Пише: Жарко Марковић
Избори у САД први пут су одржани прије равно 236 година, али ниједни нису изазвали толико велико интересовање на нашем простору као они прекјучерашњи. Све озбиљне телевизије, веб портали, дневни и периодични листови посветили су огромну пажњу изјашњавању америчких грађана учествујући у општем, помало наметнутом, политичком наративу да су у питању избори који ће одредити судбину не само САД, него и цијеле планете.
На питање зашто је регион био тако живо заинтересован за дешавања “преко баре” није тешко дати неколико сувислих одговора. Прије свега, колико год ми себи давали на значају, а истовремено били небитни Американцима, није нас могуће потпуно изоставити из области дјеловања њихове спољне политике. Уосталом, Американци су овдје у протекле три деценије почињали и завршавали ратове, бацали бомбе, рушили или покушавали да руше режиме. То што им сада нисмо у првом или другом плану, не значи да се нећемо, не дао бог, вратити у њихов фокус.
Друга ствар, народ овдашњи склон је да заузима страну у сваком битном свјетском процесу па су једни уз Русе, други уз Украјинце, једни уз Израел, други подржавају Палестинце, једни су били за Камалу Харис и Џозефа Бајдена, а други, логично, овај пут Срби, за Доналда Трампа. Просјечан становник Републике Српске готово сигурно подржава Трампа, али на питање зашто то ради тешко може дати смислен одговор, осим да истакне да је такав став заузео јер тако мисле српски политичари. На другој страни су они који подржавају демократе, а на питање због чега то раде углавном су спремни дати општемјесташке одговоре који обавезно укључују синтагме са ријечима демократија, слобода, људска права и остале имагинације. При томе су увјерљиви као што је Харисова била увјерена у побједу. Лажно и вјештачки.
Ствари је потребно назвати правим именом. Свима који су уз Бајдена или Харисову, демократе и њихову администрацију пуца она ствар за људска права и цивилизацијске вриједности. На њиховој су страни само и искључиво због тога што их виде као ликове који су спремни да раде против Срба. Код Трампа, иако за то не постоје никакве гаранције, виде управо супротно. Та врста политичког сљепила, дакле, присутна је и на једној и на другој страни уз једну битну разлику. Сљепило код “подржавалаца” Харисове и Бајдена посљедица је мржње, док је код оних других посљедица превелике дозе повјерења у властите политичаре. И једни и други “слијепци” су углавном аналфабете са геополитику. Отуда ни једни, ни други немају превише разлога ни за нервозу нити за неко превелико славље.
Извор: Глас Српске
