Пише: Наоми Милтроп
Налазим се у парку са ћерком, која скаче по барицама, прска на све стране и вришти ка мени („Мама! Види шта могу!“), док ја грозничаво читам и једном руком записујем белешке на телефону („Мама! Погледај ово!“). Део мене жели да ужива с њом у овом тренутку задовољства у покрету. Други, упорнији део размишља о овом есеју: одакле почети, шта рећи, како сажети изузетно наслеђе књиге коју поново читам – Госпођа Даловеј Вирџиније Вулф, која ове године обележава 100 година од првог издања, објављеног 1925. Како уопште писати о овој књизи?
Ако бисте прочитали кратак садржај, могло би вам се учинити да је ово књига намењена искључиво академским стручњацима (што, руку на срце, и јесам). Једног јунског дана 1923. године у Лондону, богата жена у годинама, Клариса Даловеј, припрема се да приреди забаву. На другом крају града, ветеран Великог рата погођен посттрауматским стресом, Септимус Ворен Смит, губи везу са стварношћу. Око њих осцилују и други ликови: Кларисин бивши љубавник Питер Волш, њен муж Ричард и ћерка Елизабет, Елизабетина учитељица Дорис Килман, Септимусова супруга Резиа и његови лекари, Холмс и Бредшо.
Као и један други споменик модернистичке књижевности, Уликс Џејмса Џојса (1922), Госпођа Даловеј експлицитно је посвећена свакодневици. Прати обичне људе кроз њихове обичне активности током једног обичног дана – куповину, шетњу кроз парк, вожњу аутобусом, одлазак на заказане састанке, крпљење хаљине. Док ликови Вирџиније Вулф обављају свакодневне послове, призори и утисци филтрирају се кроз њихову индивидуалну свест, повезани језиком, сликама и сећањима.
Роман почиње чувеном реченицом: „Госпођа Даловеј је рекла да ће сама купити цвеће“[1], реченицом која је истовремено банална и посвећена том наглом урањању у живот in medias res, који је Вулф толико волела. Култни статус ове реченице потврђује и број пародија на интернету, који је вероватно премашио само онај на рачун песме Вилијама Карлоса Вилијамса “Само да кажем”, која је постала прави интернет феномен.
Нови слој
На Велики петак 1924, Вулф је на једној страници рукописа који је тада носио назив Сати записала: „Писаћу шта год пожелим.“ Могла је да пише шта год пожели јер је имала сопствену издавачку кућу, Hogarth press. Сама штампарска преса налазила се у подруму њене куће у предграђу Ричмонда.
Госпођа Даловеј био је други роман који је Вулф на овај начин самостално објавила. То што је била мали издавач омогућило јој је да формално експериментише на начине који би били немогући да је радила с великим издавачем. У Дневнику једне списатељице, она описује свој процес као истовремено истраживачки и технички. Дана 30. августа 1923. записала је: „Ископавам прелепе пећине иза својих ликова.“ Касније, у октобру 1924: „Вежбам писање; усавршавам технику.“
Недавно сам била модераторка конференције овде у Хобарту, на којој је једна панел-дискусија била посвећена савременом тасманијском експерименталном писању. Писци који су тада говорили описали су своју борбу да пронађу издаваче за дела која померају границе форме и жанра. Сто година након што је Вулф покушавала да открије оно што је називала “новим слојем “, комерцијални захтеви и даље спутавају ауторе и њихова дела.
Упркос несклоности Вирџније Вулф да прави компромисе са укусима шире публике, Госпођа Даловеј наишла је на добар пријем. Њени савременици одмах су препознали значај романа. „Интелектуални тријумф“, написао је П. Ц. Кенеди у часопису New Statesman; „катедрала“, оценио је Е. М. Форстер у New Criterion-у.
Књига се продавала релативно добро: 1.500 примерака у првих месец дана након објављивања 14. маја – више него што је њен претходни роман Џејкобова соба продао за годину дана. Њена биографкиња Хермиона Ли бележи да су 1926. приходи од писања омогућили Вулф и њеном супругу Леонарду да у својој сеоској кући инсталирају топлу воду и тоалет.
Роман Вирџиније Вулф био је револуционаран не само по начину на који приказује истополну привлачност и менталне болести, већ и по томе што оспорава класичну структуру романа и начин представљања времена. Клариса се присећа налета жеље који је као осамнаестогодишњакиња осетила према својој пријатељици Сели Сетон, која ју је пољубила на тераси њене куће у Бортону:
“Тада се одиграо најчудеснији треутак у читавом животу кад су пролазиле поред камене вазе са цвећем. Сели је застала; убрала један цвет; пољубила је у уста. Читав свет се могао окренути тумбе! Остали су нестасли; она је била сама са Сели. Осетила је да је добила поклон, завијен, и да јој је речено да га само чува, не да га гледа – један дијаманст, нешто бескрајно драгоцено, завијено, што је, док су се шетале (горе-доле) почела да довија, или је сам сјај стао да пробија, неко откровење, религиозно осећање”.
Клариса, која је у средњим годинама постала „девица“ због болести и монотоније у браку, изненађена је овим успоменама које проваљују у њену свест. Повезује их са осећајем радости због самог живота: „тренутак тог јунског јутра који трпи притисак свих других јутара (…) прибира целу себе у једну тачку.“
Клариса и Септимус Смит – иако се никада не срећу – сенке су једно другом. Обоје имају кукасте носеве, мршава, бледуњава, птичја тела и историју болести.
Септимус, који је био способан и храбар војник у Великом рату, потискује трауму гледања смрти свог надређеног, Еванса, само да би му се она вратила у виду визуелних и звучних халуцинација – Еванса иза дрвећа и птица које певају на грчком. Попут Кларисе, он осећа терет прошлости који притиска садашњост и пати под присилом друштвеног система – онога што приповедачица Вирџиније Вулф иронично назива сестринским богињама Конверзијом и Пропорцијом.
„Обожавање пропорције […] учинило је да Енглеска просперира“, јер пропорција забрањује очај, болест и емоционалне крајности. Конверзија, снажна рука Империје, „нуди помоћ, али жуди за моћи; грубо уклања с пута оне који се не слажу, оне незадовољне“. Конверзија „више воли крв него циглу и храни се најсуптилније могуће људском вољом“. Заједно, оне исисавају живот из оних који не могу или не желе да им се повинују.
За Септимуса, који је сведочио страшној несразмерности рата, обичан друштвени живот постаје неподношљиви притисак, “плашило га је што се све ово постепено скупља у једно средиште пред његовим очима, као да је неко чудовиште избило скоро на саму површину па ће сад, овог треутка, букнути у пламен”. Рецензент часописа Times Literary Supplement нагласио је управо ову експерименталну димензију романа:
„Посматрајући експеримент госпође Вулф, свакако један од најтежих и врло суптилно осмишљених, можемо се запитати колика му је цена. Да бисмо у потпуности сагледали садашњост, можда је морамо обогатити прошлошћу.“
Док гледам ћерку како се несташно игра, сетим се две операције које је имала у раном детињству да би јој се кориговала развојна дисплазија кукова. Чујем њен радостан врисак у парку, док трчи слободно; али чујем и њен болни крик у болници, затворену у гипс од струка надоле. Као што је Вулф знала, прошлост и садашњост доживљавамо истовремено.
Удвојено искуство
„У овој књизи имам готово превише идеја“, написала је Вулф у свом дневнику 19. јуна 1923. „Желим да прикажем живот и смрт, разум и лудило; желим да критикујем друштвени систем и да га покажем у његовом најинтензивнијем облику.“
Идеје Вирџиније Вулф надахнуле су бројне интерпретације, концентрисане на време, простор, реалност, психологију, свакодневни живот, историју, сексуалне односе, политику, моду, екологију, здравље и болести. Вероватно је Вирџинија Вулф данас највише проучавана енглеска ауторка XX века. Сећам се врло јасно када сам први пут прочитала овај роман као студенткиња, након чега сам прогутала њен револуционарни есеј Сопствена соба из 1929, у којем критикује образовна, економска и друштвена ограничења која су многим женама онемогућавала да уопште пишу.
Вулф је, наравно, могла да пише – и писала је. Знала је да је то било захваљујући њеном финансијском и класном привилегованом положају. Феминистичка политика је од тада напредовала даље, али она је поставила један од темеља. У својим делима обликовала је методу писања која критикује патријархални начин размишљања. Усмеравала је пажњу на занемарене индивидуе и њихове унутрашње светове и мајсторски је растакала викторијански концепт заплета.
Исте године када је објавила Госпођу Даловеј, Вулф је издала и значајну збирку есеја Обични читалац. Први есеј у књизи, о средњовековним писмима породице Пастон, описује просветљење које пружају та обична, некњижевна писма:
„Као и све збирке писама, и ова делује као да нам поручује да се не бисмо требали превише бринути за судбине појединаца. Породица ће опстати, било да сер Џон живи или умире. Њихова метода је да нагомилају безбројне тривијалности свакодневног живота у наслаге безначајне и често суморне прашине, из године у годину. А онда одједном – све то плане; дан заблиста, потпун, жив, пред нашим очима.“
Госпођа Даловеј подразумева то удвојено искуство – незнатности и заслепљујуће животности. Вулф пише о прошлости која се појављује у садашњости и о моћи садашњости да преобликује прошлост. У свом дневнику назвала је то својим „копањем тунела, којим прошлост преносим у деловима, онако како ми је потребна“.
Пробијајући се кроз наратив, копајући пећине иза својих ликова, Вулф је одбацила много онога што би могло изгледати као прашина – куповину цвећа, посматрање девојака кришом, правила понашања за столом и гојење, рекламе, писање писама, прегледе код лекара, једење еклера у кафеу робне куће. Роман нас подсећа на тривијалност тих тренутака, али и на њихову важност, кроз стално понављање звона и сатова Лондона који откуцавају сате.
Зато је прва реченица – и роман у целини – толико изузетна. Она хвата капи светлуцаве реалности у тренуцима који лако могу остати непримећени. Вулф је знала да је управо то оно што писање мора да ради: да заустави време. Како је написала о писмима Пастонових: „Ту је древни дан, разастрт пред нама, сат по сат.“
Њена метафора показује да је Вулф о времену размишљала и у просторним категоријама. Ова два концепта – простор и време – обликују тему и метод у Госпођи Даловеј. Како је Дејвид Дејчис објаснио у својој књизи Роман и модерни свет из 1939, Вулф најпре повезује низ различитих перспектива кроз један заједнички тренутак у времену – обележен звуком звона – а затим прелази на појединачну перспективу, укорењену у простору, и наставља кроз сећања тог појединца.
Вулф је записала у свом дневнику: „Пећине ће се повезати и свака ће изронити на дневну светлост у садашњем тренутку.“ Дејчис је те односе у времену и простору дијаграмски описао као низ међусобно повезаних стабала, тврдећи да они илуструју средишњу тему романа: „важност контакта, али истовремено и нужност очувања сопства да га не повреде екстреми изолације и доминације.“
Наслеђе инспирације
Од тренутка када је објављена, Госпођа Даловеј наставља да инспирише. За други талас феминизма, Вирџинија Вулф била је кључна тачка ослонца. Од 70-их заузима место без премца у историји књижевности 20. века, подстичући поновно откривање других савремених књижевница повезаних са групом Блумзбери.
У периоду од 1998. до 2000. појавили су се Сати Мајкла Канингема, Господин Даловеј Робина Липинкота и Господин Филипс Џона Ланкестера – сва три романа ослањају се на наслеђе Вирџиније Вулф, било имплицитно или експлицитно.
Захваљујући Оскаром награђеној филмској адаптацији у режији Стивена Далдрија, Канингемов роман је најпознатији од ова три. Сати реинтерпретирају Госпођу Даловеј кроз приче три жене: саме Вирџиније Вулф, домаћице из 50-их Лауре Браун, која чита Госпођу Даловеј, и Кларисе Вон, коју њен бивши љубавник Ричард назива „госпођа Даловеј“, јер за њега приређује књижевну забаву.
Канингемов роман, као и Вулф, супротставља уметност и свакодневни живот. Домаћица Лора Браун покушава да испече торту савршену попут уметничког дела, надајући се да ће „осећати исто задовољство и ишчекивање као писац који записује прву реченицу, као градитељ који почиње да црта планове“. Касније, њен делиријумом измучени син Ричард, на самрти, изражава тугу што његова уметност не може да се мери са самим чином живљења:
„Хтео сам да створим нешто живо и довољно шокантно да може да стоји раме уз раме с неким јутром у нечијем животу. Најобичнијим јутром. Замислите покушај да то изведете. Каква лудост.“
У скорије време, романи Дејзи и Вулф Мишел Кахил (2023) и Грмљавина Миранде Дарлинг (2024) баве се ликом госпође Даловеј и наслеђем Вулфове. Књига Дарлинг оживљава нову „госпођу Даловеј“, Винону, богату списатељицу из предграђа Сиднеја, супругу и мајку, која покушава да пробије баријеру која је одваја од нечег „стварнијег“ од стега грађанске свакодневице.
Кахил у Дејзи и Вулф истражује један споредан лик из Госпође Даловеј којем Вулф није удахнула пун живот: Дејзи Симонс, англо-индијску вереницу Питера Волша. У верзији Вирџиније Вулф, Дејзи уопште није присутна – она постоји само као романтична успомена у Питеровим мислима, „тамна, неодољиво лепа“. О Дејзи, Кахил пише:
„Заглављена је у прошлости, у тренутку, у вињети, али не онаквој која би ушла у просторију, отворила прозор према животу изнутра, према животу у мислима, као што се то дешава Клариси, са оном шкрипом шарки на првој страници Госпође Даловеј! Није права девојка, Дејзи, можда превише вештачка, ваздух се не помера због ње, јер она нема садашње време.“
Приповедачица Мина у роману Кахил, обраћајући се Вулф, види Дејзи као лик од крви и меса: мелескињу која живи у Калкути у сумрак британске империје, док покрет за независност Индије јача. Оживљавајући личну и политичку историју Дејзи – кроз писма упућена Питеру – Кахил јој враћа унутрашњи свет и субјективност.
У свом есеју Умеће писања из 1937, чији је радио-пренос на ББЦ-ју једини сачувани снимак њеног гласа, Вулф пише: „Речи, енглеске речи, пуне су одјека, сећања, асоцијација.“
Госпођа Даловеј показује нам како речи могу и да повежу и да пресеку. Ликови пролазе једни поред других на улици, преиспитују заједничку прошлост или присуствују истом догађају из различитих перспектива, кроз сопствене филтере личности и психе. Како објашњава Хермиона Ли, за Вулф „стварно важан живот одвија се унутар нас“.
Соња Томовић Шундић: Разговор са Кишом – Одметник од земаљских господара
Питер се присећа Кларисине теорије живота, коју му је изложила док су се возили аутобусом низ Шафстбери авенију:
„она осећа себе свуда; не “овде, овде, овде”, она лупну по наслону седишта; већ свуда. […] Зато, ако неко хоће да упозна њу или било кога, треба да тражи љде који је употпуњују; чак и места […] пошто је наша појава, онај део нас који се појављује толико тренутан у поређењу с оним другим, невидљивим делом нас, који се простире на све стране, то невидљиво може да надживи, да се отргне и на неки начин припоји овој или оној особи, или чак и да опсећује извесна места после смрти.”
Касније у књизи, Клариса на својој забави сазнаје за Септимусово самоубиство. “О! помисли Клариса, усред мог пријема смрт, помисли.” А усред своје забаве, Клариса осећа не само ужас смрти – „њен пораз, њена срамота […] док је она присиљена да стоји ту, у вечерњој хаљини“ – већ и дубоко пулсирајућу радост живљења. “Ништа не може да се одвија довољно споро; ништа да траје сувише дуго.”
У извесном смислу – да парафразирам Мајкла Канингема – Госпођа Даловеј може деловати као књига нечијег живота, књига која вас може лоцирати, усмерити, опремити за промене које доноси живот. Када сам била студенткиња, била сам опчињена језиком Вирџиније Вулф и њеним разумевањем унутрашњег света.
Клариса Даловеј има 52 године, а када је роман објављен, Вулф је имала 43. Ја ове године пуним 43. Вулф је, исцрпљена дугим периодима болести и скоро без зуба, себе сматрала старом. Ја не – иако више нисам млада. Али поново читати овај роман у овим годинама подсећа ме да уживам у дугим сатима и кратким годинама: да помиришем цвеће, осетим налет ветра, скачем и прскам се у барама с децом, пратим облике облака на небу. Да проживим дан.
Извор: Глиф
