„Još uvek ne mogu i možda nikada neću ni moći da sasvim spokojno izgovorim u sebi onaj Lukrecijev stih koji nas poziva da se pomirimo sa nestajanjem i koji mi se često u sećanje vraća – ‘Čega ima toliko gorkog u tome što se sve svodi na odmor i san’?“
Šta opstaje unutar sivog klupka odnosa koje obrazuju ljudi dok žive svoje živote, krećući se u svetu pod uticajem istorijskog vremena, u kolopletu prikrivenih ujeda, neiskrenih pohvala, nečeg što je uvek samoobmanjujuće ili nečeg što se otkriva u doticaju pritajenog zla? Samo naša svest o tome da postoji, jer mora postojati, čovek u sivim vremenima. Samo nas ta svest podseća, kako je pisala Hana Arent, „da i u najmračnijim vremenima mi imamo pravo da očekujemo neko osvetljenje, i da ono može manje da potiče od teorija i ideja nego od nesigurne, treperave i često slabe svetlosti koju neki muškarci i žene u svojim životima i delima zrače pod gotovo bilo kakvim okolnostima i prosipaju u okvirima datog im vremena na ovom svetu.“ Ne samo da imamo pravo na tu svest čak i kad joj – kao kultura, kao okruženje, kao javnost – nismo dorasli nego nam je ona, štaviše, neophodna da bismo uopšte razumeli šta znači takva okolnost da nas je napustio neko tako osoben i izuzetan, inokosan, tako sam u poplavi sveta, kao što je Nikola Milošević.
U njegovom obimnom i smisaono razuđenom delu postoji jedinstveno duhovno iskustvo koje pronalazimo u knjigama posvećenim kako književnim tako i filozofskim temama. Kao što je na originalan način osvetljavao dela tako velikih pisaca kao što su Dostojevski, Kami, Crnjanski, Servantes, Strindberg, tako je lucidno pisao o problemima koji će znatno kasnije podstaći našu radoznalost: o pojmu alibija u kulturi, o poreklu privlačne snage negativnog književnog junaka, o tome zašto veliki pisci ili veliki filozofi izneveravaju moć svoje umetnosti ili umnosti u času kada daju preimućstvo svojim ideološkim i psihološkim sklonostima, o kompromisu koji u čovekovom duhu sklapaju potreba za iluzijom i potreba za istinom. Sklapajući mozaik od najsitnijih teorijskih delova, Nikola Milošević je napisao niz upečatljivih filozofskih portreta, od kojih su mnogi – poput onih o Unamunu, o Šestovu, o Berđajevu – ostali i novi i neuporedivi u srpskoj kulturi, dok su drugi – o Ničeu, o Frojdu, o Marksu, o Levi-Strosu – otkrivali elemente jedne autonomne i u sebi razlikotvorne teorijske misli, koju je njen autor nazivao filozofijom diferencije, da bi treći – o Lukaču, o Trockom, o Lenjinu – preko duboke i temeljne kritike marksizma u njegovom praktičnom i teorijskom vidu, preko oštroumnog osvetljavanja unutrašnjih veza između marksizma i jezuitizma, postali deo misliočevog odgovora na pitanje o postojanju smisla u istoriji.
Čitavo njegovo delo, međutim, dobija poseban lik kada ga osmotrimo u svetlosti njegove samotničke ličnosti. To treba pravilno razumeti, jer to ne znači da je on bio usamljen čovek nego znači da je samotnik u srpskoj kulturi: kao Božidar Knežević, kao Anica Savić Rebac, kao Crnjanski, o kome je pisao bolje od svih. Samotnik nije samo incident nego je i nalog upućen kulturi, jer od toga kako ona odgovori na egzistenciju samotnika zavisi kako ćemo odrediti njenu prirodu i njene granice.
Uzdržan, gospodstven, simpatičan ili nesimpatičan, oštrorek, ciničan, ali uvek uljudan i vaspitan sabesednik, Nikola Milošević je obeležio svoj lični angažman u studentskoj pobuni u godini 1968. Činio je to – kako je zapisao njegov nekadašnji gimnazijski drug Borislav Pekić – sa analitičkim darom, visokom intelektualnom koncentracijom, artikulisanošću, veštinom, nošen spremnošću da se uprkos svojoj rezervisanoj prirodi nečemu u potpunosti posveti. Ta posvećenost bila je znak strasti: njegov angažman je odatle proisticao, a strast je ne samo poriv i vrlina koje čovek poseduje nego i patnja koju on podnosi. Tragove te strasti pronalazimo decenijama.
Ona mu je omogućila da stvori duhovnu auru koja je njegovim studentima darovala visoku meru njihovog vremena. Pomenimo samo jedan među tolikim primerima: dok je u svetu bio jedva poznat, tek upoznavan, kasnije jedan od najuticajnijih teoretičara kulture, veliki ruski mislilac Mihail Bahtin u nas je bio podrobno tumačen u istančanim razmišljanjima Nikole Miloševića. Bila je to neuporediva privilegija za njegove studente: nije se moralo ići nikud, veliki evropski profesor besedio je svake nedelje, tu, odmah ispred nas, ušavši u sivom sakou, sa sedom i nemirnom kosom, bez podsetnika, stavivši sat ispred sebe, tiho otpočevši tačno tamo gde smo stali prošli put, sa citatima iz glave, sa mislima u glavi.
Ta strast ga je učinila i članom Odbora za slobodu izražavanja, jednim od osnivača Demokratske stranke, predsednikom Srpske liberalne stranke, najdoslednijim kritičarem neokomunističke i autoritarne politike u devedesetim godinama prošlog veka. Iako je učestvovao u svim antirežimskim protestima, on nikada nije napustio dosledno liberalno stanovište: kao što je za vladavine komunizma znao da kaže kako se levičari često umesto na levici zapravo nalaze na Istoku, tako je naglašavao da zalagati se za demokratiju ne znači neupitno slediti naloge Zapada.
Znao je biti čovek velikog i javnog gesta koji velikodušno podržava kako malene tako i najznatnije sabesednike. Podsetimo se jednog duhovnog susreta koji je trajao decenijama. Neslični po svojim intelektualnim orijentacijama, različitih temperamenata, različitih životnih putanja, Nikola Milošević i Mihailo Đurić pokazuju kako se – uz očuvanje svih razlika – može iskazati poštovanje prema autentičnim vrednostima u području srpske kulture. Kada se setimo kako su – 19. aprila 1983, u Studentskom kulturnom centru – živo polemisali o Ničeu, kako se nisu slagali o nihilizmu na tribini Doma kulture Studentski grad 1984. godine, u jednom izvanrednom razgovoru koji je potom objavila beogradska „Književnost“, kada u poklonjenom primerku knjige „O potrebi filozofije danas“ pročitamo rukom ispisane Đurićeve reči „Mom velikom prijatelju Nikoli Miloševiću“, kada se setimo kako je Mihailo Đurić – po hladnom, maglovitom i zimskom danu, iako već zašao u devetu deceniju života, i sam ozbiljno bolestan – uporno i dugo stajao na sa hrani Nikole Miloševića, smatramo prirodnim da – kad njih dvojice više nema – podsetimo na Šopenhauerovu maksimu: „Da bi video da neko vredi, čovek i sam mora vredeti“.
Tih vrlina nas je lišilo vreme koje je došlo, pa je bilo neke pravilnosti u tome što je Nikolu Miloševića osnovna egzistencijalna strast – po zlim nagonima kulture u kojoj je delovao – provukla i stazom poniženja, u neočekivani čas i u visokim godinama: njemu, koji je decenijama uporno nastojao da svako – i njegov najveći neistomišljenik – ima pravo i slobodu da kaže ono što misli i oseća, koji je u decenijama komunizma potpisivao brojne peticije u ime tog prava, gomila mladih nasilnika – u vreme kada je u nas bio demokratski poredak – nije dala da kaže svoju reč o temi za koju su mislili da je neprikladna: nije im se dopadala pozlata koju je skidao sa njihovog idola. Prizor je bio poučan: mladi i snažni ljudi vređaj starog čoveka, viču na njega i odguruju ga, da mu potom na kućnim vratima osvane natpis „idiot“ i da mu na ulici dobacuju „svinjo matora“. To nije bio nikakav neo – čekivani događaj, koji nas je zatekao nespremne u odbrani osnovnih ljudskih prava, jer su nasilnike podržali vrhovni i samoproglašeni apologeti demokratskih vrednosti, pa su i masovni mediji podešavali svoje vesti u korist jurišnika budućnosti. To je, dakle, bio zakonomerni sudar samotnika sa nemerljivim javnim savestima, sudar u kojem je njegovo pravo branio malo ko i koji mu je poslužio za opori zaključak da „na onoj vagi na kojoj se meri nečiji politički i kulturni uticaj ja sa svih mojih objavljenih knjiga, njih 23 na broju i sa svim akademskim zvanjima koja sam stekao ne predstavljam skoro ništa ili možda bolje i tačnije ništa.“ Sa tom gorčinom umire samotnik‚.
Njegovo delo i njegova ličnost ispunjavaju jednu atitudu na zamišljenoj mapi srpske kulture. Iako je bio i filozof, i književni teoretičar, i hermeneutičar, i polemičar, i političar, i pisac, Nikola Milošević je – svojim životnim zračenjem, okolnošću da smo znali da je među nama – najviše davao dostojanstvo jednom životnom pozivu koji je svoje najznatnije ljude imao u času kada je Srbija bila najmanja: on je, pre svega, bio profesor. I po svom nepristajanju na tribalizam, i po svojoj strasti za javnim delovanjem, i po svojoj usredsređenosti na istinu, i po svom rodoljublju, i po svom kulturnom samotništvu, Nikola Milošević je bio u naše sivo vreme zalutali izdanak velike loze srpskih profesora. On nije oličavao ni drugu, ni prvu, ni drukčiju, ni jedinu, ni pravu, nego najbolju Srbiju.
U jednoj od svojih samoanaliza je zapisao: „Još uvek ne mogu i možda nikada neću ni moći da sasvim spokojno izgovorim u sebi onaj Lukrecijev stih koji nas poziva da se pomirimo sa nestajanjem i koji mi se često u sećanje vraća – ‘Čega ima toliko gorkog u tome što se sve svodi na odmor i san’?“ Iako izgleda potpuno besmisleno, iako je sigurno da je tako, kad je nemoguće da bude drukčije, čini nam se da – posle petnaest godina od njegove smrti – još traje trenutak u kojem možemo reći: izgovorite to sasvim spokojno, profesore.
Nikola Milošević kao politički mislilac
Nikola Milošević je postao politička ličnost koja je dalekosežno i samostalno zaokupila pažnju najšire javnosti posledicama koje je izazvala njegova knjiga Dostojevski kao mislilac. Jer, u toj knjizi je prvi put kod nas postavljeno pitanje o Lenjinovoj odgovornosti za totalitarizam. Tu možemo pronaći ono što je najbitnije za potonje političko delovanje Nikole Miloševića. Jer, tu je iskazano njegovo shvatanje o odnosu između sredstava i ciljeva u revolucionarnom pokretu. To pitanje je dovelo do njegove Potonja polemika o političkoj filozofiji Mihaila Bakunjina, u kojoj je Nikola Milošević tvrdio kako je Bakunjin u svom Katehizisu revolucionara prokrijumčario u revolucionarnu doktrinu jednu vrstu jezuitskog utilitarizma, dok je njegov oponent imao o Bakunjinu ne samo drukčije nego i mnogo povoljnije mišljenje, otkrila je koliko je velika udaljenost između Nikole Miloševića i naše marksistički nadahnute filozofije: proizvoljnu primedbu da ne dozvoljava legitimnost nasilja, naš hermeneutičar je lako otklonio rekavši da ne spori legitimnost nasilja u određenim društvenim okolnostima nego legitimnost terora, pa otud i Lenjinovu institucionalizaciju terora. U tim polemikama i u tim godinama kristalizovalo se političko stanovište Nikole Miloševića. On je razlikovao aksiološko i prakseološko osporavanje jezuitske doktrine o cilju ko ji opravdava sredstva, doktrine koju je pronalazio u praksi revolucionarnog pokreta. Jer, ta se deviza može osporaviti na dva načina. Ako kažemo kako nema cilja koji može opravdati sva upotrebljena sredstva, onda vrednosno onemogućavamo takav cilj. To je aksiološko stanovište, čiji je moralistički patos snažan i koje nije bilo stanovište Nikole Miloševića. Njegovo stanovište je bilo prakseološko: ne vode sva upotrebljena sredstva određenom cilju nego samo ona sredstva koja su u skladu sa ciljem. Prihvatljiva su samo ona politička sredstva koja su iznutra takva da su saglasna sa ciljem zbog kojeg su upotrebljena. Jer, ako učinimo drukčije, ako upotrebimo sva sredstva, taj nas put ne vodi kuda smo krenuli, pošto ne možemo doći do oglašenog cilja, od koga na kraju neće ostati ništa. U jednoj političkoj kulturi koja je nastala kod nas posle pada berlinskog zida, kada počinje javno strmoglavljujuće gubljenje svakog osećanja za nijanse, jedno drastično snižavanje javnog govora, kada cilj nije da se protivnik ospori nego da se ukloni, što je intelektualno nedostojno nastojanje, koje pokazuje koliko su u novom vremenu stvari intelekta stavljene u senku, ovakvo političko stanovište Nikole Miloševića bilo je izvor mnogih njegovih javnih teškoća. Koja su dopunska svojstva njegovog političkog stanovišta čiji je temeljni zahtev da se odnos između političkih sredstava i ciljeva mora neprestano sameravati? Jer, rukovodno načelo političkog delovanja mora biti saznanje o sredstvima koja određuju cilj. Imao je strast javnog delovanja. Ona je u njemu paradoksalno otiskivala profil sartrovskog intelektualca. Za razliku od Sartra koji se pomerao sa građanske na levu političku poziciju, Nikola Milošević se kretao od levice ka liberalnom stanovištu. Ako bismo potražili neko svojstvo koje je izviralo iz strukture ličnosti i koje je bilo bitno za politički profil Nikole Miloševića, jer ga je činilo izloženim velikom broju raznorodnih protivnika i neprijatelja, onda je to njegova potreba – koja je bila naivno snažena poverenjem u argumente i istinu – da neprestano izaziva jačeg. U tom smislu njegov analogon bi mogao biti ostareli i fascinantno usamljeni Unamuno u haosu i metežu španskog građanskog rata: „Sedeo je u nekoj naročitoj, ličnoj, usamljenoj opoziciji do smrti. Opoziciji skoro protiv svake vlade. Takoreći van stranaka.“ Okolnost da je Nikola Milošević bio liberal koji je pokazivao razumevanje za legitimnost odbrane srpskih nacionalnih prava učinila ga je javnom metom. Jer, ako se ta prava mogu braniti i sa liberalnih stanovišta, onda je to narušavanje nametnuto-javne sheme po kojoj svako ko pokazuje razumevanje za srpska prava u trenucima raspadanja titoističke Jugoslavije nije ništa drugo nego srpski nacionalista. Njegovo razumevanje srpskih prava podrazumevalo je vezu između sredstava i ciljeva: ukoliko ne uvažimo da postoje demokratski interesi srpskog naroda, onda posežemo za sredstvima koja nas ne mogu dovesti do oglašenog cilja: srpskog demokratskog društva. To shvatanje je otkrivalo partikularne ciljeve onih koji su osporavali srpska demokratska prava i univerzalno stanovište našeg hermeneutičara. Ono što mu je u javnom i političkom životu istinski smetalo – a što predstavlja jednu od njegovih najdalekosežnijih intelektualnih i moralnih investicaja – jeste okolnost da je kod njega kritika komunizma podrazumevala imanentnu i bespoštednu kritiku titoizma. Takvo nastojanje u našoj sredini nikada nije bilo opšteprihvaćeno, već je Nikola Milošević imao protiv sebe ne samo vladajuću neokomunističku partiju nego i čitav spektar dejstava koja su izvirala iz titoističkih naslaga na javnoj pozornici. Kojoj našoj tradiciji bi pripadao po svom političkom delovanju Nikola Milošević? To je ona tradicija koju je na srpskoj političkoj pozornici predstavljala usamljena figura Ljubomira Stojanovića. Sagledan na trezven i neidealizovan način, kao teška narav, koja je teška sebi, pa otud i drugima, Ljubomir Stojanović se pojavljuje kao političar koji je imao veliko moralno osećanje. I Nikola Milošević je, takođe, smatrao da u politici mora postojati i delovati lično moralno osećanje. Ne treba da nas čudi što to nije prepoznato: nije – dok je bio živ – to prepoznato ni Ljubomiru Stojanoviću. To otkriva prirodu srpske kulture koja stvara temelje koji nose srpsku političku pozornicu.
Milo Lompar
Izvor: Nova Zora
