Пише: Вук Бачановић
“Зашто се (опозиција) не окрене грађанском активизму да, заједно, и партијски и непартијски кренемо у рушење ове четничке скаламерије нашминкане европским фразама?” пита се историчар и активиста Бобан Батрићевић након што је премијер Милојко Спајић објелоданио да ће Црна Гора предложити два амандмана на Резолуцију УН о геноциду у Сребреници, а који се своде на индивидуализовање кривице за злочине и поштовање дејтонског уређења Босне и Херцеговине.
Већ одавно је устаљена пракса постјугословенских лијево-либералних кругова, посебно оних у Загребу, Сарајеву и Подгорици, да свакога ко не пристаје на баналну антисрпску хистерију, у недостатку аргумената, прогласе – четником. Што је у Батрићевићевом случају посебно комично, с обзиром да исте “четнике” (ПЕС) проглашава “нашминканима европским фразама”, што је посве сулудо јер су, ако ћемо судити по хладноратовским односима, европске, западњачке “фразе” управо оно што карактерише грађанску, односно, колоквијално речено, српску четничку емиграцију. Ако ћемо судити по Батрићевићевим беспоговорним залагањима за НАТО, ставу слуге покорног на Молитвеном доручку у Вашингтону и с обзиром да сматра да је независна Црна Гора споменик италијанског и четничког колаборатора Крста Зрнова Поповића (сиц!), онда “четничку скаламерију” представљају понајвише његови ставови.
Вук Бачановић: Црногорске муке по Сребреници | Журнал (zurnal.me)
Посебно онај који је изнео у интервјуу за сарајевски недељник Став, чија уредничка политика подразумијева рехабилитовање политике стварања 13. СС Ханџар дивизије (која је, према свим релевантним историјским документима војно сарађивала искључиво са четницима) и у којем дословно каже: “НАТО не интервенише на агресију изнутра, а она се у нестабилним а мултиетничким друштвима лако може десити. Тако да вам је НАТО мач с двије оштрице – чини вам се да сте потпуно спашени предатора, а оно тек почињу проблеми ако вањску не прати унутрашња сигурност.”
Елизабет Вос: Присиљавање на шутњу о геноциду | Журнал (zurnal.me)
Шта нам то поручује забринути патриота Батрићевић? Да су мултиетничка друштва уједно и нестабилна и да постоји могућност да је један од народа у том мултиетничком друштву “предатор”? Наравно да су у његовој визури то Срби које, чим се усуде отворено борити за своје интересе, стигматизује као “четнике”, што је посебно банално јер су о “нестабилности” мултиетничких друштава, између осталих писали и Стефан Мољевић, а касније и Фрањо Туђман, миљеник многих Батрићевићевих сабораца.
Посебно је трагикомичан онај аспект посјугословенске политичке постмодерне чији виновници мисле да уколико су на главу ставили партизанску капу она не само да анулира сваку шовинистичку гадост коју изрекну, већ да им ослободилачки капитал НОБ-а, с којим немају никакве везе јер су га се одрекли, даје право да свакога изводе на пријеки суд у којем – банални какви јесу – представљају и тужиоце и судије и џелате. На крају крајева и сама Сребреница је, у највећој мјери посљедица таквих изопачених резоновања. Милојку Спајићу се може замјерити штошта, од неискуства до несналажења у осјетљивим ситуацијама, али како га подршка Резолуцији о Сребреници која представља континуитет резолуције одавно усвојене у Скупштини Црне Горе и то уз пар врло недоречених, бенигних, амандмана чини “четником”? Јер не шири патолошку мржњу према српском народу по франковачко-усташким предлошцима? Јер у ситуацији у којој америчка полиција врши бруталну репресију над студентима који демонстрирају против трајућег геноцида, жели ублажити документ који не само да служи западњачком пилатовском прању руку од Газе, већ онемогућити да буде оружје за оркестрирање будућих Газа, а у циљу “стабилзације” нестабилних мултинационалних држава, попут Црне Горе и БиХ?
Амандмани који не помажу | Журнал (zurnal.me)
И одакле ће Батрићевићу стићи подршка у рушењу “четничке власти” него право из Београда. “Треба да имају у виду да нас у Србији и нашу браћу из Републике Српске више ништа не може изненадити. Скупштина Црне Горе је подржала ту антисрпску идеју да се догађаји у Сребреници прогласе геноцидом и нас више ништа не чуди”, објашњава дежурни Вучићев оперативац за Црну Гору, Александар Раковић, заборављајући да напомене да је декларацију са имплицитним подразумијевањем злочина у Сребреници као акта геноцида прије 14 година усвојила и скупштина Србије. Дакле, Спајић је крив јер је Скупштина Црне Горе још прије него што је постао премијер усвојила “антисрпску” декларацију коју је усвојила и “антисрпска” Скупштина Србије а коју у питање није довела актуелна власт у Србији коју Раковић здушно подржава. Нема никакве сумње да је УН Резолуција у Сребреници дио фарсе једног суштаствено поквареног и неморалног свјетског поретка, али како у том контексту на оптуженичку клупу српског издајника изводити Спајића, а не и Александра Вучића, с обзиром да је недавно, у службену посјету примио нелегалног Високог представника МЗ у БиХ, Кристијана Шмита, легитимишући тако његову цјелокупну политику, укључујући и подршку наметнутој легислативи претходног високог представника Валентина Инцка, којом се криминализује довођење у питање карактера сребреничког злочина.
Фил Милер: Како је Тони Блер бомбардовао Црну Гору | Журнал (zurnal.me)
Колико је у том контексту сулуда Батрићевићева оптужба да су се Спајић и Милатовић “придружили и повиновали најретрограднијим политичким актерима на Балкану: Александру Вучићу, Милораду Додику и Порфирију Перићу”. Не само због тога што у натурању најретрограднијих вриједности на Балкану, подметањем најгнуснијег шовинизма под љевицу и антифашизам, предњачи сам Батрићевић, већ и због тога што су теорије завјера о Србима као реметилачком фактору који, попут Јевреја из нацистичке пропаганде, пријети балканској глобалној хармонији управо подстрекачки алати на оно против чега се Батрићевић и њему слични, наводно, боре. Јер, када се све посложи како треба, компарација Батрићевићевих и Раковићевих будалаштина са стварношћу нам неумољиво доказује да озбиљна, уједначена и помно испланирана српска политичка агенда у Србији, БиХ, а посебно Црној Гори не постоји ни у траговима. Јер да постоји, онда сасвим сигурно себи не би допустила да јој гласноговорник буде Вучићева штеточина Раковић, а непријатељи неартикулисана Ђукановићева заоставштина отјелотворена у типовима попут Батрићевића. У погледу Спајића, управо је мјера у којој ће ово заиста примити к знању оно што ће га чинити, или политичарем који након тридесетогодишњег друштвеног расула поставља нова правила игре, или још једним збуњеним младићем који се труди да на рукама има што мање опекотина од врућих кромпира које му добацују уигране штеточине. Бити од таквих проглашен „четником“ или „издајником“ може само да служи на част.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
