Пише: Александар Живковић
Дипломатске игре знају да буду циничне. Америка је понудила Србији „приступање стратешком дијалогу“ (исто је понуђено и Косову); са друге стране у склопу свеобухватних санкција руских нафтних компанија, нашла се и Нафтна индустрија Србије.
У чаршијским причама, оба ова чина схватају се као један – протјериварање руског утицаја из Србије.
Многи у цијелој операцији виде саучесништво српских власти, које је почело потписивањем енергетског стратешког партнерства са САД. Иако немам обичај да браним српског вођу, очигледно је из ових глобалних санкција руским нафташима, да је Србија само један камичак у игри.
За српску страну та „стратешка партнерства“ мучна су због цијене коју треба платити. Руси ће се без обзира на евентуалну исплату коју добију за свој удио у НИС-у, осјећати ускраћено. Српски буџет је већ ионако преоптерећен трошковима за рафале и ЕКСПО, влада би најрадије да руски дио преузме неко други, али Американци то не допуштају.
Или ће допустити некој својој компанији?
Трампова администрација, препуна нафташа, може само са задовољством да настави посао претходника. Са те стране не би требало гајити илузије о неком Трамп – Путиновом договору о интересним сферама на Балкану.
Србији остаје плес са једним партнером, Јенкијем, и то ће бити то ново „стратешко партнерство“. Алфа Вук не би био то што јесте када у тај плес не би укључио своје кадрове навикнутије на руске тактове.
Не вјерујем да ће то много да смета Американцима, другим ријечима, улазимо у меку фазу срећне нове 1948. године. Како ће игранка да се заврши тешко је сада прогнозирати. На унутрашњем плану оспорен од студентског покрета, Алфа Вук има мало времена да консолидује редове власти, највјероватније неким новим изборима. Не би било чудно да он на тим изборима буде амерички фаворит.