Пише: Вук Бачановић
Коментаришући атак коалиције ХДЗ-Домовински покрет на остатке остатака права Срба у Хрватској, Виктор Иванчић је недавно извео концизан закључак о привођењу тог стогодишњег процеса крају: «Експлицитан захтјев да се обустави финанцирање Новости – за који Иван Пенава и Јосип Дабро тврде да је већ усвојен – укључује парадокс типичан за хрватски национализам: депеистима су, наиме, Срби непожељни искључиво зато што су Срби, а Новости зато што нису искључиво српске. Умјесто да се строго држе националног фолклора и крећу унутар бодљикаве жице која опасава „мањинску тематику“, оне неопростиво наликују „класичноме“ политичком тједнику, те се уз „српске“ баве и другим темама, чак и доста критично, што ће рећи да си узимају права која у добро уређеној Хрватској Срби не смију имати.» Овакве депееистичке, односно „домовинско-покретне“ поставке, међутим, нису изазов само за хрватски радикално десничарски, а често и понешто пристојније саопштен лијево-либерални мејнстрим. Он је одавно јасан. Питање је у коликој мјери српске политике (не)вољно и сама пристају на овај третман, а колико су на њега једноставно натјеране.
Један од миљеника хрватских либерала, али и круга људи око Иванчића, црногорски националиста хрватске инклинације, Љубомир Филиповић ће у свом посљедњем тексту, бранећи позиције покојног митрополита Амфилохија и бившег црногорског премијера Здравка Кривокапића, зачудо и себи несвојствено такођер написати унеколико концизан одломак: „Вучић је редефинисао српство у Црној Гори. Оно више није црногорско српство, тј. оно што идеолози српског национализма зову “интегрално српство”. Идеологија црногорског српства је била агресивна и хтјела је да се постави доминантно у односу на “друге српске земље”. Црногорци су тако владали Србијом, доминирали државним апаратом и организованим криминалом. Вучићев режим је тај доминантан положај круне српства и српске Спарте анулирао. Данас су црногорски Срби постављени на мјесто које им по мишљењу нове елите у Београду припада – на периферију. Форсирају се типови попут Кнежевића и Дајковића, који се поклапају са комичним стереотипима о Црногорцима као малоумним и наивним горштацима, који говоре неправилним српским језиком.“
Ма колко Иванчић, којег ће историја, уз све његове грешке – а ко их нема – запамтити као једног од најзаслужнијих бораца против србофобије у Хрватској и невјешти копи-пејстер хрватског правашког размишљања Филиповић имали право, поставља се питање која је то српска алтернатива? Која је то мјера српског националног становишта између вучићевског компрадорског национал-ријалитизма и деспотизма и онога што им тако благонаклоно нуде грађански усмјерени интелектуалци у Хрватској, Федерацији БиХ, Црној Гори и „држави“ Косово?
Истинску мјеру те невоље узеле су црногорске литије – које су, уз борбу за очување цркава и манастира, биле и политичка борба против посљедње фазе насилне асимилације српског народа у Црној Гори – када смо свједочили потпуном поклапању ставова лијево либералних интелектуалаца попут Весне Пусић, Драгана Марковине, Нерзука Ћурка, Андреја Николаидиса, Динка Грухоњића и сличних са хрватским десничарским кловновима типа Велимира Бујанеца и Анте Пркачина. Ђукановића се у његовој каиновској морало подржати, јер то је, како је формулисао љевичар Марковина, задња фаза борбе против „великосрпског национализма“. Свако ко није пристајао на овако блатантну банализацију стварности у хрватским лијево-либералним струјама окупљеним између осталог и око Иванчића, аутоматски је проглашаван недостојним интеграције у своје припадајуће вансрбијанско друштво и мање-више стигматизован као „четник“.
То код сваког мислећег људског бића српског рода које сматра да је српска монолитизација вучићевског типа један од најмалигнијих постојугословенских феномена, али истовремено спознаје да мјера „интегрираности“ која му се нуди није далеко од антисрпске хистерије грухињићевско-бурсаћевског типа, ствара осјећај застрашујуће усамљености. Потпуно је тачна Иванчићева констатација да у хадезеовско-домовинскопокретним поставкама, српска етикета мора „изнад свега обиљежити потпуну друштвену небитност“, те „у најбољем случају смије досегнути статус баналног фолклорног додатка“, с тим да оставља неразјашњеним шта ћемо са тенденцијом која Србима нуди искључиво статус баналног грађанског додатка испражњеног сваког садржаја који би лијево-либерални цензори, што из незнања што из сублиминалне острашћености, стигматизовали као „великосрпство“. Другим ријечима вучићевски Србин је, без икаквог претјеривања кретен, а интегрисаном се нуди искључиво да буде јадник. У том смислу ствари треба потпуно изврнути наглавачке и рећи да предуслов интеграције није само декретенизација, односно девучићизација српског, већ и темењно одбацивање свих, па и лијево-либералних облика антисрпске хистерије у осталим постјугословенским друштава, посебно оних који се намећу као правла тобожњег „цивилизираног свијета“ са чијих геноцидних проповједаоница нас се смјешкају Џо Бајден и Урсула фон дер Лејен. У међувремену, између Сциле кретенизма и Харибде јада, пролазиће само они који су добро схватили природу и једне и друге, то јест они који су схватили деколонизаторску максиму Франца Фанона: „Народу се све може објаснити само под условом да истински желимо да он то и схвати.“
