Пише: Вук Бачановић
Новоизабрани градоначелник Подгорице, Саша Мујовић, у свом гостовању на ТВ Вијести изнио је, мора се рећи, врло храбар став о узроцима који пријестолницу Цетиње и цјелокупно црногорско друштво константно спрјечавају да сазри у друштво које је способно да се са зрелошћу носи са свим, па и најтрагичнијим искушењима. За оне који нису гледали Мујовићев наступ, ево шта је рекао:
„Сви смо пали на испиту. Умјесто да говоримо о економији и том граду, како да га опоравимо, многи су тај град почели да части неким непримјереним епитетима, приписујући му нешто што је, по мом мишљењу, изузетно штетно. Значи, умјесто да развијамо Цетиње, ми говоримо да је Цетиње долина богова. А каквих богова, молим вас? То су веома опасни термини; градите некоме сасвим погрешну свијест. Па када на то додате и тврдње да је Цетиње посљедњи бастион слободе, да је то посљедњи ешалон, односно нешто што треба да брани Црну Гору, да нико не воли Црну Гору као Цетиње, долазимо у заиста неповољну ситуацију. Ја вам кажем, Цетиње, из мог угла, заслужује да се устане сваки пут на помен његовог имена, али не дозвољавам да му се приписују и надовезују епитети који су, по мом мишљењу, незаслужени. Ја не могу да прихватим да Цетињани више воле Црну Гору од нас Подгоричана.“
Будући да сам више него сигуран да ће медији у служби бивше црногорске власти ову Мујовићеву добронамјерну и прецизну дијагнозу искористити да му припишу саучесништво у „светосавском ритуалном убиству“ или нешто још горе, сматрам да треба нагласити његову прву реченицу: сви смо пали на испиту. Зашто? Зато што је самопрокламовано обоготворење било каквог идентитета, било националног, регионалног или градског, изузетно опасно. То није опасно само због саме терминологије, већ и због историјске чињенице да су људска бића која су се проглашавала надљудима, односно божанствима, редовно за собом остављала крваве трагове. Не треба ићи далеко у прошлост. Није прошло много времена прије него што је неопаганска филозофија Драгоша Калајића, која је имала велики утицај на новопробуђену српску десницу деведесетих, прерасла у бласфемичне тврдње да је и Бог Србин, као и у проповиједи командира „Шкорпиона“ који су масовна стријељања бошњачких заробљеника у Сребреници 1995. оправдавали наводном универзалном примјењивошћу „истраге потурица“ из Горског вијенца.
Када се сам Бог изједначи са збиром најужаснијих људских особина, људи који такве особине проглашавају најузвишенијима мисле да им је све допуштено. Занимљиво је да већинско политичко Цетиње, које тврди да се згражава над оваквим и сличним булажњењима српских десничара, заправо дјелује по истим обрасцима. Начини на које се обраћају политичким и националним непријатељима, васкрсавајући из адских пространстава расистичке мислиоце попут Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића, ни по чему не одударају од мрачњачких, калајићевских анахронистичких читања Његоша кроз призму учења Јулијана Апостате и тезе о неопходности паганског „великог усправљања“. Никакво чудо што су присталице дукљанизма осмислиле термине попут „посрбица“, који је еквивалент дехуманизованом „потурици“ из деведесетих, или „Црква Србије“, са намјером да Српску цркву прикажу као страно тијело, не само у „долини богова“, већ и у цијелој Црној Гори.
Овакви „опасни термини“ и „незаслужени епитети“, на које указује Мујовић, разоткривају шовинистичко лудило политичког Цетиња не само као минорни полупроизвод франковачког расизма, већ и као невјешти плагијат мрачњаштва крајње српске деснице из деведесетих.
На таквим темељима се, признаћете, не гради заједничка кућа, већ уклета кућа у којој живе искључиво (не)људске демони и приказе.
