Пише: Вук Бачановић
“Када говоримо о томе да ли Србија може да буде поуздан партнер – да, може. И на томе радимо сваки дан“, изјавио непосредно пред засједање Свесрпског сабора 8. јуна у Београду амерички амбасадор у Србији, Кристофер Хил, додајући да чак и унутар америчко-српског неслагања око питања признања Косова постоји “прилично добра сарадња”. И заиста, америчка и српска школа ријалитија сваким даном остварују све (при)личнију сарадњу, поготово када је у питању дуга традиција усавршавања едукације српских опсјенара. Чија се главна лекција огледа у савладвању вјештине како “прилично добру сарадњу” и “поуздано партнерство” са суперсилом која нам је окупирала дио државне територије и константно нас кињи и магарчи, успјешно комбиновати са опсјеном да смо много зајебани. Сјећа ли се још ико провладиног окупљања “Србија наде” од 26. маја прошле године, када је косовска полиција искористила одсуство мушкараца које су структуре СНС-а организовано довеле у Београд да покажу колико смо зајебани у одбрани нашег предсједника, да би полиција “Косова” ту прилику искористила да поскида преостале српске заставе са локалних институција у општинама са српском већином? Или како је наш предсједник стављао војску у борбену готовост сваки пут када би остатке остатака српског суверенитета на Косову од јавних предузећа преко електроенергетског система, до полиције, царина, регистарских таблица и личних докумената предавао у руке косовских институција? Сјећа ли се неко трабуњања виновника ове велеиздаје и њихових хистеричних критичара о “Српском свету” који само што се није васпоставио? И да то „гурају Американци“?
А да ли се неко сјећа низа споразума о специјалним и паралелним односима СР Југославије, а потом Србије и Републике Српске из 1997., 2001. и 2006., а који су у потпуности у складу са одредбама америчког окупационог пројекта познатог још под именом Општи оквирни споразум за мир, односно Дејтонски споразум? Не? Тешко да се ико уопште сјећа и самог споразума, а камоли његових одредби, па је због тога и могуће да се реализација једне од њих представи као славодобитни закључци Свесрпског сабора. Јер у њима, осим нових накићених општих мјеста о томе како ће се све чинити за Србе и српство, нема ништа нарочито ново. Још 2006., а у складу са претходним споразумима, Србија и Српска су се усагласиле да ће сарађивати у областима као што су. привреда и коришћење привредних ресурса, планирање, законодавство, приватизација и денационализација, наука и технологија, образовање, култура и спорт, здравство и социјална политика, туризам и заштита околине, информисање, заштита слобода и права грађана у складу с највишим међународним признатим стандардима, сузбијање криминала. Чак и оно што је у закључцима сабора – 49 њих у којима се често дуплира једна те иста тематика – представљено као «Национални савет српског народа» већ одавно постоји као «Веће за сарадњу Републике Србије и Републике Српске.»
Цијели текст декларације између Србије и Српске: Ово су све тачке усвојене на Свесрпском сабору
Додуше, оно што је прошло испод жита од силног декларативног залагања за националну културу и идентитет јесте да Свесрпски сабор «не подржава Резолуцију о Сребреници» без детаљног образлагања шта то уопште значи. Да ли Сабор злочин у Сребреници признаје као акт геноцида или не признаје? Ако признаје због чега признаје, а ако не признаје због чега не признаје? Опште мјесто да је дошло до «колективног окривљавања целог српског народа, који je неприхватљив и не може бити спроведен у дело» је нетачно у мјери у којој нам нико не саопштава шта ће конкретно бити подузето да инкриминација не буде спровођена. Да ли Сабор признаје или не признаје законодавство које је високи представник Валентин Инцко донио по овом питању? Чини се да у потпуности признаје, баш као што потпуно нелегало постављање Кристијана Шмита за високог представника у БиХ не држи неприхватљивим, већ само «непримјереним» (шта год то да значило) чиме свака мантра о «нарушеном Дејтонском мировном споразуму» постаје потпуно бесмислена. Сабор дакле признаје окупациону администрацију у БиХ и сва њена наметнута законодавства. Штовише, ванпарламентарном саборском одлуком да Сретење, односно 15. Фебруар као Дан државности Републикe Србијe постаје и Дан државности Републикe Српскe представља коначно спровођење одлуке Уставног суда Босне и Херцеговине у предмету број: У-2/18 којом се прослављање 9. јануара као «Дана Републике Српске» проглашава неуставним, што имплицира да је Додиковим претходним прихватањем наметнутих одлука Кристијана Шмита о изборном закону, Република Српска у потпуности враћена у колонијални уставно-правни поредак БиХ.
Узимајући у обзир вучићевско србовање косовског искуства, основана је бојазан да се ради о уводу у далеко болније компромисе са међународном администрацијом, или како би то описао амбасадор/гувернер Хил, у наставак «поузданог партнерства». У овом контексту чак и деценијама закашњела одлука о државној меморијализацији жртава усташког геноцида у Другом свјетском рату, односно најава градње монументалних спомен здања у Доњој Градини и Београду, није ништа друго до пристајање на концепт постјугословенског «рата геноцидима» односно логике колонијалног спонзорства једностране УН Резолуције о Сребреници, чиме се култура сјећања блиских балканских народа настоји свести искључиво на вулгарну виктимизацију и банални кутуролошки редукционизам трансгенерацијских траума. О томе колико придјев «свесрпски» одговара стварности, свједочи да су на њега позвани искључиво они политичари који имају лојалан став према Алексадру Вучићу, а који је, овим поводом, у маниру латиноамеричких банана-диктатура, на проамеричкој ТВ Пинк бива опјеван као «Александар-командант». Стање без икаквог претјеривања, подсјећа на посљедње дане нацистичке окупације када су остаци недићевске управе њемачком команданту Београда доносили на увид нашврљану будницу «Вила Рајвијојла позива српски народ» која је требала послужити као позив на лојалност Трећем Рајху, а овај их у чуду приупитао: «Was ist vila?“
Све ово не значи да је Свесрпски, као и било који други национални сабор на Балкану, нешто што је начелно лоше. Напротив. Међутим, такви сабори би морали бити круна деценијских националних слободарских стријемљења и брижљиво осмишљених економских, политичких и културолошко-идентитетских стратегија, а не ад-хок сазване фолклорне смотре у сврху бизарних дневнополитичких превирања и краткорочних предизборних муљања под колонијалном палицом са далекосежним посљедицама. Са Милом Ломпаром се у многоме не слажем, али је његова опаска да «код нас постоји идентификација националне политике са државном политиком», а што… «није оправдано са становишта стварности, јер реално гледано, српски народ живи у окупираном положају» је у потпуности тачна. Међутим треба имати на уму да деколонизација ума не може произаћи из повлађивања колонизатору, или чак из отвореног и прикривеног лијепог сјећања на оне претходне. На крају крајева, зар сам слоган „Један народ, један сабор“ не асоцира на истог „генијалног“ сценаристу који је 2021.у Народном позоришту у Београду, у оквиру прославе Дана побједе над фашизмом, уприличио извођење химне Љотићевог Збора „Мртви нисте о друзи мили“? Док се таквим генијалцима буде препуштала култура сјећања, остаје нам само да се бавимо генијалним саборским закључцима попут „Свесрпски сабор утврђује да је назив народа један и да га је немогуће мењати.“ Заиста, не смије? Какве ли радости. Како се тога раније нисмо сјетили? На сљедећој смотри фолклора за амбасадора Хила, то не смијемо пропустити да утврдимо, па нам се можда смилује и не промјени га.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
