Пише: Вук Бачановић
Власник компаније Вијести, Жељко Ивановић је без икакве сумње одлично информисан човјек. Посебно одлично информисан о начинима и вјештинама медијских манипулација, дијалектици креирања лажних дихотомија међу политичарима, другим ријечима стварања привида великих националних епопеја на суштински колонизованом простору на којем нико од актера не одлучује о суштинским правилима игре. И како све то накитити да изгледа да баш и није у потпуности тако. Али то је у потпуности у складу са доспијевањем штампе у руке корпоративних менаџера који се у овакве игре уграђују ради профитабилности свога пословања, односно властитог опстанка, никада по цијену истине.
Објашњавајући у својој посљедњој колумни за Вијести присне односе Александра Вучића и Мила Ђукановића, Ивановић исправно констатује да „Мило и даље служи Вучићу“, додајући прилично несигурно опште мјесто како га је овај понизио „и заједно са поповима и топовима послао у политичку пензију“, па му он више није „мецена, добри дух, учитељ, газда, већ као његов фрустрирани опонент, наводни љути непријатељ, или оно што Вучић највише воли – омиљени антисрбин.“ Ако је тачно да је Вучић, а не народ Црне Горе Ђукановића послао у политичку пензију, да ли то значи да иза промјена 30. 2020. августа за које се залагао и сам Ивановић, такођер стоји Вучић? Како је то Вучић могао урадити када Ивановић у наставку текста пише да је „убједљива мањина, дакле, 30. августа 2020. гласала за српски свет, двојно држављанство“? Сљедећи ову паралогику, Вучић је, помоћу „убједљиве мањине“ послао Ђукановића у политичку пензију јер му треба омиљени антисрбин?
То би још и имало неког смисла уколико би нам Ивановић објаснио због чега је у Црној Гори уопште опортуно да неко буде антисрбин? Другим ријечима, ако је Ђукановић неко ко треба послужити као мамац и изговор „пузеће клеронационалистичке идеологије која се лажно представља као августовска већина“, какав је онда конкретан разлог Ивановићеве отворене подршке Јакову Милатовићу да уђе у коалицију са партијом којом још увијек неприкосновено влада Ђукановић? Јер му је Нермин Абдић ближи од Дајковића? Па чекај, зар само пасус раније није написао да Вучићу треба Ђукановић из чега би произлазило да Дајковићу треба Абдић?
Ивановић тешко да је у праву када каже да би Ђукановићу све било опроштено када би „рекао да је већи Србин од Спајића, Мандића и Кнежевића – заборавила би му се ендемска корупција и шверц цигара, Бари и Шелзи, опростили би му Душка и остале убијене и рањене, пригрлили би Кавчане боље него Беливук и Шкаљарце јаче од Луке Бојовића, па би АВ и његове марионете усвојили Мила Србина, који прича српски и иде у српску цркву, поштује српске обичаје и слави српску славу.“ Али све и кад би то било тако, зашто то не примјењује на конкретну ситуацију у којој Јакова Милатовића суптилно савјетује да уђе у коалицију са истим тим бивши, а може бити и будућим Србином.
Кад би Мило опет засрбовао и кад би му због тога били опроштени гријеси, то би била најгора ствар која се може десити српству као друштвеној и политичкој а поготово националној категорији јер би то био доказ одрицања од модерности и емаципованости и повратак у трибализам.
Међутим, ако и прихватимо да је лицемјерје начин функционисања политичара и њихових медијских покровитеља, зар не би било рационално довести у питање цијели концепт према којем у Црној Гори ико треба антисрпског лидера, односно одговарајући антисрпски сентимент? Зар саму такву тенденцију не треба прогласити потпуно сулудо и деструктивном, јер Црној Гори у међусрпским односима на Балкану одузима мјесто које јој с правом и историјски припада? Мјесто које би због своје симболичке тежине за сваког аутократу из Београда могло бити више него опасно, ако на њему не би сједио неко ко није „пројектовани антисрбин“ (попут Ђукановића – истеклога рока употребе), човјека политички непрофилисаног какав је Милатовић, или пак неко од људи којима је једина политичка, административна и национална централа у Београду.
Управо је то одговор на Ивановићево питање како обновити грађанску политику између директних и индиректних Вучићевих поданика ма у којој партији обављали своје задатке и ДПС-а
Власнику компаније Вијести који се не може назвати неинформисаним, необразованим и заведеним човјеком је све ово више него јасно, али нас за такво резоновање намјерно ускраћује, те у ту сврху прибјегава сваковрсним, од излизаности одавно провидним реторичким и моралистичким акробацијама. Разумљиво, тешко је отворено признати да је једна вишедеценијска нарација сулудог бјежања од самих себе потпуно бесмислена и да је потпуно бесмислено, лажно и глупо све што је у име тог бјежања икада написано.