Пише: Драган Јовићевић
Године 2007, француска глумица Жилијет Бинош упознала је прослављеног британског играча и кореографа Акрама Кана. Она је желела да игра, он је желео да глуми. Заједно су кренули у интензивно седмомесечно путешествије, како би креирали представу насловљену In-I. Била је то представа о жељи, сукобима и помирењима. Хваљена код критике, In-I је извођена широм света. Једном извођењу присуствовао је и легендарни Роберт Редфорд, који је својој колегиници саветовао да то искуство пренесе на филм. Тако 2025. године, након серије филмских и позоришних улога, Жилијет Бинош се први пут представља као редитељка остварењем In-I In Motion, у коме комбинује ретке документарне материјале о самом чину стварања дела са снимљеним извођењем представе. Овим остварењем, Жилијет Бинош истражује универзално осећање љубави на први поглед, замах страсти који превазилази и културне и религијске разлике међу људима, као и питање шта долази после свега…
Након богатог фестивалског живота, филм In-I In Motion приказан је на Фестивалу документарног филма у Солуну прошле недеље, у присуству саме Жилијет Бинош. Глумица, која се у својој каријери бавила и писањем и сликарством и музиком, сада делује озарено представљајући свој редитељски првенац и то не играни филм, како бисмо очекивали, већ стилизовани документарац. О трибини коју је одржала у једној од фестивалских сала крај мора, махом се у медијима причало због њеног одговора на тенденциозно постављено питање из публике да прокоментарише изјаву Тимотија Шаламеја да су „опера и балет умируће уметности“, због чега је овај млади глумац изазвао праву лавину негативних коментара што га је, како упућени кажу, коштало готово осигураног Оскара за главну мушку у улогу у филму Марти величанствени. „Ја сам мислила да је филм умирућа уметност“, снашла се Жилијет Бинош, изненађена и сама позивом да тако нешто коментарише.
Права је истина да је Жилијет Бинош дуго радила свој филм, због чега је морала да се одрекне неких улога, што јој, каже, није жао. Сада, радо се присећа самог процеса рада, како на представи тако и на снимању, сећа се неких добрих и неких лоших одлука, сећа се редитеља с којима је радила и који је и даље инспиришу, сећа се посебно Роберта Редфорда, захваљујући коме је започела ово путовање…
„У овом послу, тежимо да одемо на места где можемо да скинемо маске“, започиње своју причу Жилијет Бинош. „То волим код глуме, јер она открива нека знања о томе ко сам ја и због чега сам овде. Морамо да откријемо због чега смо у овом тренутку на Земљи, како можемо да учествујемо у животу и шта треба да допринесемо овом свету. И то је кључ за сваког од нас. Јер када то откријемо, сви страхови нестају. Једино што је потребно време да се све то сазна.“
И поред њене опште познатости, Жилијет Бинош признаје да уопште није било лако доћи и до прве режије. „Увек сам сањала да ћу једног дана режирати. Некако, ми глумци стално о томе маштамо. Питамо се – шта се то догађа иза камере? Шта је иза завесе? И сада, када сам видела шта је, више ценим неке редитеље, као и људе који раде иза (смех). Роберт Редфорд ми је рекао да морам да направим филм о овој представи, и знала сам да је у праву, али нисам знала како то да урадим. Нисам имала продукцију, ни новац, ни монтажера. А онда су неки финансијери дошли и схватила сам да свет заиста жели да баш ја урадим овај филм. То је као неки позив одозго. А нисам тражила ништа. Хтела сам само да останем у кревету, у својој пиџами (смех). Али морамо да слушамо свет око нас. Нисам ја била та која је одлучивала, али јесам била та која је слушала. И тако сам ушла у дуг процес продукције овог филма. Моје питање је било шта то желим да поделим с људима. Учила сам тако нову уметничку форму. Акрам је учио глуму, а ја режију.“
С обзиром на то да се први пут опробала као редитељка, за Жилијет Бинош тај посао био је више од изазова, који је тражио посвећивање материјалу и много одрицања. „Покушавала сам да пронађем еквилибријум. Али сам пре свега покушавала себе да сместим у позицију публике која би то гледала. Ми не волимо да губимо публику. Знала сам од почетка да желим да почнем филм сензацијом. Затим, хтела сам да будем потпуно искрена. Сензација даје информацију о новом месту на коме се налазите. То ново место је понекад застрашујуће, али ви га онда креирате. Пожелите да га освојите, да њиме контролишете. Верујем да добра уметност долази с тог места.“
Луј Мал, Кшиштоф Кишловски, Михаел Ханеке, Клер Дени, Оливије Асајас, Абас Кјаростами, Жан-Лик Годар, Лео Каракс, Филип Кофман, те Ентони Мингела за чији је филм Енглески пацијент награђена Оскаром за епизодну улогу и Лас Холструм за чији је филм Чоколада била номинована за исто признање у категорији главне улоге, само су нека од великих имена с којима је изградила моћну каријеру. „Оно што сам научила од њих јесте да увек треба да будемо то што јесмо, да верујемо нашој интуицији, да се не трудимо да будемо неко други. А то је тешко. Јер мислимо да морамо да будемо попут некога. Наравно да учимо из рада других, јер тако бирамо шта нам се свиђа, а шта не. Можете да читате књиге и интервјуе великих редитеља, и то предивно оруђе за рад, али на крају дана ипак остајете са собом и постављате питање шта заправо желите од себе. И ту се покреће интуиција.“
Дуг процес рада на филму испуњен је страховима од неуспеха и преиспитивањима. Тако је и код оних који филм раде први пут и оних који су већ много пута прошли то искуство. Тако је било и са Жилијет Бинош и поред толиког искуства рада на филму: „Страхови ме никад не напуштају. Али чим се суочим с њима све је добро. Страхове треба обузети својим рукама. Код нас уметника, увек је присутна критика, и преиспитивање шта је могло да буде боље. Не желим да се људи досађују оним што радим. Направила сам неколико измена у филму и током фестивалског живота филма, јер сам гледајући филм помислила – ах, ово је требало да скратим, ово је морало да буде дуже… Али, сада је филм коначно готов. Већ сам се истрошила и с материјалом и с мојим потенцијалом. Тако је са сваком уметношћу. Спонтано дође тренутак када дело морате да пустите од себе. Не могу држати филм у свом џепу (смех). Слично је и са глумом. То су све уметности давања.“
На питање како је изгледао сам процес рада, Бинош одговара: „Нисам никада била иза камере, увек сам била испред. Моја сестра је била та која ме је снимала. Користила сам њене снимке, што је била моја привилегија. Стога, процес није текао тако да сам могла током снимања да бирам шта ће све чинити филм. Као и у сваком стваралачком процесу, истина је та која чини уметност. То је врло интиман простор, нешто посебно. Истина ме је увек водила, јер су ме инспирисали учитељи глуме. Када сам била млада, увек би ми постављали питање – где је твоја истина, у чему је она, мораш је пронаћи. Или – ово је глупост, немој ићи тим путем, није то за тебе. Као и у животу, стално тражимо неки облик, форму. Истина о вама постаје есенцијална ствар. Док сам радила на филму била сам стално изненађена. Сећам се, кад сам радила с првом монтажерком, било је момената када бих је пустила да она сама направи сцену од нашег материјала. И та сцена је изгледала предивно! Била сам фасцинирана, али нисам знала шта је заправо то, чему то припада. И после неког времена, схватила сам да она прави сцену онакву каквом је она осећа, али то није била сцена која се заиста догодила. Ту сам морала да зауставим процес. Говорила сам да нисам тако живела с представом. А она би ме тешила да све то нема везе, јер је филм фикција, и да је документарац једна фикција за себе. Али нисам се сложила са тим. Начин на који живим је другачији. Живот јесте једна фикција и ми сви живимо у игри. То је био увод у моје самопреиспитивање. Тражила сам истину у читавом процесу и покушавала да се приближим кожи у којој сам живела. А то је била борба. Нисам могла да препустим неком другом на види истину на други начин. Јер ја сам то живела и проживела.“
Као актуелна председница Европске академије за филм, Жилијет Бинош том почасном улогом заступа више од 4.500 професионалаца из света филма, који раде диљем Старог континента. О европском филму, у коме је оставила тако дубок печат, има само речи хвале. „Европски филм је тако богат. Наша снага је у нашим различитостима, које нас чине уједињенима. Био је један тренутак на који сам посебно поносна. Наиме, никада се нисам осећала тако европски као током последње церемоније доделе европских награда за филм. Била сам одушевљена снимцима који су били одабрани да те вечери представљају европски филм, затим презентерима, које су чинили стварни људи из области њихових специјалности, попут монтажера који су представљали награду за монтажу или сниматеља који су представљали награду за камеру, што је чинило тај догађај фантастичним. Та церемонија није била значајна као телевизијски шоу, већ као место где се учи о уметности.“
На питање шта је главни покретач једног уметника и шта је незаобилазна ставка у истинском развоју ствараоца, Жилијет Бинош каже: „Нама је увек потребан его како бисмо изградили себе, али и уништили себе. Јер уништити себе је веома битно. Кад смо млади, из нас проговара освајач. Желимо да имамо све, да освојимо све. Али онда како живот напредује, видимо да су све то илузије. Схватимо да живот можда и није отишао у смеру у коме смо га замишљали. И ту долази до уништења. Веома је важно да видимо свет на другом нивоу. Прича наше представе је управо о томе. Тражећи љубав која нам је потребна идемо напред и освајамо, а онда се суочимо с другом страном, с различитостима, конфликтима, љубоморама, свим оним што је део живота, и онда се нађемо на дну. А то дно је потребно у животу. Оно ослобађа и даје осећај тога шта живот заиста јесте. То је почетак једне нове истине.“
Извор: Радар
