Piše: Andrej Šiškov
Prevod: Vladimir Kolarić
Pre nego što se dotaknemo teme duhovnog rukovođenja, neophodno je reći nekoliko reči o samom religijskom životu, jer je to upravo ono čemu duhovni mentor treba nekoga da nauči.
Kako je strukturisano religiozno iskustvo?
Svaka religijska tradicija zasniva se na prenošenju duhovnog iskustva sa generacije na generaciju. Sama latinska reč traditio znači „prenošenje“. Slovenski ekvivalent pojma tradicija – predanje – takođe ukazuje na ovo značenje: ono što se predaje, prenosi. U užem smislu, religijsko iskustvo se shvata kao mistično iskustvo, ali se ne ograničava samo na to.
U širem smislu, religiozno iskustvo obuhvata pet glavnih oblasti duhovnog života i delatnosti:
mistika;
ritualne prakse i liturgijski obredi;
percepcija svetih tekstova, muzike i slika;
refleksija, uključujući teologiju i religijsku filosofiju i
iskustvo komunikacije unutar verske zajednice.
Ovih pet sfera se presecaju, stvarajući raznolikost religijskog iskustva koja lako može da zbuni neiskusne. Zato sve verske tradicije sadrže figuru duhovnog mentora ili učitelja, nekoga ko vlada ovom raznolikošću iskustava i sposoban je da je prenese drugima. U pravoslavnom hrišćanstvu, takav mentor se naziva duhovni otac ili duhovnik.
Kako i kada je nastalo duhovno očinstvo?
Prvi duhovni učitelji za hrišćane bili su apostoli – učenici koji su sledili samog Isusa Hrista. Od samog početka hrišćanske zajednice, oni su zauzimali poseban položaj i imali su autoritet svedoka Hristovog života. Kasnije su se u crkvi pojavili i drugi autoritativni učitelji koji nisu bili direktno među Isusovim učenicima, ali su posedovali ne manje živa i vredna duhovna iskustva. Na primer, apostol Pavle, kome se Hristos javio u mističnoj viziji. Ovi učitelji su takođe počeli da se nazivaju apostolima. Među apostolima je bilo i žena: na primer, ravnoapostolne Marija Magdalina, Tekla (učenica apostola Pavla), Marijamna (sestra apostola Filipa) i druge. Apostoli su osnovali zajednice u raznim gradovima, postajući im duhovni očevi ili majke. Presveta Bogorodica je uživala poseban autoritet tokom svog života, pa su čak i sami učenici Hristovi slušali njene duhovne savete.
Vremenom je autoritet apostolskih naslednika učvrstilo sveštenstvo, koje je imalo posebno posvećenje — hirotoniju, ili rukopoloženje. Uloga duhovnih mentora i učitelja postepeno je prelazila na episkope i sveštenike. Međutim, autoritet učiteljstva je sačuvan čak i među onima koje danas nazivamo laicima,. Na primer, Nona, majka Svetog Grigorija Bogoslova, imala je ovaj autoritet. Ovako je o njoj pisao njen sin: „žena koju je Bog dao mom ocu nije bila samo njegova saradnica, što nije sasvim iznenađujuće, već i predvodnik“ (Sveti Grigorije Bogoslov, Beseda 18). Među duhovnim mentorima bili su iskusni bogoslovi i didaskali (doslovno, školski učitelji).
U četvrtom veku, sa pojavom monaštva u Egiptu, Siriji, Maloj Aziji i na Zapadu, askete i podvižnici koji su svoj život u potpunosti posvetili Bogu počeli su da se cene kao duhovni mentori. Zajednice su postepeno počele da se okupljaju oko njih, i tako su nastali prvi manastiri. Povučeni od svetskih briga, oni su se fokusirali na duhovni život – molitvu, borbu sa strastima, tumačenje svetih tekstova i sastavljanje himni i pravila. Među monasima se pojavila praksa redovnog ispovedanja svojih misli duhovnom ocu – avvi – na osnovu koje je ovaj drugi mogao da prilagodi duhovnu praksu svojim učenicima. Vremenom, monaške prakse su prevazišle zidove manastira i proširile se među laicima u oblicima koje danas nazivamo duhovništvom.
Koja je razlika između duhovnog oca i ispovednika?
Savremena praksa duhovnog rukovođenja se obično kombinuje sa ispovešću. Međutim, ispovest treba razlikovati od duhovnog rukovođenja. U ispovesti, sveštenik koji je sluša deluje kao svedok između osobe koja ispoveda svoje grehe i Boga, koji ih oslobađa. Ispovest je povezana sa osećajem dubokog pokajanja, što se na grčkom naziva metanoja, što doslovno znači „promena uma“, odnosno „preumljenje“. Ovde sveštenik ćutke svedoči činu ispovesti i zapečaćuje je izgovaranjem molitvene formule, koja čini osnovu svete tajne pokajanja. U trenutku izgovaranja formule, on postaje instrument Božji. Greh, prema hrišćanskom učenju, odlučuje osobu iz Crkve, ali u svetoj tajni ispovesti dolazi do ponovnog ujedinjenja. Ispovest je značajna prekretnica u životu osobe.
Duhovni razgovor u kojem sveštenik daje savete ili procenjuje stanje osobe više nije ispovest, već ispovedanje pomisli – ista izvorna monaška praksa duhovnog rukovođenja. Za razliku od ispovesti, kojoj osoba pristupa kao odlučena, ispovedanje pomisli ne zahteva pribegavanje svetoj tajni pokajanja. Ako se isti gresi ispovedaju iznova i iznova bez ikakve značajne promene, to ne znači da je osoba nepopravljivi grešnik. Ona i sveštenik su jednostavno pomešali ispovedanje grehova sa ispovedanjem pomisli. Većina savremenih priručnika posvećenih pripremi za ispovest zavarava čitaoca u ovome i, zapravo, priprema ga za ispovedanje pomisli. Pravo ispovedanje greha je uvek jedinstven egzistencijalni događaj, dok je ispovedanje misli mukotrpan, svakodnevni rad na sopstvenim mislima i ponašanju. Da biste duhovnom ocu ispričali o svojim pomislima, ne morate nužno stajati pred ispovednikovom govornicom. To se može učiniti bilo gde, uključujući i onlajn.
Svaki sveštenik, silom blagodati sveštenstva, može da izvrši svetu tajnu ispovesti, ali ne može svako biti duhovni otac. U Grčkoj, duhovni otac dobija posebnu dozvolu od episkopa, i nije svakom svešteniku dozvoljeno da vrši duhovno rukovođenje. U Rusiji se istorijski razvila drugačija praksa, prema kojoj svaki sveštenik može da pruža duhovne savete i vrši duhovno rukovođenje. Ova praksa ima i negativnu stranu: sveštenik koji nema potrebno duhovno iskustvo može zloupotrebiti svoj autoritet i grubo se mešati u duhovni život drugih. Ova pojava je poznata kao „mladostarčestvo“. Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve je 1998. godine osudio ovu pojavu i upozorio sveštenstvo da ne zloupotrebljava svoj autoritet.
Vladimir Kolarić: Rat je u meni, književnost sinteze Germana Sadulajeva
Kakav treba da bude duhovni otac?
Pre svega, duhovni otac mora da poseduje sopstveno dobro promišljeno duhovno iskustvo, koje je doživeo i nastavlja da doživljava u svojoj verskoj praksi – molitvi, bogosluženju, čitanju svetih tekstova i pevanju liturgijskih himni, teološkom razmišljanju, asketskom naporu itd. Nadograđujući ovo i upoređujući sa primerima iz tradicije, mentor analizira versko iskustvo svog učenika. Ako duhovnom ocu nedostaje versko iskustvo, ili ga nije u potpunosti shvatio, nema šta da prenese. Samo knjiško znanje o iskustvima svetih otaca i asketa prošlosti nije dovoljno za rukovođenje.
Primarni zadatak duhovnog oca je da pomogne osobi da prepozna dejstvo božanske blagodati u svom duhovnom životu. To zahteva ne samo pažnju na suptilne manifestacije verskog osećanja u sebi i u iskustvima onih koji im dolaze, već i opsežno teološko, filosofsko i psihološko znanje da bi se moglo analizirati ovo iskustvo. Duhovni otac mora stalno da razmišlja o verskom iskustvu sa kojim se susreće. Mora biti potpuno uronjen u njenu raznolikost – istovremeno biti mistik, praktičar, teolog, filosof, egzegeta i član zajednice. Važno je da duhovnik komunicira sa drugim duhovnicima i da se podvrgne nadzoru kako bi adekvatno procenio svoje stanje i razumevanje.
Kao duhovni autoritet, duhovni otac ne sme zloupotrebljavati svoju moć. Razlika između autoriteta i moći je u tome što se on ne može nametnuti. Autoritet se zasniva na poštovanju i priznanju, dok se moć zasniva na prisili. Nasilje uništava autoritet. Još jedna razlika između autoriteta i moći je u tome što se ona prihvata dobrovoljno. Čak i u monaškim praksama radikalne poslušnosti učenika svom starcu, autoritet ovog drugog se gradi na dobrovoljnom prenošenju volje učenika na mentora. Prisila, nasilje i lišavanje slobodne volje su znaci zloupotrebe moći.
Duhovni otac nije prorok koji proglašava Božiju volju. U crkvi postoji verovanje o „prozorljivosti“ određenih duhovnih mentora – staraca. Često je ovo jednostavno mit koji su stvorili oni oko njih. Ponekad je to rezultat dobro razvijene duhovne intuicije, koju duhovni otac stiče kroz svoju praksu. U nekim slučajevima, naravno, može se raditi o ličnom božanskom otkrovenju, koje, međutim, uvek dolazi posredno: intuicija, uvid, san itd. Svako otkrovenje je takođe jedinstven događaj koji se ne može masovno proizvoditi. Graditi svoj duhovni život na „vidovitosti“ je loša ideja, jer je lako postati zavisan kada starac, bez rasuđivanja, svoju volju predstavlja kao Božiju. U pravoslavnoj tradiciji, ova situacija se naziva prelest.
Pošto duhovno rukovođenje u crkvi treba razlikovati od ispovesti, ispovednik ne mora biti rukopoložen. On ili ona može biti duhovno iskusan laik sa potrebnim znanjem, uključujući i ženu. Godine su takođe nebitne. Mlađi mentor može biti iskusniji, dok stariji može biti neiskusan kao i oni koji mu dolaze. Nijedna formalna crkvena institucija nema pravo da primorava određenog sveštenika da služi kao ispovednik, posebno ako mu nedostaje potrebno iskustvo.
Kako treba pristupiti izboru duhovnog oca?
Prilikom izbora duhovnog oca, vredi se setiti reči apostola Pavla: „Sve ispitujte, dobrog se držite“ (1. Solunjanima 5:21). To znači da se izboru mora pristupiti mudro i da se isproba u praksi. Dobar duhovni otac može značajno poboljšati kvalitet duhovnog života, otkriti nove aspekte religijskog iskustva i razviti sposobnost samostalnog rasuđivanja dejstva božanske blagodati. Kao i svaki učitelj, mora da prenese svoje iskustvo, povezano sa kolektivnim iskustvom crkve, i da se povuče kada je osoba spremna da preuzme odgovornost za svoj život. Loš duhovni otac će u najboljem slučaju biti beskoristan, a u najgorem će ozbiljno nauditi duhovnom životu. Težiće da drži osobu pod svojom kontrolom što je duže moguće, sprečavajući je da duhovno raste.
Kao što piše apostol Pavle: „Plod Duha je ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, čestitost, dobrota, vera, krotost, uzdržljivost.” (Galaćanima 5:22-23). Duhovnog mentora treba ocenjivati po istim tim plodovima. Ako osetite ove plodove tokom svog duhovnog učeništva, na pravom ste putu. Međutim, hlađenje vere, iskustvo napuštanja od strane Boga (bogoostavljenosti) i osećaj gubitka blagodati takođe su važni periodi u duhovnom životu, koji predstavljaju tačke rasta.
U zaključku, treba razumeti da je duhovno mentorstvo važan, ali ne i neophodan deo duhovnog života. Neki ljudi su postigli velike visine bez mentora; drugi su se, naprotiv, obratili nekolicini, koji nude savete u različitim oblastima duhovnog života, ali ih ne pokrivaju u potpunosti. Duhovno učeništvo je jedinstven, individualan put i praksa. I bezuspešna potraga za mentorom, uz pravi pristup, može biti otkrovenje Božje volje za osobu.
Ali čak i ako je osoba pronašla duhovnog mentora i uspešno vodi svoj verski život pod njegovim rukovođenjem, vredi zapamtiti da je tradicija prenošenje iskustva, što znači da u nekom trenutku moraju biti spremni da sami postanu mentori i da odgovaraju za druge pred Bogom.
Andrej Šiškov je ruski teolog, sekretar Sinodalne biblijsko-bogoslovske komisije (2015–2020), univerzitetski predavač, rukovodilac redakcije za religiju Velike ruske enciklopedije (2019–2022), autor Telegram kanala „Tёmnaя teologiя“.
Izvor: „Žiznь so smыslom“
