Док Израел слави 75 година од оснивања државе, Палестинци широм света обележавају „Накбу“ (катастрофу) – дан када су њихови преци 1948. били присиљени да напусте своје домове.
Израел је бројним свечаностима обележио 75 година од оснивања и дана када је први израелски председник Давид Бен Гурион 14. маја 1948, на основу резолуције Уједињених нација, прогласио државу Израел. Томе је претходило повлачење и окончање мандата Велике Британије у Палестини.
Исте ноћи, војске шест арапских земаља, Египта, Либанона, Ирака, Сирије и Трансјордана, ушле су на подручје Палестине како би спречиле остварења тог плана УН који је предвиђао формирање двеју држава, чему се арапска страна опирала. С обзиром на то да је први Израелско-арапски рат окончан победом Израела 1949. Палестинци широм света 15. мај означавају као „Накбу“ (катастрофу) и почетак егзодуса око 700.000 становника (од око 1,3 милиона колико их је живело на подручју Палестине).
Шта је дан Накба?
Петнаести мај је дан када Палестинци излазе на улице и протестују против расељавања. Многи носе палестинске заставе, доносе кључеве својих некадашњих кућа или носе транспаренте са симболима кључева. Кључеви су симбол наде у повратак кући и оно што заједница види као своје право на повратак. У прошлости су неки протести прерастали у насилне сукобе. Израел оптужује Хамас и друге организације које су у Европској унији и другде на списку терористичких организација да користе тај дан за промовисање својих циљева.
Због честих антисемитских испада и позива на насиље против Израела и Јевреја, протесте на дан Накбе у Немачкој полиција већ неколико година не дозвољава.
Израз „Дан Накбе“ сковао је 1998. године тадашњи палестински вођа Јасер Арафат. Тај датум он је одредио као званични дан за обележавање губитка палестинске домовине.
Зашто су Палестинци морали да оду?
Све до краја Првог светског рата Палестина је била под турском влашћу као део Османског царства. Након тога, пала је под британску контролу, такозвани „британски мандат“. У том периоду све већи број Јевреја из читавог света досељава се на то подручје, сматрајући га својом прадомовином.
Након искуства Холокауста у нацистичкој Немачкој, Генерална скупштина УН усвојила је „План поделе Палестине“. Арапска лига је тај план одбацила. Јеврејска агенција за Палестину, претеча државе Израел, план је прихватила, а након проглашења државе Израел разбуктао се рат.
Током рата је уништено више од 400 арапских села. Кршења људских права почињена су с обе стране, масакр у Деир Јасину, селу на путу између Тел Авива и Јерусалима, урезан је у палестинско сећање све до данас. Убијено је, како преноси Немачка централа за политичко образовање, више од 250 људи. То је изазвало страх међу Палестинцима и натерало многе да напусте своје домове.
До краја рата, Израел је држао око 40 одсто подручја првобитно намењеног арапским Палестинцима планом поделе УН из 1947.
Где су Палестинци отишли?
Већина Палестинаца завршила је као избеглице без држављанства у суседним арапским земљама, а само је мањина отишла даље у иностранство.
До данас је само мали број Палестинаца затражио или добио друга држављанства. Као резултат тога, велика већина од тренутно око 6,2 милиона Палестинаца на Блиском истоку остала је без држављанства и то чак и у трећој или четвртој генерацији.
Према агенцији УН за палестинске избеглице (УНРЊА), већина Палестинаца у региону још увек живи у избегличким камповима који су се временом претворили у избегличке градове. Углавном су смештени у Појасу Газе, на окупираној Западној обали, али и у Либану, Сирији, Јордану и источном Јерусалиму.
Процењује се да се међународна палестинска дијаспора повећала на неких шест до седам милиона људи. Ако је то тачно, укупан број Палестинаца се креће око 13 милиона људи. Међутим, не постоји неко глобално тело које прати Палестинце у дијаспори и тачни подаци нису доступни.
Шта представља декларисано право Палестинаца на повратак?
Према Резолуцији 194 Генералне скупштине Уједињених нација из 1948, као и Резолуцији УН 3236 из 1974. и Конвенцији о статусу избеглица из 1951, Палестинци који се сматрају палестинским избеглицама имају „право на повратак“.
Израел међутим одбацује „право на повратак“ за Палестинце наводећи да би то значило крај идентитета Израела као јеврејске државе. Израел негира одговорност за расељавање Палестинаца и истовремено истиче да је између 1948. и 1972. око 800.000 Јевреја протерано или су морали да побегну из арапских земаља попут Марока, Ирака, Египта, Туниса и Јемена.
Да ли постоје предлози за решење?
У протеклих 75 година појављивали су се различити приступи решавању палестинског питања. Најприсутније решење остаје оно о две државе с Израелом и будућом Палестином, које дели Јерусалим на два главна града. Међутим, с обе стране постоје сумње у реализацију тог пројекта.
Међународна заједница критикује Израел због изградње све већег броја јеврејских насеља на окупираној Западној обали, што би могло да искључи могућност формирања уједињене палестинске територије.
У оптицају су и други предлози, попут признавање статуса избеглице од стране Израела и компензација, али без права на повратак. Или ограничено пресељење. Или систем са два пасоша у једној држави. Но, решење које има изгледа на реализацију за сада није на видику.
Џенифер Холајс
Извор: DW
