Једна од главних карактеристика друштвене декаденције није само количина глупости изречене у јавној сфери, већ и карактер језичког инструментарија којима се та глупост саопштава, а то је превасходно дјеломично или потпуно раздвајање појмова од њиховог значења. Тако је, у сусрет 13. јулу, у Владином дому на Цетињу у организацији предсједника Црне Горе, Јакова Милатовића и неформалне групе црногорских интелектуалаца по имену Стега одржан скуп под називом „Црна Гора између историјског ревизионизма и европског антифашизма“. Сам наслов скупа значи и свашта и ништа. Ако говоримо о историјском ревизионизму, најприје би смо морали бити упућени о којем тачно од историјских ревизионизама се ради, односно на које историјско раздобље се поменути ревизионизам односи. Потом би било корисно да знамо на који „европски антифашизам“ се предсједник и организатори скупа позивају, с обзиром да начелни и консензуални критички однос наспрам фашизма у данашњој Европи не искључује подршку блатантном искривљивању историјских чињеница о раздобљу Другог свјетског рата, од Виљнуса, преко Кијева до Загреба, Београда и Подгорице. Човјек који на уму има ове чињенице не може да се не сложи са Милатовићем када каже да покушаје ревизионизма доживљава „као напад на оно што би данас требали да будемо, вођени идеалима предака за које су слобода и једнакост били много врједнији од сопствених живота“ и да ти покушаји „за главни циљ немају ревизију већ усвојених историографских закључака, већ промјену система вриједности на коме темељимо своју садашњост и будућност.“
Међутим, када се такве ријечи изрекну у присуству Ђукановићевих идеолошких комесара Бранислава Радуловића и Слободана Бацковића, то је, без икаквог претјеривања, исто када би сте отворену забринутост због растућег антисемитизма у друштву изрекли у оквиру конференције негатора Холокауста.
Ако Јаков Милатовић заиста страхује због све израженијег историјског ревизионизма, онда такву врсту забринутости тешко да може дијелити са људима чији је задатак био и остао систематско-дилетантска дисторзија чињеница о цјелокупној историји Црне Горе, од 7. вијека до улоге властитог естаблишмента у ратовима за југословенска наслијеђа деведесетих година прошлог вијека, који су, према томе, својевремено дали крила свим облицима хистеричног десничарског ревизионизма периода НОБ-а. Је ли могуће да Милатовић скуп који себе назива Стега, по првом црногорском законику (Стега црногорска и брдска из 1796.) није подсјетио на његов трећи члан, који гласи овако:
От дневи данашњега и унаприед ако би се наша који Црногорац, оли које село, али племе, или која нахија, да буде издајник јавнијем или потајнијем начином, таквога сви јединогласно предаемо вјечноме проклетству како Јуду предатеља Господња и како злочестиваго Вука Бранковића, који издаде Србље на Косово и вјечну мрзост и проклетство от народа на себе привлече и от милости божје отпаде, и таквога брацкога и христијанскога крвника и издајника, који би се наша, не само што вјечноме проклетству предасмо и рекосмо да га буде анатема и да јест пред Богом сиго свјета и будушчаго одговорник за све што би зла и приеваром и издајом учинио, него и крв наша на њега и на чада његова от земљи на небо, јако же Авала да во пијет и да останет како кров Христа спаситеља нашего народ Јеврејски.
Предсједник Црне Горе би као најодговорнији грађанин требао бити дужан да одговори на сљедећа питања: А ли је такођер историјски ревизионизам негирати – и у складу с таквим негирањем, креирати државну и културну политику – да је Црна Гора настала на српској државотворној мисли и традицији и који су разлози системске редукције те чињенице? Због чега група интелектуаца око Стеге овакав блатантни ревизионизам везује за антифашистичке тековине НОБ-а из Другог свјетског рата и од њих креира непостојећи идеолошки континуитет? Да ли се таквим ревизионизмом заправо помаже сличним ревизионистима НОБ-а због чијег је дјеловања предсједник Црне Горе оправдано забирнут?
Вук Бачановић: Ризик менаџмент великог жупана
Зар предсједник Црне Горе којег су изабрали људи којима је било преко главе ДПС-овог и Ђукановићевог дивљачког ревизионизма и завађања два ока у глави не би морао далеко сложеније промишљати о текућим процесима у Црној Гори, како би она од банана протектората који за ситан грош гази по свом достојанству коначно постала зрело друштво?
Или ће се и даље све сводити на ситно политиканство?
„Маузолеј на Ловћену је симбол црногорске слободе и еманципације, тако га је и Вељко Милатовић најавио приликом отварања 1974. године – Ловћен није хододарје!“, узвикује у духу учесника савјета Милатовића млађег, то јест наводном антиревизионистичком духу историчар Бобан Батрићевић, уз покушај духовите опаске да је Његошева капела за оне који прижељкују њен повратак једно те исто што и постер Памеле Андерсон. Истина, ради се о реакцији на исхитрену изјаву Андрије Мандића, али зашто би једно зрело друштво имало проблем са обновом једног црногорског историјског здања? Историјске чињенице, ако их се сагледава без првобитног третмана у министарству истине Милатовића старијег, кажу да је Његош Црну Гору, у складу са Стегом свога Стрица Петра Првог, доживљавао као преживјелу честицу српске државе која око себе мора да окупља остале, још увијек колонизоване српске земље и да је раздвајања Његоша од тих чињеница заправо акт историјског ревизионизма Вељка Милатовића, уз помоћ наручених псеудоисторијских памфлета Шпира Кулишића, Војислава Никчевића, Радослава Ротковића.
Ако већ говоримо о историјском ревизионизму као феномену, онда морамо констатовати да се он у Црној Гори појавио прије од ДПС-ових Деведесетих, штовише да представља један од симптома национал-шовинистичке дезинтеграције југословенског социјализма и идеолошку припрему распада Југославије.
У том смислу стеговање Јакова Милатовића није много другачији феномен колонијалне бизарности од циркуског саборовања Александра Вучића. Јер да није тако, црногорско друштво би било имуно на било какву стварну или измишљену провокацију из Београда. Јер када Милатовићево друштво из Стеге организује масовну медијску хистерију због Његошеве капеле или било којег другог сличног повода, онда се то не догађа због тога што је Андрија Мандић нарочито мудар или провокативан, већ због тога што они као ревзионисти и редукционисти историјских чињеница немају довољно храбрости и зрелости да се суоче са питањем од велике важности за црногорско друштво. Нажалост, предсједник без довољно зрелости и храбрости такву агонију само додатно продубљује, иако је изабран да је оконча.
