Пише: Марина Вулићевић
О добу медицине у првој половни 20. века, када су лечењу већ претходила лабораторијска испитивања, а бактериологија и имунологија посталe темељи у борби са заразним болестима, о научнику и хуманисти Лудвику Хиршфелду, бактериологу и имунологу, номинованом за Нобелову награду за истраживање крвних група и утицаја резус-фактора, и његовој супрузи Хани Касман Хиршфелд, докторки медицине и хирургије, која је ту прву половину 20. века провела на хајделбершкој и циришкој клиници, као и у болници Варшавског гета, где је спасавала гладну и болесну децу, говори књига Уршуле Гленск „Хиршфелдови – да свако разуме крв” (у издању новосадског „Прометеја” и у преводу с пољског Милице Маркић).
Ово дело осветљава деловање лекара Лудвика Хиршфелда, пољског Јеврејина, који је са супругом Ханом дошао у Србију почетком Првог светског рата. Дошли су како би он помогао у сузбијању тифуса. У селу Седес, поред Солуна, основао је прву бактериолошку лабораторију српске војске. Српски импресиониста Милан Миловановић насликао је тада Ханин портрет, али та слика је изгорела у Варшави за време Другог светског рата. Лудвик је на фотографијама из тог периода видно мршав, а разлог је прележана маларија.
Хиршфелд је направио вакцину против трбушног тифуса, а добио је још за време рата почасно српско држављанство. Брачни пар Хиршфелд одликован је Орденом Светог Саве, Хана је добитница и француске златне медаље за област епидемиологије. Ауторка Уршула Гленск открива судбину једне изузетно талентоване и радне породице која је прошла кроз дубоке историјске ломове. Прошавши голготу оба светска рата и Холокауста, животна прича ових људи прожета је горким искуством дискриминације, на једној, и професионалним успонима на другој страни.
Водећи борбу са животним изазовима, Хана и Лудвик Хиршфелд никада нису престали да верују у моћ медицине. Вишедеценијским научним радом дали су немерљив допринос открићима вакцина, антибиотика и крвних група.
Лудвиг Хиршфелд дошао је на Балкан, на фронт Првог светског рата, јер је, како је то рекао, осетио зов људске патње, али и „зов крви, тај ратнички позив”. Стигао је у Ниш, привремену престоницу Србије, 1915. године, где су све избеглице тражиле склониште, али желео је да оде у жариште заразе пегавог тифуса и послат је затим у Ваљево, још под аустријском окупацијом, где је добио собу у инфективној болници изван града, без опреме и лабораторисјких агенаса. Међутим, епидемија је по његовим речима напредовала као лавина, било је толико умрлих од пегавог тифуса да их је требало држати по приватним подрумима и бунарима
Хиршфелд је у изузетно тешким условима рада, где су болесници лежали и на поду, посматрао ток болести код различитих пацијената, где су старији људи, алкохоличари и срчани болесници најбрже умирали. Сваки четврти становник Србије боловао је од тифуса, умрло је 300.000 цивила и 100.000 војника. Убрзо се из Цириха супругу у Ваљеву придружила и Хана Хиршфелд, а ускоро је ваљевска болница добила помоћ лекара из Француске. Сцене из ваљевске болнице биле су толико страшне да их је Хиршфелд упоређивао са онима из Дантеовог „Пакла”. Борба с вашљивошћу била је готово једина метода у борби са болешћу, доктор Аца Савић, каснији министар здравља, ангажовао је педесеторо људи и дао им 1.500 килограма сумпора, како би у читавом граду спровели дезинфекцију. С временом је епидемија почела да јењава.
Хиршфелдови ће се са пегавим тифусом сусрести и у Другом светском рату, у Варшавском гету, у којем су били заточени. У међуратној Варшави, Лудвик се повезао са три научне институције: Слободном пољском великом школом, Државном школом и Универзитетом, био је добар говорник и цењен предавач, а у свом раду, поред осталог, подривао је фундаменталне претпоставке еугенике. У Варшавском гету држао је предавања Лекарског одељења Варшавског универзитета.
Сусрете са студентима у гету Хиршфелд описује као својеврсну мистерију: „Давао сам им визије снажних доживљаја, далеких путовања и интензивних размишљања. Узимао сам ту јадну децу за руке и водио сам их на врхове, где је ваздух чист и где се људи у екстази моле за излазак сунца, где их нико не презире. Одоздо су допирали одјеци хитаца и врисци жртава. Али они су седели заслушани и загледани”, писао је Лудвик Хиршфелд. Са супругом и кћерком побегао је из Варшавског гета, а затим су им помагале и скривале их пољске породице. По завршетку рата, брачни пар наставља научни и образовни рад, Лудвик је отпутовао у Америку, и по повратку објавио је 1946. године аутобиографију „Историја једног живота”, као извештај о животу у Варшавском гету и као једно од првих сведочанстава о Холокаусту.
Извор: Политика