Пише: Вук Бачановић
Борис Дежуловић се јавио у загребачким Новостима да испише виц.
Има он тај обичај.
Насловио га је „Учимо српски: адинатон“.
„Какве везе Србија и Косово имају са Црном Гором и Албанијом?!“, приупита Борис имагинарног глупана из читалачке публике.
„Какве Борисе?“, упита имагинарни глупан.
„Тачно онакве какве врба и јавор имају са грожђем и јабукама!“, одговори му Борис.
А како се каже на српском „кад на врби роди грожђе“, опет ће Борис.
Имагинарни глупан из Борисове главе се збуни, природно, чека да га упути славни колумниста.
„Па, кад се војска на Косово врати, ахахахах… конташ, ахахаххахах. То ти ми паметни људи који пишемо колумне за имагинарне глупане из читалачке публике зовемо адинатон, знаш то ти је од грчког ἀδύνατον, што значи “нeмoгућнoст“.“
И онда се сви срдачно насмијаше.
И тако би се завршио још један Борисов виц, овај колумна да се није јавио други читалац, који није унапријед осмишљени идиот из Борисове главе и који не пада на дупе кад чује „адинатон“.
„А Борисе, шта ако на овај случај врбе, јавора, грожђа и јабука не примјенимо адинатон?“
„Него шта да примјенимо?“
„Него да примјенимо успоредбу и закључимо да су и врба и јавор и грожђе и јабука биљке, зар не, дакле да ипак имају неке везе једне с другима?“
„Па?“
„Па то значи да си заправо рекао да Србија и Косово имају итекакве везе са Црном Гором и Албанијом, да су то биљке са нешто другачијим плодовима.“
„Не пазиш, то је било исмијавање Вучићевих активиста који су блокирали границу Црне Горе и Албаније мислећи да блокирају ону између Србије и Косова и…“
„Дакле, смијеш се незнању равном својем, односно незнање савремене географије Вучићевих плаћеника исмијаваш незнањем или намјерним игнорисањем историјских, односно повијесних чињеница.“
„Каквих сад повијесних чињеница?“
„Борисе, мало је незгодно подучавати те одједном градиву које си очито пропустио, јер у супротном не би написао виц, пардон колумну, какву си написао, али хајде да се послужимо твојом методом и научимо пет, условно речено, српских ријечи, ок? Спреман? Кренимо!“
Дефтер /деф’тɛр/. Османскотурски: Ријеч дефтер (دفتر) значила је књигу или регистар који се користио за вођење евиденције, нарочито порезних записа и државних регистара у Османском царству. Ова пракса вођења записа била је веома важна у администрацији царства. Претпоставља се да ријеч у арапски језик долази из старогрчког. Грчка ријеч διφθέρα (дифтера) значила је „комад коже“ или „пергамент“. У античкој Грчкој, пергамент (кожни материјал на којем се писало) био је кориштен за писање, што је довело до повезивања с појмом књиге или биљежења. Први османски дефтер за Област Бранковића, која је обухватала већину данашњег Косова и Метохије, забиљежио је 95,88% српског становништва у тој регији. Албанско становништво чинило је 0,26% укупне популације области, а посебно је забиљежено и 16 бугарских (0,09%), три грчка и једно хрватско домаћинство. Увид у пописе санџака Вучитрн с краја XVI вијека показује да је и у том периоду српско становништво било најбројнија етничка скупина на Косову и Метохији, док је број несрпског становништва, углавном албанског поријекла, више од једног вијека након пописа Области Бранковића из 1455. био занемарљив.
Прогон се изговара као /prǒɡon/. Префикс „про-“ је чест у словенским језицима и долази из прасловенског језика (pro-), што значи „кроз“, „преко“, или у овом случају „након“, „помјерање уназад“. Корен ријечи „гон“ потиче од прасловенског глагола „gnati“, што значи „терати, гнати, потискивати“. Овај глагол има дубоке индоевропске коријене, и сродан је са глаголима у другим словенским језицима који имају исто значење (нпр. руски гнать, пољски gnąć). Процес исељавања српског и насељавања албанског становништва на територији Косова и Метохије наставио се током цијелог XVIII вијека. Немирна времена, узрокована првенствено са три аустро-турска рата (1716–1718, 1737–1739 и 1788–1791), довела су до масовних прогона и исељавања српског становништва с територија које данас чине Косово.
Погром се изговара као /pǒɡrom/. Префикс „по-“ потиче из старословенског и прасловенског језика, а овдје означава акцију или дјеловање усмјерено на некога или нешто. Корен „гром“ долази од старословенске ријечи „громъ“, која означава гром или грмљавину, и појављује се у многим словенским језицима са сличним значењем (нпр. руски гром, пољски grom). „Положај хришћана у овим крајевима је жалостан свуда…“ О положају српског становништва на Косову и Метохији у XIX и почетком XX вијека написан је велики број научних студија. Једна од најбољих илустрација тог положаја осликава рат пријеког војног суда, тзв. „урфије“, основаног 1882. за наводно велеиздајничко понашање Срба на властитој земљи, што је резултирало масовним убиством око 7.000 Срба. Према каснијим извјештајима српског конзула у Приштини, Бранислава Нушића, Срби се нису усуђивали да излазе ноћу на улицу. На путевима су владали разбојници. Сељаци нису смјели отићи да раде у пољу, јер су се бојали да их не опљачкају, отму или убију. „Стање је ужасно, господине посланиче,“ писао је Владану Ђорђевићу, посланику Краљевине Србије у Цариграду, у октобру 1894. године – „и увјеравам вас да у мојим извјештајима нема ни срџбе ни претјераности…“
Фашизам етимолошки потиче од латинске ријечи „fascis“, што значи „сноп штапова“, симболизујући колективну моћ и власт. У модерном политичком контексту, преко италијанске ријечи „fascismo“, овај термин је постао ознака за ауторитарни, националистички покрет који наглашава јединство и јаку државну контролу, уз репресију и одбацивање демократије. Уједињење Косова, Метохије, Дебра, Струге, Улциња, Тузи, Плава и Гусиња с Албанијом остварено је у складу са идејом етничке и територијалне Албаније, заснованом на програмским принципима Прве призренске лиге из 1878. године. У контексту окупације, Метохија, велики дио Косова, источни дијелови Црне Горе и дио западне Македоније били су припојени италијанском протекторату под називом „Велика Албанија“, који је обухватао 14 префектура. Прикључени дијелови југословенске територије били су организовани у четири префектуре: призренску, приштинску, дебарску и пећку. Након уласка њемачких, италијанских и бугарских окупационих снага у Југославију, одмах је почео притисак на српско становништво на Косову и Метохији од стране албанских политичара, оружаних група и појединаца. Српске избјеглице, које су биле присиљене да напусте своје домове и имања, кретале су се у три правца: преко Руговске клисуре и Чакора ка Црној Гори, на југ Србије ка Топлици и Јабланици, и преко Косовске Митровице, Ибарском долином, према Краљеву, Крагујевцу, Чачку и другим мјестима у Шумадији и Западној Србији.
Миграције су појам изведен из латинске ријечи „migratio“, која означава процес селидбе, пресељења или промјене мјеста боравка. Ова ријеч је глаголска именица изведена од глагола „migrare“, што значи „селити се“, „кретање“ или „прелазак с једног мјеста на друго“. Коријен „migra-“ потиче од протоиндоевропског коријена *mei-, који има значење „промјенити мјесто“, „кретање“ или „прелазак“. Овај коријен се појављује и у другим ријечима које су повезане с кретањем или измјеном локације. Процјењује се да је због личне несигурности и тешких животних околности Косово и Метохију између 1948. и 1991. напустило око 100.000 Срба, што је приближно половина укупног српског становништва покрајине. Процјењује се да је као посљедица Мартовског погрома 2004. преко 4000 људи било приморано да напусти своје домове широм Косова и Метохије, док је 28 особа изгубило живот. Више од 900 људи је претрпјело тешке повреде након бруталних пребијања. Уништено је 19 споменика културе од прворазредног значаја, као и 16 православних цркава које нису биле категорисане. При томе је око 10.000 драгоцјених фресака, икона, путира и других црквених реликвија неповратно страдало, укључујући и књиге крштених, вјенчаних и умрлих, које су свједочиле о вишевјековном присуству Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено, а шест градова и девет села су потпуно етнички очишћени од српског становништва.
Све ово, Борисе, ни у ком случају не негира ни једну историјску трагедију албанског народа, посебно у Балканским ратовима почетком и крајем прошлог вијека, међутим врло је неуко, да не кажемо ружно, једнострано, покварено и незналачки ругати се трагичној историји српског домородачког становништва Косова и Метохије, поготово њихову жељу за повратком властите војске у властити завичај називати „свето никада“, и све то на страницама листа српске националне мањине у Хрватској. Можда је за друге народе адинатон раст длаке на длановима или шљива на бостану, реферисање на непостојеће календарске дане, рогате коње, крилате свиње и двоноге стоноге, али код Срба, барем оних у хрватском СНВ-у нажалост још увијек није осмишљен адинатон који би отприлике гласио: „Када се неуке криптошовинистичке поштапалице и доскочице престану сматрати критиком национализма“, односно „на светог Бориса“.
А онда су се сви срдачно насмијали.
