Пише: Редакција
Двије поруке које су истога дана упутили предсједник Скупштине Андрија Мандић и предсједник Владе Милојко Спајић заслужују пажњу не зато што су саме по себи довољне, већ зато што могу назначити два важна правца одговорне државне политике: неселективно памћење жртава ратова деведесетих и одбијање да Црна Гора постане периферни сабирни простор за мигранте које богатије европске државе не желе на својој територији.
Поводом годишњице „Олује“, Мандић је 4. август назвао „датумом болне тишине“, подсјетивши на колоне прогнаних Крајишника и поручивши да су они својим страдањем показали „неуништивост српског духа и снагу нашег народа да опстане и у најтежим временима“.
Такво сјећање је легитимно и неопходно. Његова пуна морална вриједност, међутим, биће потврђена тек уколико постане дио досљедне политике меморијализације свих цивилних жртава, прогнаних и несталих, без обзира на њихово име, вјеру или националност. Црна Гора не смије примјењивати различита мјерила у меморијализацији српских, бошњачких, хрватских, албанских и црногорских страдања, већ свакој жртви мора приступити с једнаком озбиљношћу, достојанством и институционалном одговорношћу. То не значи изједначавање различитих историјских околности, одговорности и размјера злочина, него одбацивање сваке хијерархије људске патње.
Тандем Спајић-Мандић је лакмус папир демократије у Црној Гори
Једнако је значајна Спајићева недвосмислена реакција на медијске најаве да би Црна Гора могла постати мјесто за прихват и репатријацију нерегуларних миграната из Европске уније. Премијер је саопштио да преговора није било и додао: „Кад та иницијатива буде на столу, наш одговор биће негативан.“ Истовремено је нагласио да партнерство са Европском унијом у управљању миграцијама не значи одрицање од права Црне Горе да о употреби сопствене територије одлучује у интересу својих грађана.
То је исправан и неопходан став. Хуман однос према мигрантима не подразумијева пристанак да мала држава буде претворена у дугорочни прихватни логор, тампон-зону или депо за људе које европски центри моћи селективно враћају са својих граница. И мигранти и грађани Црне Горе заслужују уређену, закониту и транспарентну политику, а не импровизоване центре у којима би туђи политички проблеми били трајно складиштени.
Ове поруке зато треба поздравити, али и мјерити њиховом институционалном примјеном. Памћење без националне селекције и сарадња са Европом без самопоништења били би знаци зрелије и одговорније Црне Горе, а не тек пригодне политичке изјаве.
