Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Прије неку ноћ сам, што би народ рекао, блејао поред тв екрана, чекајући крај тениског меча Ђоковић – Мусети. И то је трајало до 03 сата иза поноћи. Исплатило се. Новак је направио преокрет и од 1 : 2 окренуо на 3 : 2, пролазећи кроз све фазе очарања, очајања, доминације и фрустрације због игре коју игра. А и ја са њим, борећи се са сном у тренуцима кад Новаку није ишло.
А борећи се и са питањем: шта ја, за име Бога, радим у ове касне сате, гледајући два момка како свом снагом деру по оном лоптици и пијеску спортске арене? У налетима дремежа и моментима кад се Ђоковићев пораз чинио неизбјежним, питање смисла овог бдења пред телевизором се појачавало. Слиједило је и оно чувено: па добро шта и ако Новак побједи? Какве користи за тебе од тога?
Скакање по митрополитовом гробу
Међутим, у налетима преокрета и Новакове боље игре повећавала се и моја будност, па самим тим и концентрација на тему. Мени ова игра, баш треба, у овом свијету пуном зла. Треба би надметање међу људима и народима. Оно које подразумијева једнака правила за све, и на крају којег ће актери витешки честитати једни другима. Боље је да навијам за моју екипу и мог омиљеног тенисера, како ће надмашити и надмудрити друге, него да посматрам или призивам рат, сукобе, страдања.
Знам ја да то не искључује једно друго, и да у овој години Олимпијских игара неће стати ратови, као у оно древно вријеме. Али овдје није ријеч о спољним околностима, него о мени. Ја бирам, моји пријатељи и најближи саговорници бирају, да нам тема буду форхенди и дијагонале, зонске одбране и пресинзи, а не војне акције и дипломатске сплетке. И зато бирам да не спавам уз тениски меч, како не бих сањао бомбе и политичке партије.
Бирам Аску, која својом игром спасава живот, а не Вука који хоће да га уништи. Гласам за Новака и његов поход на нове рекорде а не за одмазде, освете и резолуције.
До читања у сљедећем броју
