Piše: Dragan Jovićević
Godine 2007, francuska glumica Žilijet Binoš upoznala je proslavljenog britanskog igrača i koreografa Akrama Kana. Ona je želela da igra, on je želeo da glumi. Zajedno su krenuli u intenzivno sedmomesečno putešestvije, kako bi kreirali predstavu naslovljenu In-I. Bila je to predstava o želji, sukobima i pomirenjima. Hvaljena kod kritike, In-I je izvođena širom sveta. Jednom izvođenju prisustvovao je i legendarni Robert Redford, koji je svojoj koleginici savetovao da to iskustvo prenese na film. Tako 2025. godine, nakon serije filmskih i pozorišnih uloga, Žilijet Binoš se prvi put predstavlja kao rediteljka ostvarenjem In-I In Motion, u kome kombinuje retke dokumentarne materijale o samom činu stvaranja dela sa snimljenim izvođenjem predstave. Ovim ostvarenjem, Žilijet Binoš istražuje univerzalno osećanje ljubavi na prvi pogled, zamah strasti koji prevazilazi i kulturne i religijske razlike među ljudima, kao i pitanje šta dolazi posle svega…
Nakon bogatog festivalskog života, film In-I In Motion prikazan je na Festivalu dokumentarnog filma u Solunu prošle nedelje, u prisustvu same Žilijet Binoš. Glumica, koja se u svojoj karijeri bavila i pisanjem i slikarstvom i muzikom, sada deluje ozareno predstavljajući svoj rediteljski prvenac i to ne igrani film, kako bismo očekivali, već stilizovani dokumentarac. O tribini koju je održala u jednoj od festivalskih sala kraj mora, mahom se u medijima pričalo zbog njenog odgovora na tendenciozno postavljeno pitanje iz publike da prokomentariše izjavu Timotija Šalameja da su „opera i balet umiruće umetnosti“, zbog čega je ovaj mladi glumac izazvao pravu lavinu negativnih komentara što ga je, kako upućeni kažu, koštalo gotovo osiguranog Oskara za glavnu mušku u ulogu u filmu Marti veličanstveni. „Ja sam mislila da je film umiruća umetnost“, snašla se Žilijet Binoš, iznenađena i sama pozivom da tako nešto komentariše.
Prava je istina da je Žilijet Binoš dugo radila svoj film, zbog čega je morala da se odrekne nekih uloga, što joj, kaže, nije žao. Sada, rado se priseća samog procesa rada, kako na predstavi tako i na snimanju, seća se nekih dobrih i nekih loših odluka, seća se reditelja s kojima je radila i koji je i dalje inspirišu, seća se posebno Roberta Redforda, zahvaljujući kome je započela ovo putovanje…
„U ovom poslu, težimo da odemo na mesta gde možemo da skinemo maske“, započinje svoju priču Žilijet Binoš. „To volim kod glume, jer ona otkriva neka znanja o tome ko sam ja i zbog čega sam ovde. Moramo da otkrijemo zbog čega smo u ovom trenutku na Zemlji, kako možemo da učestvujemo u životu i šta treba da doprinesemo ovom svetu. I to je ključ za svakog od nas. Jer kada to otkrijemo, svi strahovi nestaju. Jedino što je potrebno vreme da se sve to sazna.“
I pored njene opšte poznatosti, Žilijet Binoš priznaje da uopšte nije bilo lako doći i do prve režije. „Uvek sam sanjala da ću jednog dana režirati. Nekako, mi glumci stalno o tome maštamo. Pitamo se – šta se to događa iza kamere? Šta je iza zavese? I sada, kada sam videla šta je, više cenim neke reditelje, kao i ljude koji rade iza (smeh). Robert Redford mi je rekao da moram da napravim film o ovoj predstavi, i znala sam da je u pravu, ali nisam znala kako to da uradim. Nisam imala produkciju, ni novac, ni montažera. A onda su neki finansijeri došli i shvatila sam da svet zaista želi da baš ja uradim ovaj film. To je kao neki poziv odozgo. A nisam tražila ništa. Htela sam samo da ostanem u krevetu, u svojoj pidžami (smeh). Ali moramo da slušamo svet oko nas. Nisam ja bila ta koja je odlučivala, ali jesam bila ta koja je slušala. I tako sam ušla u dug proces produkcije ovog filma. Moje pitanje je bilo šta to želim da podelim s ljudima. Učila sam tako novu umetničku formu. Akram je učio glumu, a ja režiju.“
S obzirom na to da se prvi put oprobala kao rediteljka, za Žilijet Binoš taj posao bio je više od izazova, koji je tražio posvećivanje materijalu i mnogo odricanja. „Pokušavala sam da pronađem ekvilibrijum. Ali sam pre svega pokušavala sebe da smestim u poziciju publike koja bi to gledala. Mi ne volimo da gubimo publiku. Znala sam od početka da želim da počnem film senzacijom. Zatim, htela sam da budem potpuno iskrena. Senzacija daje informaciju o novom mestu na kome se nalazite. To novo mesto je ponekad zastrašujuće, ali vi ga onda kreirate. Poželite da ga osvojite, da njime kontrolišete. Verujem da dobra umetnost dolazi s tog mesta.“
Luj Mal, Kšištof Kišlovski, Mihael Haneke, Kler Deni, Olivije Asajas, Abas Kjarostami, Žan-Lik Godar, Leo Karaks, Filip Kofman, te Entoni Mingela za čiji je film Engleski pacijent nagrađena Oskarom za epizodnu ulogu i Las Holstrum za čiji je film Čokolada bila nominovana za isto priznanje u kategoriji glavne uloge, samo su neka od velikih imena s kojima je izgradila moćnu karijeru. „Ono što sam naučila od njih jeste da uvek treba da budemo to što jesmo, da verujemo našoj intuiciji, da se ne trudimo da budemo neko drugi. A to je teško. Jer mislimo da moramo da budemo poput nekoga. Naravno da učimo iz rada drugih, jer tako biramo šta nam se sviđa, a šta ne. Možete da čitate knjige i intervjue velikih reditelja, i to predivno oruđe za rad, ali na kraju dana ipak ostajete sa sobom i postavljate pitanje šta zapravo želite od sebe. I tu se pokreće intuicija.“
Dug proces rada na filmu ispunjen je strahovima od neuspeha i preispitivanjima. Tako je i kod onih koji film rade prvi put i onih koji su već mnogo puta prošli to iskustvo. Tako je bilo i sa Žilijet Binoš i pored tolikog iskustva rada na filmu: „Strahovi me nikad ne napuštaju. Ali čim se suočim s njima sve je dobro. Strahove treba obuzeti svojim rukama. Kod nas umetnika, uvek je prisutna kritika, i preispitivanje šta je moglo da bude bolje. Ne želim da se ljudi dosađuju onim što radim. Napravila sam nekoliko izmena u filmu i tokom festivalskog života filma, jer sam gledajući film pomislila – ah, ovo je trebalo da skratim, ovo je moralo da bude duže… Ali, sada je film konačno gotov. Već sam se istrošila i s materijalom i s mojim potencijalom. Tako je sa svakom umetnošću. Spontano dođe trenutak kada delo morate da pustite od sebe. Ne mogu držati film u svom džepu (smeh). Slično je i sa glumom. To su sve umetnosti davanja.“
Na pitanje kako je izgledao sam proces rada, Binoš odgovara: „Nisam nikada bila iza kamere, uvek sam bila ispred. Moja sestra je bila ta koja me je snimala. Koristila sam njene snimke, što je bila moja privilegija. Stoga, proces nije tekao tako da sam mogla tokom snimanja da biram šta će sve činiti film. Kao i u svakom stvaralačkom procesu, istina je ta koja čini umetnost. To je vrlo intiman prostor, nešto posebno. Istina me je uvek vodila, jer su me inspirisali učitelji glume. Kada sam bila mlada, uvek bi mi postavljali pitanje – gde je tvoja istina, u čemu je ona, moraš je pronaći. Ili – ovo je glupost, nemoj ići tim putem, nije to za tebe. Kao i u životu, stalno tražimo neki oblik, formu. Istina o vama postaje esencijalna stvar. Dok sam radila na filmu bila sam stalno iznenađena. Sećam se, kad sam radila s prvom montažerkom, bilo je momenata kada bih je pustila da ona sama napravi scenu od našeg materijala. I ta scena je izgledala predivno! Bila sam fascinirana, ali nisam znala šta je zapravo to, čemu to pripada. I posle nekog vremena, shvatila sam da ona pravi scenu onakvu kakvom je ona oseća, ali to nije bila scena koja se zaista dogodila. Tu sam morala da zaustavim proces. Govorila sam da nisam tako živela s predstavom. A ona bi me tešila da sve to nema veze, jer je film fikcija, i da je dokumentarac jedna fikcija za sebe. Ali nisam se složila sa tim. Način na koji živim je drugačiji. Život jeste jedna fikcija i mi svi živimo u igri. To je bio uvod u moje samopreispitivanje. Tražila sam istinu u čitavom procesu i pokušavala da se približim koži u kojoj sam živela. A to je bila borba. Nisam mogla da prepustim nekom drugom na vidi istinu na drugi način. Jer ja sam to živela i proživela.“
Kao aktuelna predsednica Evropske akademije za film, Žilijet Binoš tom počasnom ulogom zastupa više od 4.500 profesionalaca iz sveta filma, koji rade diljem Starog kontinenta. O evropskom filmu, u kome je ostavila tako dubok pečat, ima samo reči hvale. „Evropski film je tako bogat. Naša snaga je u našim različitostima, koje nas čine ujedinjenima. Bio je jedan trenutak na koji sam posebno ponosna. Naime, nikada se nisam osećala tako evropski kao tokom poslednje ceremonije dodele evropskih nagrada za film. Bila sam oduševljena snimcima koji su bili odabrani da te večeri predstavljaju evropski film, zatim prezenterima, koje su činili stvarni ljudi iz oblasti njihovih specijalnosti, poput montažera koji su predstavljali nagradu za montažu ili snimatelja koji su predstavljali nagradu za kameru, što je činilo taj događaj fantastičnim. Ta ceremonija nije bila značajna kao televizijski šou, već kao mesto gde se uči o umetnosti.“
Na pitanje šta je glavni pokretač jednog umetnika i šta je nezaobilazna stavka u istinskom razvoju stvaraoca, Žilijet Binoš kaže: „Nama je uvek potreban ego kako bismo izgradili sebe, ali i uništili sebe. Jer uništiti sebe je veoma bitno. Kad smo mladi, iz nas progovara osvajač. Želimo da imamo sve, da osvojimo sve. Ali onda kako život napreduje, vidimo da su sve to iluzije. Shvatimo da život možda i nije otišao u smeru u kome smo ga zamišljali. I tu dolazi do uništenja. Veoma je važno da vidimo svet na drugom nivou. Priča naše predstave je upravo o tome. Tražeći ljubav koja nam je potrebna idemo napred i osvajamo, a onda se suočimo s drugom stranom, s različitostima, konfliktima, ljubomorama, svim onim što je deo života, i onda se nađemo na dnu. A to dno je potrebno u životu. Ono oslobađa i daje osećaj toga šta život zaista jeste. To je početak jedne nove istine.“
Izvor: Radar
