Epski optimizam nije isto što i Kosovski zavet. Taj epski optimizam nalazimo u epskoj pesmi Srpsko Badnje veče koju je zabeležio Sv. Petar Cetinjski kao epsku pesmu o borbi protiv poturica u vreme Bečkog rata. Nije se tu radilo ni o kakvoj političkoj istrazi poturica, već o ratu između Turaka i Srba u katoličkoj vojsci. Taj rat vođen je na našem tlu i tada je Crna Gora, pod vođstvom svog Vladike, stala na stranu Venecije, Austrije, Poljske i Vatikana, dok su poturice, prirodno, stale na stranu Turaka. U taj rat stupio je i Petar Veliki 1685–1686, pa je i on učestvovao u Karlovačkom miru, 1699. godine.
Na drugoj strani, u Gorskom vijencu izražena je zavetna svest, i to ne u liku Vuka Mićunovića, nego u likovima Vladike Danila i Igumana Stefana. Velika je razlika između epa i tragedije, kao što je velika razlika između epske, tragedijske i zavetne svesti.
Epski optimizam je čudna utopija, vera u to da nama niko ništa ne može, jer je Bog na našoj strani, i mi imamo junake koji „jednim hicem koplja – deset neprijatelja mogu da probodu“, „jednim zamahom sablje po tri glave da odseku“… I da Milošu Obiliću po izlasku iz Muratovog šatora neka baba nije nešto podmetnula pod konja, on bi sasekao nekoliko stotina Turaka i sve bi bilo spaseno. To je, u stvari, jedna magijska vera u neverovatnu moć plemenskog junaka. To je apsolutna autoritarna potčinjenost najhrabrijim ljudima, plemenskim vođama. Kod Crnogoraca toga ima i danas. Oni imaju plemensku svest, a ne građansko–nacionalnu. Epski optimizam je opasan, jer se bavi utopijama o nemogućim pobedama nad neverovatno nadmoćnim neprijateljima. A to je magijska vera i magijski strah.
U epskom optimizmu nema predstave ni o Crkvi, ni o Bogu. Međutim, u onim pesmama koje imaju Zavet (mi imamo raznih epskih pesama, pesama sa epskim optimizmom i epskih pesama koje su zavetne, tj. pravoslavne) – pominju se i Hristovo vaskrsenje, Bogorodica (čak i Iguman Stefan uzima gusle da bi slavio Hrista, krsteći se pri tome i Boga moleći da mu to oprosti, jer zna da se uz gusle, obično, slave neke druge junačke, epske vrednosti).
Zavet je jedini način da se prodre iz nivoa epskog optimizma, preko tragedijske svesti do – hrišćanskog prevazilaženja, poistovećenja sa prisutnim Hristom, do PRIČEŠĆA.
U vreme jugoslovenskog prosvetiteljstva pre rata, zavetna svest bila je potpuno potisnuta. Oni koji su nastupali zavetno, bili su ismevani sa stanovišta prosvetiteljskog, građanskog, evropskog.
U epskom optimizmu najznačajnija je lakovernost, odnosno mentalitet lakovernosti, koji se u srpskom narodu zadržao do današnjeg dana. Taj mentalitet je opasan po nas same, jer nema svesti o Zlu. Alber Kami je rekao da svaki ubica mora, da bi zadržao neki svoj mir, da ima metafiziku kojom žrtvu proglašava krivcem, a sebe pravednim donosiocem i izvršiocem presude. Ubica prvo stvori predstavu o tome da je on nevin, a da je onaj koga treba da ubije – kriv. Zato, osim pokajanjem, i nema druge borbe protiv Zla. Protiv Zla se ne možemo boriti optuživanjem, protiv Zla se borimo priznanjem svoje krivice, svog greha. Međutim, u metafizici nema ubistva bez prethodne predrasude i optužbe, tako da metafizika stvara jedan sasvim drugačiji sistem vrednosti. U metafizici, ako nekog treba napasti, prvo ga treba prikazati kao krivca, izazvati u napadaču „opravdanu“ mržnju prema žrtvi. Ta metafizička tehnika pravljenja krivca od žrtve do izražaja dolazi u savremenoj srbofobiji, koja je vrhunac dostignuća metafizike.
To je hegelsko shvatanje istorije o kojoj on kaže da ima naroda koji su do samog prestola Apsoluta (za Hegela – Apsolut je Bog!), koji su svoju snagu razvili do te mere da svaki onaj ko im se protivi i neće da im se podredi i prizna njihovo prvenstvo – u stvari ne shvata istoriju, i da takvi narodi koji ne shvataju istoriju i ne zaslužuju da opstanu, da treba da se sklone sa istorijske scene. To doslovni stoji u Filozofiji istorije i prava kod Hegela! Hegel smatra državu najvećim dostignućem civilizacije, i to državu koja je u stanju da se postavi kao univerzalna država. To će od Hegela prihvatiti Špengler i Tojnbi, koji civilizacije razmatra po sposobnosti da stvore univerzalnu državu, ne vodeći računa o nacionalnim državama. Ta metafizika države pravi krivca od onoga ko se protivi univerzalnoj državi. Srbofobija, koju mi danas doživljavamo, neposredna je tvorevina te zapadne metafizike.
Zapadna kultura uopšte nije hrišćanska, to je metafizička kultura. Ko se divi metafizici, taj i ne zna čemu se, u stvari, divi. Divi se naopakom shvatanju čoveka i antropologije. Najveće zlo koje danas vlada svetom je upravo – metafizika, satansko učenje. Potpuno bezdušno. Apsolutna moć uma koji prezire čovekovu moć osećanja, saosećanja, saživljavanja, razumevanja, saučešća, solidarnosti. Metafizika prezire osećanja, o ljubavi govori sa stidom i prezirom, sve svodi na nivo razuma, čistog razuma.
Hrvati imaju metafiziku, oni su nošeni tom metafizikom. Oni su uvereni u svoju superiornost, uvereni da su oni pravedni a mi krivi, i mi ne možemo da očekujemo od njih da oni shvate svoj greh. To je uzaludan posao! Hrvati su metafizički narod! Hrvatska nacionalna ideja je metafizička ideja uklopljena u zapadno shvatanje istorije, uklopljena u univerzalnu svetsku državu. I to je najveće zlo kome služi naša profesorska filozofija, namerno negovana ovde, na našim fakultetima, pod užasnim pritiscima, naročito od 1945. i 1948. do dana današnjeg.
Naša lakovernost je u tome što mi nemamo svest o Zlu, a ko nema svest o Zlu – nema ni potrebu za spasenjem, jer ne oseća ni potrebu za Hristom. Od lakovernih ne možemo ni da očekujemo drugo nego da Crkvu shvate kao političku organizaciju. Lakoverni nemaju istorijsku svest jer su poneseni voljom za moć. Nemaju moć transcendencije, moć prevazilaženja svog vremenom ograničenog veka. Lakoveran čovek nema potrebu za delom koje će ga nadživeti. On ne sadi vinograde i masline koje će brati potomci, već jednogodišnje biljke koje će on sam da uzbere i potroši. On nema svest o Zlu i uvek je iznenađen pojavom Zla. Neverovatno je da smo mi dva puta u ovom veku iznenađeni ustaškom agresijom. Branko Ćopić je u romanu Prolom dao jednu veliku scenu kako hrvatska vlast saziva seljake na skup. Tu se nađe jedan pravoslavni čovek koji ih opominje da se čuvaju, a oni mu odgovaraju: „Ma gde će država svoj narod!“ Nisu verovali i bili su poklani. Tako počinje Prolom! Lakovernost je uvek iznenađena Zlom.
U toj lakovernosti čuveno je i neumereno gostoljublje. Lakoverni ne razlikuju gosta i stranca od domaćina. Kod Rimljana je hostis bio gost, a civis – domaćin. Hostis je mogao da ima prava, ali je u odnosu na domaćina morao da zna svoje mesto. A mi imamo jedan magijski strah od gosta. Takvog gosta imamo u Varljivom suncu. On je došao da hapsi Mihalkova, ali on svira klavir sa decom, uživa u zabavljanju sa članovima porodice i nikom ne pada na pamet da će on da napravi kraj toj porodici.
To svakako ne znači da treba biti sumnjičav, jer poverenje mi moramo da rizikujemo. Odnose poverenja nije moguće drugačije izgraditi. Mi moramo da rizikujemo, ali ne smemo da budemo lakoverni. Mi poverenje moramo da gradimo spremnošću da rizikujemo poverenje. Znači, ne lakoverno, već sa rizikom. Ta naša lakovernost proizišla je iz epskog optimizma. Plemenskog je karaktera i nije svojstvena zavetnoj srpskoj naciji. Zavetna ideja je daleko iznad i viša od svake metafizičke nacionalne ideje zapadne nacije, bilo da je ona protestantska, revolucionarna ili krstaška, kao što su hrvatska, mađarska ili poljska nacionalna ideja.
Geslo lakovernosti je „udri brigu na veselje“, „nema problema“. To što su mnogi za 1. maj ove godine igrali na Adi Ciganliji nije nikakva vitalnost, kako mnogi misle, već je to strah od suočenja sa problemom, strah od suočenja sa Zlom, strah od suočenja sa istinom bitija (postojanja). Da se suoči neće onaj koji nema hrabrosti. Kad bi imao hrabrosti – suočio bi se, a onda bi tom hrabrošću dobio krila, dobio nadahnuće od Boga, od Sv. Duha – da se uzdigne iznad sebe samog, da sebe prevaziđe, da sebe preleti. Toj lakovernosti mi se često divimo, a u toj lakovernosti uvek ima kukavičluka.
Iz epskog optimizma, kulta junaštva i lakovernosti čovek se „utapa“ u masu koja čeka svog lidera. Lider u političkom životu – isto je što i junak u plemenu. On je taj koji za sve obavlja posao, koji za sve misli. To je jedna masovna pojava, ono što se naziva autoritarnim režimom. No, iza te lakovernosti kao mentaliteta, krije se bezbožništvo – kad nemamo svesti o Zlu, o Satani, jer Satana postoji, i to kao Lukavi, ne kao ubica (ubica je Kain, čovek zaveden Satanom!). Satana je simpatičan Lukavi, i Antihrist se javlja u liku Hrista, osvaja srca ljudi, lakovernih, naravno. Ali, šta govori Hristos o lakovernima – da su mlaki i da će ih izbljuvati. To skriveno bezbožništvo je zapravo paganizam bez potrebe za spasenjem, bez osećanja potrebe za Hristom. To je magijski strah od budućnosti i skrivanje glave u pesak, kao noj. To je strah od istine bitija (postojanja). A šta je istina bitija, o tome dovoljno govore Ogledi o duhovnom iskustvu.
Pošto izbegava istinu bitija, lakovernost ne teži transcendenciji, pa zato ne teži ni lepoti, pre svega lepoti Boga, ne teži lepoti Dobra od koje nema ništa lepše. Nema ništa lepše od ikone, lepote Boga, božanske lepote. Zbog toga je lakovernost – sklonost kiču. Jedan naš slikar iz Valjeva, Ljuba Popović, rekao je da ako nam išta glave dođe – biće to hrvatska mržnja i srpski kič. Lakovernost nema smisao za delo koje bi ga nadživelo. Nema ni viziju budućnosti, jer ne teži trajanju iznad vremena. Zato je lakovernost najveća opasnost koja nam trenutno preti, opasnost veća čak i od ustaša. A ta lakovernost, ne treba zaboraviti, došla je iz prosvetiteljstva i održana je strašnim, totalitarnim, komunističkim pritiskom za proteklih pola veka, upravo pod geslom „nema problema“. Nema problema spasenja, jer nema Zla! I 1968. godina propovedala je utopiju („tražimo nemoguće!“).
Žarko Vidović
Izvor: Iskra
