Николај Клепињин, и списатељица Емилија Литауер, и кнез Павел Толстој, који је чак тврдио да га је Ефрон регрутовао у Евроазијску организацију 1928. мада је Ефрон то негирао наводећи да та организација у то време није постојала.
Сергеј Ефрон је признавао само да је сарађивао са НКВД-ом и Друштвом за повратак у СССР, а порицао је било какву везу са француском обавештајном службом. Такође, понављао је да његова супруга Марина Цветајева није имала везе са политиком иако је објављивала поезију у емигрантским публикацијама.
Коју од нас две прате
Након хапшења Аријадне и Сергеја Ефрона, Марина Цветајева је живела у страху. Кад су се она и Ана Ахматова 1940. шетале по Мањинској шуми, за њима су ишла два човека, а Ана Ахматова се стално питала: “Коју од нас две то прате, мене или њу?”
Када је млади песник Јарополк Семјонов показивао да јој је одан, Марина Цветајева је питала Нину Гордон, пријатељицу своје ћерке: “Зашто се тако добро опходи према мени? Да ли је он можда из НКВД?”
Исељена из даче НКВД, са сином Муром се сељакала од једног пријатеља до другог. Није имала папире. Мур је шест пута мењао школу. Уз Пастернакову помоћ, добила је карточку за снабдевање – једну за двоје, што значи да су она и син делили један оброк у Дому стваралаштва у Голицину.
Мали хонорар је зарађивала преводећи, више по звуку него по значењу, бугарске и грузијске песме, а у затвор је повремено односила новчане пошиљке од по 50 рубаља за мужа и ћерку. Само по томе што су пошиљке примане закључивала је да су живи.
Парадокс у календару
Кад је у септембру 1939, убрзо након потписивања пакта Молотов–Рибентроп, Ефрон ухапшен, оптужен је, између осталог, да је био повезан са Григоријем Сокољниковим, совјетским амбасадором у Лондону (осуђен на 10 година затвора, умро у присуству власти 1939) ради “ометања успостављања пријатељских односа између СССР-а и Немачке” преко представника британске и америчке обавештајне службе.
Када је Војни колегијум Врховног суда Сергија Ефрона осудио на вишу меру кажњавања стрељањем 6. јула 1941, операција “Барбароса” (рат Хитлерове Немачке против СССР) је трајала већ две недеље.
Страх за судбину сина
Када су немачки бомбардери почели да туку по Москви, а сирене за ваздушну опасност да завијају, Марина Цветајева о судбини мужа и ћерке није ништа знала. Прозори су били излепљени тракама новина како би се спречило да се стакло распрсне под ваздушним притиском од експлозија бомби. Увече су се у небо уздизали гломазни балони.
Плашила се за живот сина Мура, који се пркосно пео сваке ноћи на кровове зграда да помаже ватрогасцима и територијалцима у откривању и гашењу запаљивих бомби и ватрених буктиња које су долетале са запаљених зграда. Био је висок и згодан, имао је 16 година и девојку у Москви, и одбијао сваки предлог да се евакуишу оданде. Цветајева је од скоро свакога кога је и површно познавала тражила савет: да ли да се евакуише или да остане? А ако оде, куда? И са ким?
Живот и поетика Марине Цветајеве између Ероса и Танатоса (други дио)
Сестра Сергеја Ефрона Јелизавета Јаковљевна и још неки Марини блиски људи имали су сопствене бриге и проблеме. Преводилац германист Николај Виљмонт се придружио милицији. Секретар журнала “Знамја” Николај Тарасенков је као ратни репортер био на фронту од прве недеље рата…
“Можеш се обесити на њему, неће се прекинути…”
Рано ујутру 8. августа 1941. камион Књижевног фонда стао је испред куће на Покровском булевару да покупи ствари оних који се са речног терминала евакуишу паробродом “Александар Пирогов”. Борис Пастернак је дошао из Переделкина, близу Москве, како би помагао Марини да спакује пртљаг. “Можеш се обесити на њему, неће се прекинути…”, рекао је уверавајући је да је канап који јој је набавио за увезивање пртљага јак.
У Казању је прешла на други пароброд који је реком Камом пловио до Чистопоља у Тартастану. Тамо је евакуисана већина истакнутих писаца и њихових породица. Остали, међу којима и Марина и њен син Мур, бродом “Чувашка република” 8. августа 1941. одвезени су Камом узводно до Јелабуге, тихог и прилично прљавог провинцијског града у коме је само у две-три централне улице било неколико двоспратних камених кућа прошловековних трговаца, док су недалеко од старог центра, у блатњавим улицама биле једноспратне брвнаре.
У таквој једноспратној брвнари, у улици Ворошилова број 20, Марина и њен син сместили су се у малој соби од око шест метара, само завесом одвојеној од осталог дела стана. Кревет и кауч су били све што је садржала. Газдарица Анастасија Ивановна Бродељшчикова била је свадљива и непријатна: “Немају оброке! А онда, ти људи са Набережње (то јест, из НКВД-а) долазе и прегледају њене папире када ње нема и питају ме ко је посећује и о чему причају… Ништа друго него брига… Рекла сам им да потраже другу собу”.
Кирил Хенкин, писац који је после емигрирања у Праг, Берлин и Париз по препоруци Сергеја Ефрона отишао у Шпанију и тамо се повезао са НКВД, у својој књизи Ловац наопачке, објављеној у Франкфурту на Мајни 1980. године, пише да је Марину, одмах по доласку у Јелабугу, позвао локални представник НКВД-а и понудио јој да буде преводилац немачким заробљеницима. Хенкин је уверен да се Цветајева тих власти плашила.
Тамара Петровна Краснова, тада веома млада, сећала се необичне жене у јакни са видљивом кецељом испод, с потпуно исцрпљеним лицем, готово исклесаним од костију. Насред пијаце љутито је разговарала са својим згодним сином тинејџером – на француском. Тамара је у тој ратној атмосфери јасно разазнала да нису разговарали на немачком! Син је љутито одговорио, такође на истом језику; затим је негде побегао, очигледно на мајчин захтев.
Пушила је, а гест којим је отресала пепео такође је остао у сећању Тамаре Петровне. Изгледала је као да је управо преживела трагедију.
Недостижан посао судопере у клубу књижевника
“Њено расположење је одвратно, најпесимистичније… У самоубилачком је расположењу… Новца је све мање, а посла нема… Жао ми је мајке, али још више ми је жао себе”, записао је у свом дневнику њен син Мур кога је све у вези са Јелабугом иритирало: сам град, њихова бедна соба у кући у Ворошиловљевој улици, вести о мобилизацији и лоше вести с фронта – и мајчина неспособност да се носи са проблемима свакодневног живота.
Марина Цветајева је више пута одлазила у окружно одељење за образовање и распитивала се да ли би могла да ради у Педагошком институту, или у дечјој библиотеци, или као васпитачица у дечјем обданишту, али је сваки пут одбијена.
Из Јелабуге је послала разгледницу председнику Савеза татарских писаца Тухфату Имамутдинову с питањем да ли би могла да ради као преводилац поезије, с обзиром да је имала препоруку директора Гос-лит-издата П. И. Чагина и два његова писма: једно Савезу писаца и једно Татарској издавачкој кући. Чиновник је на разгледници написао “К делу!” и одложио је у архив.
Марина Цветајева је отишла у Чистопољ 24. августа, а 26. августа 1941. поднела захтев:
“Савету Књижевног фонда. Молим вас да ме примите на рад као судоперу (в качестве судомойки) у мензи Литфонда која ће се отворити. М. Цветајева.” Чланови Књижевног фонда били су склони да јој дају посао, али је најстарији присутни писац Константин Тренев рекао да бела руска емиграткиња Цветајева посао в качестве судомойки није заслужила ни својим радом, ни својим ангажовањем.
Живот и поетика Марине Цветајеве између ероса и танатоса (1. дио)
Марина се надала да би јој могао помоћи писац Николај Асејев, функционер Президијума Савеза писаца, који је раније на њену молбу да предложи да буде примљена у Савез књижевника, изражавајући своје дивљење рекао: “Ја да предложим Марину Цветајеву? Па она би могла да предложи мене…” Асејев се претварао да је болестан и није присуствовао састанку Књижевног фонда. Дозвола за боравак у Чистопољу Цветајевој није издата.
Књижевница, касније и дисиденткиња Лидија Корнејевна Чуковска, која је у то време била евакуисана у Чистопољ, написаће у писму Пастернаку 1. октобра 1956. да су имена Николаја Асејева и Марине Цветајеве повезана само као имена Каина и Авеља, Салијерија и Моцарта, а да Асејев није песник, него убица… Тих критичних дана 1941. Лидија Чуковска се обратила пријатељу свог оца, дечјег песника Корнеја Чуковског, песнику Леву Мојсејевичу Квитку. Његово мишљење је у то време било поштовано – био је комуниста и носилац медаља, што у то време није било мало. Убедио је чланове Књижевног фонда да одрже нови састанак комисије. Марина Ивановна Цветајева је позвана да у партијској канцеларији Градског већа Чистопоља лично изнесе свој захтев.
“Зашто толико желиш да се преселиш у Чистопољ?”, питали су је.
“Постоје могућности за посао у Чистопољу. Такође желим да се мој син упише у стручну школу.”
Затим је Цветајева замољена да изађе и почела је дискусија: да ли овој жени треба помоћи или не? Тренев је поново оштро критиковао њену бело-емигрантску прошлост и њен наводни “паразитски став”. Писци Абрам Дорман, Пјотр Семињин и Вера Смирнова говорили су у одбрану Цветајеве. Болесни Асејев је предао писмо тражећи да се донесе одлука у корист Марине Цветајеве.
Лидија Чуковска је 26. августа пронашла Марину Цветајеву испред собе са натписом “Партијска канцеларија” у ходнику зграде Градског совјета у Чистопољу. “Стиснута уза зид, очију упртих у врата, сва седа Марина Ивановна. ‘Ти?!’ Појурила је ка мени, зграбила ме за руку, али је одмах повукла своју.. ‘Не иди! Остани са мном!’” Нервозно је корачала ходником пушећи и раздражљиво понављала да у Чистопољу има људи, а да тамо нема никога, да се у Јелабуги боји.
Коначно је из партијске канцеларије изашла секретарка комисије, дечја песникиња Вера Смирнова и рекла Цветајевој: “Ваш случај је повољно решен”.
Већином гласова дозвољено јој је да се пресели у Чистопољ.
Одлука о позицији судопере је одложена јер кафетерија још није била отворена.
Психички слом
Чуковскаја каже да је Марина реаговала суморно када се повела реч о томе да ће и у Чистопољу она и њен син вероватно морати да живе не у центру, нити у каменој кући, већ у сеоској колиби. Без текуће воде. Без струје. Баш као у Јелабуги.
“Да ли се исплати тражити? Свакако нећу ништа наћи. Радије бих одмах одустала и отишла у Јелабугу.”
“Не! Пронаћи собу овде ипак није тако тешко.”
“Није важно. Чак и ако нађем собу, неће ми дати посао. Нећу имати од чега да живим.” И одједном је упитала Лидију Чуковску: “Зашто мислиш да је живот вредан живљења?”
Преспававши код пријатеља, Марина се следећег јутра, 27. августа, бродом вратила у Јелабугу.
У дневнику је записала: “Страх. Од свега! Колико се плашим! Ако дођу по мене, обесићу се…”
Њене свеске садрже трагове умора и мрачних мисли. “Годину дана покушавам са смрћу… Све је ружно и застрашујуће… Све што ме држи приземљеном је уништено. Само Мур, он има 16 година…”
Њен син Мур је 29. августа 1941. записао у дневнику како су јој неке комшинице саветовале да се не сели јер ће у Совхозу у Јелабуги бити посла. Питала је сина да ли да се селе. Он је у дневнику записао одговор да одлуку мора да донесе Марина, као што је донела одлуку о евакуацији из Москве, а не да на њега пребацује одговорност. “Неко од нас двоје ће изаћи из ове собе са ногама напред”, рекао је Мур својој мајци у жестини свађе и некуд отишао.
Два дана касније, 31. августа 1941. године, власница куће Анастасија Бредељшчикова пронашла је Марину Цветајеву обешену у ходнику.
Није ли се обесила баш о онај конопац који је позајмила од пријатеља Пастернака? Јер, трагедије увек имају те своје случајне детаље који после добијају посебан смисао, необјашњив и тајновит, пита се у свом есеју Петар Вујачић цитирајући пољског писца Густава Херлинга Груђињског, који је то о конопцу забележио ослањајући се на посредно казивање писца Константина Паустовског.
У опоруци је написала је сину: “Мурлига! Опрости ми, али било би горе. Тешко сам болесна. Ја више нисам ја…”
Видевши Георгија Ефрона како се враћа са радне акције на аеродрому на коју је био мобилисан, газдарица Анастасија Ивановна Бродељшчикова му је потрчала у сусрет. Он је по њеном изразу лица видео да се догодило нешто страшно. Сео је у прашину поред пута, дуго не могавши да устане.
Реквијем
Марина Цветајева је сахрањена на Петропавловском гробљу града Јелабуга. На сахрани без опела је било мало људи. Није било никога да посети гроб и касније нико није знао да покаже где се налази. Готово као кад се у њеној песми Реквијем, познатој и под насловом Монолог – насталој 1913. када је била јако тужна и имала двадесет година – каже да ће, када она нестане с површине земље, у заборавности дана све бити као да под небом никада није било ње, ни зеленила њених очију, ни њеног нежног гласа, ни златног власа њене косе…
Уж сколько их упало в эту бездну,
Развёрзтую вдали!
Настанет день, когда и я исчезну
С поверхности земли.
Застынет всё, что пело и боролось,
Сияло и рвалось.
И зелень глаз моих, и нежный голос,
И золото волос.
И будет жизнь с её насущным хлебом,
С забывчивостью дня.
И будет всё – как будто бы под небом
И не было меня!
1913.
Песме, поготову добре, пркосе времену које пролази. Иља Еренбург је то знао када је 1922. предвиђао: “Све то ће бити заборављено; и крвава битка векова, и бес оних који су откинули нараменице, и поштовање ових златних крпа оних који су се молили. Остаће прелепе песме Марине Цветајеве, као и похлепа за животом, воља за пропадањем, борба једног против свих, и љубав, узвишена приближавањем капији смрти…”
Неколико дана након смрти Марине Цветајеве, њен син Георгиј Ефрон, из милоште звани Мур, преселио се у Чистопољ код Николаја Асејева, кога је Марина Цветајева у опоруци замолила: “Воли га као сина, заслужује то”.
Жена Асејева, Оксана Михајловна, није волела Цветајеву и ту одбојност је пренела и на њеног сина, те је Георгиј отишао у интернат. Старија учитељица интерната Ана Стонова, ваљда у намери да га утеши, предложила му је да прочита неку мајчину песму. “Не знам их”, одговорио је ледено.
Провео је мање од месец дана у интернату, а затим се, на позив директора Књижевног фонда, вратио у Москву под опсадом, коју су људи журно напуштали у камионима натовареним кућним стварима. Није знао да је тада, 16. октобра 1941, у време делимичне евакуације Москве, његов отац Сергеј Ефрон стрељан у специјалном објекту НКВД Комунарка.
Отишао је у Ташкент 30. октобра 1941. и успоставио контакт са тамо евакуисаном Аном Ахматовом. До средине 1942. Георгиј се посвађао са њом, очито игноришући њен тежак положај (муж у гробу, син у логору).
“Понекад јој завидим због моје мајке. И она је могла бити окружена таквим ‘ореолом људи’, живећи у перјаницама и ћаскајући о тривијалностима. Кажем: могла је. Али није, јер никада није била ‘богиња’, сфинга, попут Ахматове”, написао је Георгиј својој сестри Аријадни Ефрон која је тада била у логору у коме ће провести осам година. Поново је ухапшена 22. фебруара 1949. и осуђена на доживотно прогонство у Турухански округ Краснојарског краја. Рехабилитована после смрти Стаљина, Аријадна је остатак живота провела прикупљајући рукописе и радећи на издавању дела своје мајке Марине Цветајеве.
Нека писма њене мајке Аријадни је, кад је 1960-их долазио у СССР, дао Маринина можда најбурнија страст – Сергејев друг с Галипоља и из прашких и париских дана – Константин Родзевич.
Он је у току рата био припадник Француског покрета отпора. Немци су га заробили и држали у логорима Оранијенбург и Заксенхаузен. У мају 1945. су га ослободили црвеноармејци и дозволили му да се врати у Француску. Ћутечи до крај живота, поживео је 92 године и умро у Паризу 1988, три године пре распада СССР-а.
Георгиј Ефрон се из Ташкента вратио у Москву у јесен 1943. и почео да студира на Књижевном институту. У капуту, са војничком зимском капом, са ушанкама испод руке 26. фебруара 1944. је утрчао у Институт, руковао се са свима и отишао у рат.
Георгиј Сергејевич Ефрон, редов у 7. стрељачкој чети 3. стрељачког батаљона 437. стрељачког пука 154. стрељачке дивизије Црвене армије, имао је 19 година када је током операције Багатрион тешко рањен у бици код села Друјка. Послат је у санитетски батаљон, али је 7. јула 1944. погинуо на путу када је немачка авионска бомба погодила возило којим је транспортован. Првобитно је сахрањен у селу Струневшчина, а касније поново у масовној гробници у Браславу (Витебска област, Белорусија). У архивском документу Сећање народа име ту сахрањеног редова Георгија Сергејевича Ефрона наведено је под бројем 382.
Извор: Време
