Piše: Nebojša Popović
Poznati američki novinar, Taker Karlson, izjavio je da je poslednji američki predsjednik koji se usprotivio Izraelu bio Džon Kenedi, 1962. godine. Kenedi koji je ubrzo nakon toga završio tragično, protivio se ideji da Izrael dobije atomsku bombu. Od tog momenta, svaki stanovnik Bijele kuće u poslednjih šest i po decenija bespogovorno slijedi sve što radi Izrael. Nerijetko i na štetu samih SAD.
Upravo to se desilo i ovo puta kada su SAD uvučene u rat protiv Irana – zemlje veličine Zapadne Evrope i sa oko 90 miliona stanovnika, sa znatnim geopolitičkim zaleđem Rusije i Kine. Rat od kojeg Vašington može imati samo štetu, kako tvrdi Karslon, koji se uz to pita – kako je moguće da jedna mala zemlja od samo 9 miliona stanovnika(Izrael), naređuje i upravlja sa najvećom svjetskim supersilom od 350 miliona stanovnika.
Nebojša Popović: EU dočekala sudbinu kakvu je namijenila Crnoj Gori
Pitanje prirode odnosa SAD i Izraela je pitanje koje se očito polako pomalja u žižu američke javnosti. Karslon kao jedna od ključnih figura MAGA pokreta koji je Trampu obezbijedio drugi mandat ubrzo je platio cijenu. Javno iznošenje stavova protiv Izraela rezultiralo je ekspresnim Karlsonovim isključivanje iz MAGA-e od strane Donalda Trampa.
Karslon međutim nije jedini. Postoje i drugi američki intelektualci poput profesora Džona Miršajmera koji u nemogućnosti da racionalizuju američki interes za otvoreni rat protiv Irana, sada postavljaju pitanje prave prirode odnosa njihove države sa Izraelom.
Upravo ta debata koja je do skora bila nezamisliva sada pretenduje da zauzme svoje legitimno mjesto u američkoj politici.
Jedna od ključnih teza je ta da ovo nije rat Amerike već Izraela, za koji Vašington nije ni pitan, niti je imao izbora do da se uključi, te da zbog veoma tankog opravdanja za njegovo pokretanje razlog treba tražiti u religijskoj komponenti – tzv. hrišćanskom cionizmu koji je veoma bitna komponenta MAGA pokreta i Republikanske stranke. Kada se kao dio mejnstrim narativa ustoliče sintagme poput „Velikog Izraela“ i sl. eshatloških i religisjkih ideja, onda zasta treba zastati i porazmisliti o svemu.
Prevelika cijena za hegemona
Rat protiv Irana za sada bi mogao skupo da košta SAD jer se pokazalo da zemlje američki klijenti u Zalivu ne mogu da računaju i oslanjaju se na američku zaštitu. Šteta za Zalivske monarhije koju im tim činom nanosi njihov saveznik Vašington je već enormna, a ako borbena dejstva potraju pokazaće se katastrofalnom.
Nebojša Popović: Jubilej 250 godina Deklaracije o nezavisnosti (1776 -2026), kuda ide Amerika?
Takođe, to što je Iran demonstrirao da je sposoban da pogodi američke baze u Zalivu je jedna stvar. Ali sasvim druga stvar će biti ako se pređe na korak koji bi značio uništavanje kritične gasne i naftne infrastrukture Zalivskih zemalja. To ne samo da bi trajno unazadilo Zalivske ekonomije već bi predstavljalo i svojevrstan Damoklov mač nad američkim petrodolarom – scenario koji prijeti da rekonfiguriše samo geoekonomsko ustrojstvo planete.
Za sada taj scenario i dalje nije izgledan, ali nije nezamisliv ukoliko se rat protiv Irana potpuno otrgne kontroli. Ili ako Iran bude previše pritiskan uza zid. Svakako, ozbiljna žrtva krize na Bliskom Istoku biće i ionako posrnula Evropa, koja će usled produbljivanja haosa u Zalivu i samom Iranu(što se čini da je cilj), osim ekonomski, dodatno biti na udaru i od migranata iz tih zemalja.
Dakle, gubitnici u ovom ratu su svi osim Izraela – SAD, Evropa i zemlje Zaliva. To je okolnost koja očigledno počinje da kopka i dio američkih elita koje vide da je Vašington u ozbiljnom riziku da izgubi svoje decenijama sticane pozicije na Baliskom istoku, kao i činjenica da se jedan dio društva sada pita da li to američko vođstvo interese vlastite zemlje pretpostavlja interesima neke druge države.
