Пише: Зоран Прерадовић
Читава једна епоха се променила од када је Влатко Стефановски, први пут, као дванаестогодишњи дечак у скопском насељу Тафталиџе, узео гитару у руке. Оно што је остала константа у тих више од пола века његове професионалне каријере је страст и посвећеност послу којим се бави, то што никада није подилазио масовном укусу публике и чињеница да је увек пратио само сопствене инстинкте. Могуће да су баш те особине легендарног гитаристу групе Леб и сол лансирале у сам светски музички врх. И можда се баш зато, док је свирао са Лондонским симфонијским оркестром, прво присетио тог дечака из скопског насеља у коме и данас живи. У ексклузивном интервјуу за Радар, након концерта са Василом Хаџимановим у Београду, између осталог, говори о свом поимању света, музике, религије, тешким животним тренуцима и преломним моментима у каријери.
Педесет година је прошло од ваших професионалних почетака, када баците поглед преко рамена шта видите?
Окренем се и схватим да сам много ствари заборавио. Сећам се неких значајних тренутака, достигнућа, сећам се неких драма, колебања, дилема… Сећам се једног великог шаренила, као да сам био на рингишпилу. Сећам се много људи, дешавања, сарадње са колегама. Памтим много звука – најразличитијег. И оног густог оркестарског и оног једноставног акустичарског. Ако могу да сумирам тих пола века, срећан сам и задовољан што сам дечачком фасцинацијом испунио свој живот благородном професијом. Музика је чаробна дисциплина и бити макар мало надарен за њу је благослов. А под талентом не подразумевам само оно што ти је дато, већ и оно за шта си се изборио. Таленат подразумева кондицију, страст и рад, како би надградио оно што ти је дато. Таленат је и да непрестано гори тај фитиљ, та жеља да се бавиш музиком, да постигнеш нешто, да те људи чују, виде, препознају и евентуално награде аплаузом, доласком на концерт и куповином албума.
Задовољан сам јер нисам морао да радим оно што нисам желео. Био сам пажљив и бирао сам, али никада ме није водио посао. На првом месту је увек била жеља да радим нешто што мене испуњава. То није увек лако. Неки уметници покушавају да се допадну публици по сваку цену или да се прилагоде владајућем тренду и апетиту публике. Ја то нисам радио. И на томе могу себи да честитам. Увек сам консултовао и пратио унутрашњи импулс, радио онако како ме је интуиција водила. Без калкулација, плана и жеље да се успе по сваку цену.
У овом калеидоскопу успомена поменули сте и детињство и дечачку фасцинацију. Рођени сте у Прилепу, шта је за вас тај град, познат по производњи дувана. Да ли сте рођени на тобаццо роад и предодређени за музику?
Да, то је дувански град. Мој отац је био директор театра у Прилепу, а мама глумица. И мени је запала та срећа да се родим тамо. Три године сам живео у Прилепу и врло су ми магловита сећања. Али неке слике и даље носим – неке Нове године, игре у дворишту, Сахат кулу у граду… И увек се враћам Прилепу. Да, ја сам рођен на том тобаццо роад, а то је блуз. Читав град је раније био окићен дуваном нанизаним на канап. Испред сваке куће се сушио дуван, а то су импресивне слике. И данас ме ухвати јединствено узбуђење кад се враћам свом родном граду.
Да ли сте завршили нови албум, који се зове Мусцле меморy (Мишићна меморија) и шта ће га разликовати од претходних?
Углавном је готов. Остало је још да снимим вокале и напишем пар текстова. Задовољан сам како то звучи, надам се да ћемо албум објавити почетком јесени. Материјал је резултат моје тренутне опсесије музиком, Ако бих морао да га опишем, биће то прогресивни рок са призвуком фјужна. Има доста вратоломних инструментала, али и нежних балада.
То је музика настала као резултат интуиције…
Да, зато се и зове Мусцле меморy. Занима ме шта моја интуиција, и нутрина, има да каже, шта ми то моја срж поручује. Која је то истина, која је то порука? Јер, ових свакодневних порука имамо напретек. Занимају ме мало дубље ствари, а тичу се нашег постојања, делања и битисања на овој планети.
Као врсте или као индивидуе…
Најпре као врсте, потом као индивидуе, и напослетку, као друштва. Шта то имамо једни другима да кажемо, како живимо у мањим и већим групама, на континенту и планети. Ако сумирамо људско постојање и понашање, могу се открити фасцинантне ствари.
Пишете и мемоаре, откуд та потреба, да ли је то омаж времену кога више нема?
То јесте омаж времену када сам био очаран светом, када сам био дете и гледао свет другачијим, невиним очима. Почео сам да пишем пре четири године. Једна издавачка кућа из Македоније, Арс Ламина, поклонила ми је празан лаптоп, јер сам стално ескивирао писање.
Изговарао сам се да су моји компјутери пуни музичких фајлова. Кад су ми поклонили компјутер, нисам имао куд и почео сам да пишем и већ сам стигао до неких шездесетак поглавља. Писао сам о детињству, школским данима у Скопљу… Мислим да ми добро иде, иако сам урадио већ две ревизије тог текста. Остало је да још мало дотерам материјал и ја сам готов. Очекујем да до Нове године то буде објављено.
У вашем животу је било тешких тренутака, врло млади сте изгубили родитеље, пре извесног времена и супругу и брата. Колико је тешко било „изврнути душу“ и проживљавати и те болне моменте изнова?
То ми је најтеже. Тај материјал је још мој. Чим га предам првом уреднику, готов сам, немам више контролу над њим. Знате шта, ако успем неком младом или средовечном човеку да помогнем са мојим мислима, ставовима, доживљајима и искуством, онда ћу бити срећан. Људи воле да пронађу утеху у књигама, пронађу решења за сопствене дилеме, светло на крају тунела. Јер, свако проживљава драме. Не постоји живот у рају. Ово што ми живимо није рај, ово је нешто са чим се морамо свакодневно носити. Живот није каско осигурање, то не постоји. Али начин на који се људи носе са искушењима је различит. Неки потону, неки устану.
Није исто живети и само бити жив…
Тако је, бити жив је једно, а живети нешто сасвим друго. Неки људи се пењу на Монт Еверест и тако траже утеху. Неки, опет, падну у депресију и не могу до пијаце. Нисам ја ту да судим, само констатујем да су људи различити… Мој живот је такав какав је и ја сам писао о њему… Ако живот сведемо само на списак губитака драгих људи, онда не живимо.
Али, живот се углавном састоји од губитака…
То је тачно, писао сам о томе. Тешко је кроз све то поново пролазити. Али с друге стране, колико је тешко, толико је тај процес и ослобађање, прочишћење. То писање је форматирање неких емоционалних стања. Не мислим да сам толико значајан и да ће моји мемоари изазвати богзна шта… Али, мислим да ће бити занимљиви за људе који ме годинама прате, имају моје плоче и долазе на моје концерте. Верујем да ће им значити та моја понуда у књижевној форми.
У једном интервјуу сте рекли да сте верник, али да нисте религиозни, јер је религија близу организоване политике. Шта је за вас организована политика на Балкану?
Није питање само политике на Балкану, већ глобалне политике. Неке религије су старије од других, али се ту углавном ради о контроли масе, о контроли људских душа. Нисам против религије, сви имају право да Бога виде на свој начин. Не могу никоме да дам савет. То су дубоки осећаји и свако има право да буде верник, атеист или агностик…
Да ли сте ви агностик, ако већ кажете да сте верник, али да нисте религиозни?
Постављам себи пуно питања и не знам да ли сам верник или агностик. Осећам енергије и трудим се да будем добар радар, добра антена за те енергије. Да будем добар радар по Теслином моделу, да умем да прочитам, препознам и осетим различите енергије. Да препознам разне вибрације и да их осетим. Зашто? Зато што је то мој посао. Читавог живота се бавим фреквенцијама и резонанцама. Другим речима, бавим се енергијом. Бављење музиком је организовање различитих фреквенција. А упијање одређених фреквенција је хармонија. Потрага за хармонијом у музици је потрага за хармонијом у животу.
Рекли сте и да читав живот гледате у 22 прага и шест жица на гитари и да видите читав универзум. Шта видите у том космосу?
Видим свој живот преко свог рада. Морате нешто радити у животу. Професор у гимназији учи живот гледајући децу, пекар научи живот месећи тесто и брашно. Свако од нас научи живот преко заната којим се бави. Мени је запало да учим живот гледајући у врат гитаре. Тражећи неке законитости, тајне и откривајући неке хармоније и мелодије, учим о себи, свету који ме окружује.
И какав свет видите, напредујемо ли као врста, јесмо ли постали толерантнији, саосећајнији?
Мислим да људски род споро напредује. Технологија напредује веома брзо, сведочимо томе, али оне вредности које нас чине људима уопште се не крећу напред. Напротив. Живимо у суровом времену, у коме је људски живот прилично јефтин, заборавили смо на солидарност. Кад је Скопље било срушено у земљотресу 1963. године, читав свет је пожурио да помогне. То више не постоји. Земљотреса има сваки дан, ратова на све стране, свакодневно се руши по један свет. Можда је та солидарност била узрокована блоковском поделом, па су се такмичили да ли ће више помоћи исток или запад. Али, свеједно, то је било време кад су се људи надметали у доброти. Читам веома занимљиву књигу, Клавир Орфеја, о једном руском музичару Ивану Богумилу, који је завршио студије клавира на Московском конзерваторијуму. Након неког времена, он постаје монах. После 30 година се вратио и написао књигу. Он говори о апсолутној доброти, апсолутној хармонији, шта музика заиста значи и анализира музичаре попут Моцарта, Чајковског, Баха и Бетовена. Он каже да је Моцарт музички Исус. Он је победио смрт апсолутном универзалном љубављу, а зна се да је за својих 35 година живота Моцарт доживео страшне трагедије. Музика мора имати вест, понуду… Он дели музичаре на забављаче и просветитеље. Можете бити и једно и друго.
Шта сте ви, забављач или просветитељ?
Ја сам нешто између…
Живимо епоху спектакла у којој ако нешто није овековечено на друштвеним мрежама није се ни десило. Може ли се тај процес, тренд преокренути или макар зауставити?
Ако не верујемо у боље дане, нема смисла ни живети. И ово ће проћи. И ти спектакли ће проћи. Није све изгубљено. Васил Хаџиманов и ја смо имали концерт у Београду, ми нисмо циркусанти, него људи који се мало озбиљније баве музиком. Не свирамо баш комерцијалну музику, а опет није имала где игла да падне. Исто ми се десило и у Нишу. Дакле, има места за свакога. А нема гаранције ко ће преузети примат.
Професионално сте кренули да се бавите музиком са 17 година, 1976. сте основали Леб и сол, али све до ваше појаве Македонија није била препозната као средина из које долазе врхунски бендови. Шта је то што сте донели, а што је наишло на изузетан одзив?
Надам се да смо донели таленат и добар укус. Скопље је слушало авангардну музику у односу на остатак Југославије. Скопље је било џез, фјужн и фанки град. Није се случајно појавио Леб и сол, нисмо ми пали с Марса. Надовезали смо се на неке вредности које су биле присутне у граду.
Али није било пробоја до појаве ваше групе?
Имали смо среће и нешто талента. Послушајте поново ране плоче Леба и соли и направите поређење. Док су по остатку Југославије слушали Уриах Хееп, ми смо слушали Махависхну Орцхестра. На тој сцени је било пуно глумаца, који су пуштали косу и облачили се у кожу. Али, то није довољно да би био рокер. Треба мало знати и свирати и слушати праву музику.
Донели сте и тај микс симфо рока, џеза и предивних македонских хармонија и ритмова…
Препознали смо ту огромну и веома значајну баштину македонске музике. Паралелно сам спознавао и рокенрол и македонски фолклор. Тако сам схватио величину Реја Чарлса, али и Кирила Манчевског и Александра Саријевског, који су изводили бриљантну музику. И не можеш да кажеш да је једно добро, а друго није – колико год да си млад и бунтован. И када усвојиш све те дивне звуке, направиш у глави микс, који те може издвојити од те предвидљиве понуде и одвести далеко.
Поткрај деведесетих сте окончали рад са групом Леб и сол, 2006. сте свирали повратничку турнеју, а након тога је група одлучила да настави без вас. Како се то догодило?
Једно време ме је то болело, али преболео сам. Ту је двоје људи који немају контролни пакет акција, јер нису били доминантни композитори, 70 посто тог материјала сам ја компоновао. Али, они су наставили под тим именом и њима на част. Ако неко мисли да је то у реду, онда О. К.
Колико вам је у каријери помогла чињеница да сте из уметничке породице, а колику улогу је играло то што је Македонија била под утицајем различитих цивилизација и култура?
Има ту од свега помало. Главно васпитање и образовање за дете је оно што се у кући слуша, гледа и чита. Кућна библиотека, дискотека и разговори за столом су најважнији у васпитању. Не можете добити боље образовање ни у обданишту, ни у школи. Тачно, Македонија је раскрсница путева, кроз њу су пролазиле разне цивилизације. Како је говорио мој брат Горан, поред куће моје бабе је пролазила Виа Егнатиа, једини познати пут који је спајао исток и запад То нису безначајне ствари. И сад, одједном је то неважно, а важан је авионски саобраћај Лондон – Њујорк.
Слажем се, и то је важно, али ово није неважно. Често пролазимо поред историје која нам је пред очима, али је журећи ка пијаци не примећујемо. Највеће античко насеље и локалитет је био град Скупи. Петсто метара од тог насеља, ја имам кућу. Наравно, ми смо опседнути свакодневним стварима – идемо у продавнице, гледамо чему је истекао рок, а чему није. Оптерећени смо свакодневицом, и то је разумљиво. Па и ја шетам пса два пута дневно и то ми је важно. Не могу сваки дан да размишљам о настанку или крају цивилизације. Али, дођу тренуци ка прочиташ нешто занимљиво и почнеш да размишљаш о томе – шта је то и како смо дошли на овај свет?
Ви у овој фази каријере не морате више ништа, али шта још желите?
Желим да ме још неко време служи здравље да могу да свирам и уживам у ономе што радим. Напорно је јуче бити у Нишу, данас у Београду, сутра у Подгорици, али пошто сам то одабрао не пада ми тешко. Иначе, моја генерација полако размишља о риболову, унуцима и одморима. Још увек нисам купио опрему за пецање, али можда ћу ускоро.
Али зато свирате са сином у бенду…
То је привилегија. Драго ми је да је мој син израстао у врсног бубњара, ускоро завршава џез академију у Штипу. И биће и образован, а не само искусан. Иначе, верујем да му свирање са мном доноси велико искуство. Поносан сам и на ћерку Ану, која је врсни интелектуалац. Она је доктор наука и ради у Даблину.
Свирали сте са највећим гитаристима данашњице, од Мирослава Тадића, преко Јана Акермана до Томија Емануела, али оно што је врх ваше каријере је концерт са Лондонским симфонијским оркестром 2013. године. Мало је оних на свету који су то постигли, како се то догодило?
Сарађивали смо са диригентом који се зове Кристијан Јарви, он је Естонац који живи у Америци. Позвао нас је на тај концерт, а пре тога смо са њим Теодоси Спасов, Мирослав Тадић и ја сарађивали на пројекту Балканска грозница. Јарви се заинтересовао за наше аранжмане, замолио Теодосија да напише аранжмане за велики оркестар. Први концерт смо имали у Бечу, 2009. године. Након тога нас је позвао у Лајпциг и Монте Карло и свирали смо са њиховим симфонијским оркестрима. Врхунац је био концерт са Лондонским симфонијским оркестром. Био сам поносан зато што је највећи симфонијски оркестар на свету учио македонску музику. То ми је била велика сатисфакција. На симболичан начин смо освојили империју на један дан. Али, боље бити херој један дан него никад.
Шта сте мислили док сте у бекстејџу чекали концерт?
У мени се пробудио дечак из мог дворишта, из скопског насеља Тафталиџе. Рекао сам себи: „браво дечко, стигао си далеко“. Цео живот седим у дворишту те моје куће и свирам акустичну гитару. Али, тада сам био мали, имао сам 13 година. Видео сам дечака који је прешао дуг пут да би стигао до Лондонског симфонијског оркестра.
Рекли сте једном приликом да нисте рођени музичар, како се онда стиже до светског врха?
Нисам од оних који имају апсолутни слух. Ја много волим музику и гитаре. Друго, много времена сам свирао, мењао жице, каблове, педале, појачала, испробавајући све што ми је дошло до руку. У основи свега је страст и машта. Моја тајна лежи у машти, могу да измаштам затворених очију. То је оно кад кроз тебе прође читав универзум. Идеје нису наше, оне су ускладиштене у тој дата бази универзума. Све постоји, али ми још немамо знање и истрајност да повучемо из универзума све те идеје. А, све постоји. Сва музика је ту, само је Моцарт био тај који је морао да спусти те фајлове из универзума. Наравно, и ми остали око њега. Помало.
Ваш брат Горан Стефановски је био највећи драмски писац кога је Македонија имала. Ви сте радили филмску музику са Рајком Грлићем, Гораном Паскаљевићем, Столетом Поповим, Дарком Бајићем, Љубишом Самарџићем… Каква је разлика између стварања филмске музике и оне за албум?
Кад радиш музику за албум, сам си газда. А богами, са филмском музиком је стресно, јер ниси газда филма. Редитељ је тај који одлучује у консултацији са продуцентима. Када је Столе Попов добио признање македонске кинотеке рекао је да људи заборављају да је филм уметност редитеља. И то је тачно. Редитељ измашта кадрове филма, он поставља сцену – од најкрупнијих до најситнијих детаља. Његово је да ли ће светло поставити као Рембрант или Ван Гог. Он одлучује ко ће бити у фокусу, а ко блурован… Немаш гаранције да ће се њима допасти твоја музика. Понудиш своје најбоље теме, а онда чујеш како је то добро, али није адекватно за тај филм. Прогуташ кнедлу и идеш даље. И то ми се дешавало.
Сврставају вас у сам светски гитарски врх, који су ваши хероји?
Имао сам их пуно, али са једним сам растао. То је Алан Холдсворт. Он није био са ове планете. Данас, млади музичари технички могу да стигну до његовог израза, али он је био непредвидив, толико далеко и толико испред свих нас и свог времена. Нажалост, као и сви велики хероји уметности, умро је у релативној беди. Његова породица је тражила донације да га сахране. То показује колико човечанству недостаје емпатије, сензибилитета и способности да неке људе награди. Припадамо игнорантској планети и као да никоме ништа више није важно. Ни изложба, ни позориште, ни балет, ни музика… Сви јуре за материјалним, то нам је подметнуто. Битишемо у монетарном свету и новац је једино мерило вредности. Сви смо полетели за новцем како бисмо могли у шопинг-мол да купимо нови пар патика, фармерки и још мало козметике. Да лепо изгледамо и миришемо…
Понудили сте свету македонску музику, свет ју је оберучке прихватио. Када сте почињали, да ли сте замишљали да ћете стићи до Лондонског симфонијског оркестра?
Ма никада. Хтео сам да правимо бендове, да уживамо свирајући игранке и концерте. Не бих никоме поверовао да ми је рекао да ћу и у 67. години свирати гитару. Мислио сам да ће то да прође, да ћемо једног дана почети с неким озбиљним послом. Студирао сам енглески језик, мислећи да ћу бити професор енглеског. Што и није лоша опција. Али знате шта, нема боље професије од ове. Да има, ја бих је одабрао. Музика је чаробна, она не постоји, ми је смишљамо и доносимо на свет. Она нема форму, има само вибрацију, титрај… Зато је она краљица свих уметности. Пикасову слику можете додирнути, Моцартову или Хендриксову музику не можете. Велика уметност нас враћа до сржи нашег постојања, она вам додирне срце. Ако је конзумирате у великим количинама, постајете бољи човек. А бољи људи мењају свет набоље. На крију, уметност нас подсећа да смо сви настали од неке звездане прашине.
Извор: Радар
